Српски фестивали

[UrbanBaby]

ВИНОГРАДАРСКА СЛАВА, РАЈАЧКЕ ПИМНИЦЕ (Фебруар)

Кад су осамдесетих година 19. века француски виногради страдали од филоксере, а потомцима Гала запретила принудна винска прохибиција, Французи су долазили у Неготинску крајину по калемове винове лозе и вино, плаћајући чабар (један чабар - 50 литара) сувим златом, ''наполеонима''. Тада су у Рајачким пивницама, Рогљеву, Рајцу, Смедовцу и осталим селима тог краја подигнута насеља у част и славу вина. Али, нису само Французи долазили у овај крај Србије, већ су и виноградари из Неготинске крајине учили овај тежак посао, који изискује посвећеност и велику љубав – у Монпељеу у Француској, одакле су донели многа знања и усавршили вештину прављења овог пића за богове. Вино исцеђено од грожђа које је расло у виноградима огрејаним сунцем и до 265 дана у години, чува се у винском селу, такозваним пивницама, односно ''пимницама'' како их мештани зову.



Све је настало, како истиче проф. др Божа Михајловић (човек из овог краја и власник једне од ''пимница''), још 1713. године када је овде завладала Аустроугарска. До тада, овим крајем харали су Турци а пошто народ није поштовао закон по коме ниједно здање не сме бити веће од ''турске чалме'' (отоманске грађевине), 1710. године је велики број старих винских подрума спаљен у знак одмазде. Винице, што је био прави назив за ове грађевине, почеле су да се обнављају и при грађењу је коришћен камен пешчар, али и такозвана чобна – смешано блато и слама на дрвеној основи. Због такве градње у овим виницама температура варира током године само за око пет степени, што погодује чувању вина. Од 270 винских подрума, по речима Михајловића, рођеног Рајчанина, очувано је више од 200.



До Рајачких пимница стиже се из Неготина уским путем који на четири места пресеца пругу, а затим кроз само село Рајац све до врха брда. Овде телефона нема. Има само струје, воде, вина и душе. Сељачке, напаћене душе, како кажу винари. Али у овим винским селима вије се и дух Светог Трифуна (па се сваког 14. фебруара окупљају виноградари и освештавају лозу), заштитника винара и виноградара. Данашњу житељи села истичу да је најберићетнији период био онај између два рата. Држава је гарантовала откуп по стимулативним ценама. Овде је тада живело 1.800 људи, данас их има само три стотине.

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/nau...tice.xhtml

http://www.klubputnika.com/profiles/blog...t%3A114728