03-10-2010, 05:09 PM
Драги Млађене!
Испаде као поручен Шулета Скоковић,да ти пошаљем ово писамце по њему. Пишем у великој преши,па морам одмах прећи на оно најважније. Много сам,Млађо,љут на тебе. Начуо сам да агитујеш по селима око Требиња и Билеће и да кривицу за усташке злочине сваљујеш на предратну власт и управу и да стално испираш уста "великосрпском хегемонијом". То ми је тешко пало и ујело ме за срце. Протураш и шириш исту лаж као и усташе,с' том разликом што је твоја лаж много опаснија. Говориш у име Русије,позиваш се на Русију,па ће овај поклани и слуђени свијет још и да ти повјерује.
Знаш добро: Русија ми никад није била мање на срцу него теби и никад нијесам волио Александра. Био је самољубив,препреден,пријек, среброљубац,лицемјер. Више несрећан него срећан спој двије крви које је у себи носио,Карађорђеве и свога ђеда књаза Николе. Све му се то може пребацивати,али то да је био "краљ хрватождер" и да је био завео "великосрпску тиранију" - то, драги Млађене, није истина.
Ти си се,мој Млађо,тек био родио кад је осамнаесте,послије пробоја Солунског фронта,наша војска ослободила Србију. Врховни командант, регент Александар,нареди нам да станемо на Дрини и да чекамо. Шта да чекамо? Ујединила се Црна Гора са Србијом,присајединила Војводина. Швабе и Аустријанци бјеже преко Босне,Славоније и Хрватске,а ми на Дрини чекамо. У Мостару,Невесињу,Сарајеву, Бањалуци,у Сплиту,Задру и Шибенику усталасао се народ и,као једна душа,тражи уједињење,преклиње нашу војску да долази. Ама,оста глув на те молбе регент Александар. Касније сам дознао да су му Французи и Американци ширили под носом мапу Балкана и нудили да сам нацрта границе Србије. Александар је одбио. Куњали смо на Дрини,уплашени не пред непријатељем,већ пред својим земљама у које нам је пут био широм отворен. Десет година прије тога,кад је Беч приграбио Херцег-Босну за себе,умало Србија не зарати с Аустријом. Послије Куманова,Брегалнице,Цера,Колубаре,Мојковца,Албаније,Вида,Крфа, Солуна ... послије милион и по глава које изгубисмо,и пошто сломисмо Аустрију,Турску,Бугарску и Мађарску,послије свега тога,кад више није било отпора и кад су нас Херцег-Босна,Лика,Кордун,Банија и Далмација ишчекивали раширених руку и у сузама,Александру на Дрини поклекнуше кољена. Нареди да чекамо. Да чекамо док се у Загребу прогласи стварање измишљене и непостојеæе државе Словенаца,Хрвата и Срба,са којом ћемо да се ујединимо. Не шће Александар да прошири Србију,не шће да Србији присаједини српске крајеве,него допусти,додворавајући се Хрватима,да они,иако поражени у рату,равноправно и више него равноправно узму учешћаа у стварању нове државе. Никад Анте Павелић не би ни уснио да се пружи до Дрине,само да му српски краљ "хрватождер",осамнаесте,не нацрта мапу будуће,ове садашње,усташке државе!
Двадесетак хиљада хрватских,муслиманских и словеначких официра и подофицира,који су се у прошлом рату борили у аустријској војсци и против Србије,наша војска је,осамнаесте,као браћу рођену,примила у своје редове. Са истим чином који су имали. Александровим указом многи су и унапријеђени. У исто вријеме,у немилост су пали многи српски официри,чак и генерали и војводе. Многи јунаци и мученици са Цера,Мојковца и Колубаре не могоше да добију ни службу у новој,југословенској,војсци,ни пензију,ни било какву награду. Сретао сам и виђао Солунце како просе по Београду.Причао ми је човјек да је мајка Гаврила Принципа просила у Сарајеву. Жена-херој,Милунка Савић,једва се запослила као чистачица у банци ... само ти,плашим се, и не знаш ко је била Милунка Савић,мој Млађене.
А не знаш,вјерујем,ни ко бијаху др. Владимир Пребег,ни надбискуп загребачки др. Анте Бауер,ни др Јанко Шимрак,ни др. Тугомир Алауповић,ни др Антун Корошец,ни Никола Преко,ни Адемага Мешић, ни др. Иван Шарић ... могао бих ти до зоре ређати имена тије и такије,који су,четрнаесте,од Љубљане до Дрине,подаракавали и дражили народ противу Срба и Србије. Тако ужасна бијаше великосрпска хегемонија и страховлада,да су сви ти србождери,сви ти зликовци и наши највећи душмани,награђени високим положајима,највећом чашћу и од главе до пете посути ордењем. Сјетих се: не знаш,можда, ни ко је Марко Натлачен? То ти је,Млађо, онај који је,у јулу четрнаесте,скнадио пјесму Србе на врбе и који је,за вријеме српске страховладе и хегемоније,постављен за бана Дравске бановине!
Да министрују,то није могло запасти ни војводу Степу,ни сердара Јанка Вукотића,а свог ђеда,црногорског краља Николу,Александар је погазио као поњаву. Кад је било стани-пани и бити-не бити,Никола је,без размишљања,загазио у рат на страни Србије. Не фалим га ја због тога,таман посла да то није учинио. Српству се радило о глави и краљ Никола,све и да је хтио,од српског народа у јуначкој Црној Гори није смио да поступи друкчије. Кад стиже побједа,јадни Никола изгуби и круну и домовину. Вољом народа круну,али вољом унука домовину. Одрастао је Александар у ђедовој кући,на Цетињу. Не допусти,ипак, старцу да се врати кући,не испуни ни ђедову жељу да му пренесе кости у Црну Гору,да почивају између Стојана Ковачевића и Новака Рамова,у никшићком манастиру ... Можда и гријешим душу, ово за Николу. Причао ми је прије неки дан поп Периша како је њему,пред сами овај рат,причао под Острогом наш патријарх Гаврило Дожић како је њему,уочи свог злог пута у Француску,Александар причао како ће,чим се врати из Париза,пренијети ђедове кости у Никшић и сахранити их уз све почасти које Николи краљу,Николи јунаку и Николи ђеду пасују и доликују.
Таман да је тако,опет стотину вода не може опрати Александра. Улагивањем Ватикану,Хрватима и Западу,Србију побједницу оставио је без побједе и сахранио све наше наде од Косова! Из ината,ја сам на свијем изборима гласао за Радића,потље и за Спаха и Мачека.
Нападај бившу власт због високих пореза сељацима,због биједних зарада радника,због беспослице,због мита, курварлука и покварењаштва,псуј је због тога и ја ћу да ти помогнем. Много има црног да јој се пришије,па није потребно да се кнади и надодаје. И то да је вођена противсрпска политика,и то је истина. Али великосрпска,то је, Млађо,више него неистина.
По чему су то Срби били привилеговани? Да нијесу,можда,плаћали мањи порез него други,да нијесу лакше добијали службу,да нијесу забрањивали Хрватима вјеру и рушили домаћим Турцима џамије? Јесмо ли такли икоме у имање,у Бога или обичаје? Били смо први само у једноме: имали смо највише затвореника и сиротиње. У тој великосрпској држави,тамнице су највише пуњене Србима: комунистима,Николиним присталицама у Црној Гори,Аписовцима и Солунцима у Србији! Хрвати се борише и добише своју бановину,своју државу,иако је хиљаду година нијесу имали. А ми,несреæници, укинусмо и никад их не обновисмо - и Црну Гору и Србију. Па и ви,комунисти,избористе се за хрватску и словеначку компартију,а ни сада,колико ја знам,немате такву засебну странку за Србију. Таман и кад би нестало српског народа,опет би Ватикан,Загреб и такви као што си ти трубили и букали о српским повластицама и српској хегемонији! Само да није те мржње према српству,коју ми ничим и никад нијесмо скривили и заслужили,ја бих,добро знађ,још давно пришао Комунистиèкој партији.
Имаш више школе од мене,али старији сам и дуже памтим,Млађене. Препјешачих од Стамбола до Сплита и од Солуна до Сент Андреје. Свуда сам слушао гусле,виђао наше цркве и наше гробове. Више од пет вијекова бранили смо католичку Европу од азијске куге и били пред том истом Европом,пред Бечом и Римом,читаво стољеће бедем њиховом,на исток,мачу и надирању. Пола нашег народа прихвати туђу вјеру,римску или турску,али ми,никада,и не покушасмо да силом неког себи преведемо. Чак ни да нашу покатоличену и потурчену браћу у ђедовску вјеру повратимо. И никад на колективни злочин не узвратисмо злочином. Нестајало нас је,тописмо се под ударцима огња и мача,али и тада и касније,као побједници,кад смо могли да се осветимо и да се наплатимо,ми смо,умјесто мача,потезали - Јеванђеље. На своју штету,вазда смо настојали да угодимо слабијем од себе. И вазда смо били слијепи за ону границу која дијели брата и злобрата,глупост и милосрђе! И шта дочекасмо? Пуне нас,ево,јаме и пливамо по свим ријекама,мој Млађене!
Да прогледамо и да се освијестимо,ни то нам,изгледа,не помаже. Агитујемо против себе и кољемо сами себе - ја данас само тако разумијем сваку натуку о српској тиранији и великосрпској хегемонији. Као да смо без памети,као да желимо да нас нестане!
Беч и Рим,Беч и Рим су то измислили,црни мој Млађене! Од Карађорђеве буне,чим им запријети опасност од наше слободе,ништа друго и не раде нако што кнаде лажи против Срба и Србије. Мућни главом и отвори широм оба ока: не дај,синко,да те у ту лаж убиједе. Сви који данас трањасају о некаквој српској тиранији и хегемонији неће ништа друго нако да докажу свијету како усташки нож и наша касапница нијесу без разлога. Кумим те Богом,Млађо,не учествуј у томе. И не петљај Русију,никад она није имала везе са тијем.
Агитуј за слогу са Хрватима и муслиманима,није сав народ крив,и ја то поздрављам. Први ћу на ту страну да се окренем. Агитуј против усташких и турских злочина,али не правдај ничим злочине!
Рукопис,виђећеш и сам,није мој. Ја сам диктирао,а перо је држао Урош Вукотић,син кнеза Лазара из Љесковине. На своју руку,он је преправљао и неке моје изразе: то сам видио тек сад кад ми је писмо прочитао. Моје су мисли,само што их је Урош склопио љепше и ученије.
Код куће,у Вилограду,сви су добро и здраво. Мајка ти је била малко болећива од оне њезине реуме. Филип се спрема за кошевину жита и није му баш право што те нема код куће,да помогнеш. Кошуљу,коју шаљем уз писамце,сашила ти је ујна Иконија.
Прими пуно топлих поздрава.
Твој једини ујак,Митар Жеравица
Љесковина,на Илиндан 1941.
Испаде као поручен Шулета Скоковић,да ти пошаљем ово писамце по њему. Пишем у великој преши,па морам одмах прећи на оно најважније. Много сам,Млађо,љут на тебе. Начуо сам да агитујеш по селима око Требиња и Билеће и да кривицу за усташке злочине сваљујеш на предратну власт и управу и да стално испираш уста "великосрпском хегемонијом". То ми је тешко пало и ујело ме за срце. Протураш и шириш исту лаж као и усташе,с' том разликом што је твоја лаж много опаснија. Говориш у име Русије,позиваш се на Русију,па ће овај поклани и слуђени свијет још и да ти повјерује.
Знаш добро: Русија ми никад није била мање на срцу него теби и никад нијесам волио Александра. Био је самољубив,препреден,пријек, среброљубац,лицемјер. Више несрећан него срећан спој двије крви које је у себи носио,Карађорђеве и свога ђеда књаза Николе. Све му се то може пребацивати,али то да је био "краљ хрватождер" и да је био завео "великосрпску тиранију" - то, драги Млађене, није истина.
Ти си се,мој Млађо,тек био родио кад је осамнаесте,послије пробоја Солунског фронта,наша војска ослободила Србију. Врховни командант, регент Александар,нареди нам да станемо на Дрини и да чекамо. Шта да чекамо? Ујединила се Црна Гора са Србијом,присајединила Војводина. Швабе и Аустријанци бјеже преко Босне,Славоније и Хрватске,а ми на Дрини чекамо. У Мостару,Невесињу,Сарајеву, Бањалуци,у Сплиту,Задру и Шибенику усталасао се народ и,као једна душа,тражи уједињење,преклиње нашу војску да долази. Ама,оста глув на те молбе регент Александар. Касније сам дознао да су му Французи и Американци ширили под носом мапу Балкана и нудили да сам нацрта границе Србије. Александар је одбио. Куњали смо на Дрини,уплашени не пред непријатељем,већ пред својим земљама у које нам је пут био широм отворен. Десет година прије тога,кад је Беч приграбио Херцег-Босну за себе,умало Србија не зарати с Аустријом. Послије Куманова,Брегалнице,Цера,Колубаре,Мојковца,Албаније,Вида,Крфа, Солуна ... послије милион и по глава које изгубисмо,и пошто сломисмо Аустрију,Турску,Бугарску и Мађарску,послије свега тога,кад више није било отпора и кад су нас Херцег-Босна,Лика,Кордун,Банија и Далмација ишчекивали раширених руку и у сузама,Александру на Дрини поклекнуше кољена. Нареди да чекамо. Да чекамо док се у Загребу прогласи стварање измишљене и непостојеæе државе Словенаца,Хрвата и Срба,са којом ћемо да се ујединимо. Не шће Александар да прошири Србију,не шће да Србији присаједини српске крајеве,него допусти,додворавајући се Хрватима,да они,иако поражени у рату,равноправно и више него равноправно узму учешћаа у стварању нове државе. Никад Анте Павелић не би ни уснио да се пружи до Дрине,само да му српски краљ "хрватождер",осамнаесте,не нацрта мапу будуће,ове садашње,усташке државе!
Двадесетак хиљада хрватских,муслиманских и словеначких официра и подофицира,који су се у прошлом рату борили у аустријској војсци и против Србије,наша војска је,осамнаесте,као браћу рођену,примила у своје редове. Са истим чином који су имали. Александровим указом многи су и унапријеђени. У исто вријеме,у немилост су пали многи српски официри,чак и генерали и војводе. Многи јунаци и мученици са Цера,Мојковца и Колубаре не могоше да добију ни службу у новој,југословенској,војсци,ни пензију,ни било какву награду. Сретао сам и виђао Солунце како просе по Београду.Причао ми је човјек да је мајка Гаврила Принципа просила у Сарајеву. Жена-херој,Милунка Савић,једва се запослила као чистачица у банци ... само ти,плашим се, и не знаш ко је била Милунка Савић,мој Млађене.
А не знаш,вјерујем,ни ко бијаху др. Владимир Пребег,ни надбискуп загребачки др. Анте Бауер,ни др Јанко Шимрак,ни др. Тугомир Алауповић,ни др Антун Корошец,ни Никола Преко,ни Адемага Мешић, ни др. Иван Шарић ... могао бих ти до зоре ређати имена тије и такије,који су,четрнаесте,од Љубљане до Дрине,подаракавали и дражили народ противу Срба и Србије. Тако ужасна бијаше великосрпска хегемонија и страховлада,да су сви ти србождери,сви ти зликовци и наши највећи душмани,награђени високим положајима,највећом чашћу и од главе до пете посути ордењем. Сјетих се: не знаш,можда, ни ко је Марко Натлачен? То ти је,Млађо, онај који је,у јулу четрнаесте,скнадио пјесму Србе на врбе и који је,за вријеме српске страховладе и хегемоније,постављен за бана Дравске бановине!
Да министрују,то није могло запасти ни војводу Степу,ни сердара Јанка Вукотића,а свог ђеда,црногорског краља Николу,Александар је погазио као поњаву. Кад је било стани-пани и бити-не бити,Никола је,без размишљања,загазио у рат на страни Србије. Не фалим га ја због тога,таман посла да то није учинио. Српству се радило о глави и краљ Никола,све и да је хтио,од српског народа у јуначкој Црној Гори није смио да поступи друкчије. Кад стиже побједа,јадни Никола изгуби и круну и домовину. Вољом народа круну,али вољом унука домовину. Одрастао је Александар у ђедовој кући,на Цетињу. Не допусти,ипак, старцу да се врати кући,не испуни ни ђедову жељу да му пренесе кости у Црну Гору,да почивају између Стојана Ковачевића и Новака Рамова,у никшићком манастиру ... Можда и гријешим душу, ово за Николу. Причао ми је прије неки дан поп Периша како је њему,пред сами овај рат,причао под Острогом наш патријарх Гаврило Дожић како је њему,уочи свог злог пута у Француску,Александар причао како ће,чим се врати из Париза,пренијети ђедове кости у Никшић и сахранити их уз све почасти које Николи краљу,Николи јунаку и Николи ђеду пасују и доликују.
Таман да је тако,опет стотину вода не може опрати Александра. Улагивањем Ватикану,Хрватима и Западу,Србију побједницу оставио је без побједе и сахранио све наше наде од Косова! Из ината,ја сам на свијем изборима гласао за Радића,потље и за Спаха и Мачека.
Нападај бившу власт због високих пореза сељацима,због биједних зарада радника,због беспослице,због мита, курварлука и покварењаштва,псуј је због тога и ја ћу да ти помогнем. Много има црног да јој се пришије,па није потребно да се кнади и надодаје. И то да је вођена противсрпска политика,и то је истина. Али великосрпска,то је, Млађо,више него неистина.
По чему су то Срби били привилеговани? Да нијесу,можда,плаћали мањи порез него други,да нијесу лакше добијали службу,да нијесу забрањивали Хрватима вјеру и рушили домаћим Турцима џамије? Јесмо ли такли икоме у имање,у Бога или обичаје? Били смо први само у једноме: имали смо највише затвореника и сиротиње. У тој великосрпској држави,тамнице су највише пуњене Србима: комунистима,Николиним присталицама у Црној Гори,Аписовцима и Солунцима у Србији! Хрвати се борише и добише своју бановину,своју државу,иако је хиљаду година нијесу имали. А ми,несреæници, укинусмо и никад их не обновисмо - и Црну Гору и Србију. Па и ви,комунисти,избористе се за хрватску и словеначку компартију,а ни сада,колико ја знам,немате такву засебну странку за Србију. Таман и кад би нестало српског народа,опет би Ватикан,Загреб и такви као што си ти трубили и букали о српским повластицама и српској хегемонији! Само да није те мржње према српству,коју ми ничим и никад нијесмо скривили и заслужили,ја бих,добро знађ,још давно пришао Комунистиèкој партији.
Имаш више школе од мене,али старији сам и дуже памтим,Млађене. Препјешачих од Стамбола до Сплита и од Солуна до Сент Андреје. Свуда сам слушао гусле,виђао наше цркве и наше гробове. Више од пет вијекова бранили смо католичку Европу од азијске куге и били пред том истом Европом,пред Бечом и Римом,читаво стољеће бедем њиховом,на исток,мачу и надирању. Пола нашег народа прихвати туђу вјеру,римску или турску,али ми,никада,и не покушасмо да силом неког себи преведемо. Чак ни да нашу покатоличену и потурчену браћу у ђедовску вјеру повратимо. И никад на колективни злочин не узвратисмо злочином. Нестајало нас је,тописмо се под ударцима огња и мача,али и тада и касније,као побједници,кад смо могли да се осветимо и да се наплатимо,ми смо,умјесто мача,потезали - Јеванђеље. На своју штету,вазда смо настојали да угодимо слабијем од себе. И вазда смо били слијепи за ону границу која дијели брата и злобрата,глупост и милосрђе! И шта дочекасмо? Пуне нас,ево,јаме и пливамо по свим ријекама,мој Млађене!
Да прогледамо и да се освијестимо,ни то нам,изгледа,не помаже. Агитујемо против себе и кољемо сами себе - ја данас само тако разумијем сваку натуку о српској тиранији и великосрпској хегемонији. Као да смо без памети,као да желимо да нас нестане!
Беч и Рим,Беч и Рим су то измислили,црни мој Млађене! Од Карађорђеве буне,чим им запријети опасност од наше слободе,ништа друго и не раде нако што кнаде лажи против Срба и Србије. Мућни главом и отвори широм оба ока: не дај,синко,да те у ту лаж убиједе. Сви који данас трањасају о некаквој српској тиранији и хегемонији неће ништа друго нако да докажу свијету како усташки нож и наша касапница нијесу без разлога. Кумим те Богом,Млађо,не учествуј у томе. И не петљај Русију,никад она није имала везе са тијем.
Агитуј за слогу са Хрватима и муслиманима,није сав народ крив,и ја то поздрављам. Први ћу на ту страну да се окренем. Агитуј против усташких и турских злочина,али не правдај ничим злочине!
Рукопис,виђећеш и сам,није мој. Ја сам диктирао,а перо је држао Урош Вукотић,син кнеза Лазара из Љесковине. На своју руку,он је преправљао и неке моје изразе: то сам видио тек сад кад ми је писмо прочитао. Моје су мисли,само што их је Урош склопио љепше и ученије.
Код куће,у Вилограду,сви су добро и здраво. Мајка ти је била малко болећива од оне њезине реуме. Филип се спрема за кошевину жита и није му баш право што те нема код куће,да помогнеш. Кошуљу,коју шаљем уз писамце,сашила ти је ујна Иконија.
Прими пуно топлих поздрава.
Твој једини ујак,Митар Жеравица
Љесковина,на Илиндан 1941.
Кокеза лопове !!!