03-10-2010, 05:07 PM
У овом времену превирања, како код нас тако и у целом свету, просто као народ губимо осећај за поштовање. Поштовање о којем ја пишем потекло је из одломка књиге "Молитва" од Вука Драшковића коју када сам год читао, по 2-3 пута сам се враћао на тај део књиге, а који ћу поставити испод овог да кажемо увода. Не желим да улазим у улогу књижевног критичара и анализирам одломак по том образцу, нити ћу, нити то умем. Нећу се нешто ни претерано дивити Вуку Драшковићу као човеку, него ћу само написати пар реченица о томе како сам се осећао када сам прочитао овај део књиге. У његовим редовима осетио сам неку тежину речи, као да се ово писмо односило на мене. Сву топлину речи које изгледају наизглед оштре и немилосрдне, а које сам и сам слушао небројено пута од својих родитеља схватих да су оне давно ишчезле из мог живота и да их се тек повремено сетим када им пронађем сличност у књигама. Мени су ове речи представиле слику српске савести, глас који нас прати током целог живота. Зар оне нису и данас актуелне и потребне? Не само због описа наше трагедије, већ да би се у нама коначно пробудила та искра савести за поштовањем речи наших предака и очева. И у себи осећам стид због оваквих речи које нису имале одјек у том времену али са још интензивнијим осећањем страха прихватих мисао хоћу ли ја, моја генерација и будући нараштаји чути и са поштовањем прихватити овакве речи које ће нама бити упућене. Једноставније речено, да ли ћемо знати чију реч и дело да следимо. Свима препоручујем да прочитају овај одломак, тачније писмо херцеговачког четничког војводе упућено свом сестрићу, комунисти (партизану) тј. пролетеру почетнику. У том једном писму и на свега пар страна, сажета је читава српска несрећа !!!
Кокеза лопове !!!