Митови,легенде предања и обмане о историји

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

Скоро сам негде прочитао и нема шансе да се сетим где, да се Винчанско писмо од ове године назива Европским писмом. Чича јел имаш неку информацију о томе, јел то тачно?

Поучно, порекло, историја, религија и занимљивости
Ево протекло је две деценије откако је у српској (тада југословенској) јавности обнародована чињеница да је у Италији, један универзитетски професор објавио нову систематизацију писма, која је померила границе прве људске писмености не само 2000 година у дубљу прошлост, већ је настанак тог писма изместила са познате колевке, Месопотамије, на наше Подунавље. Био је то палеолингвиста Радивоје Пешић, а најстарије писмо добило је назив Винчанско писмо по локалитету Винча код Београда, где су на фрагментима грнчарије и откривени ти најстарији словни знаци. Ова је Пешићева систематизација те 1985. објављена између осталог, у италијанској престижној енциклопедији “Еуроанали”, која сваке године доноси резултате најновијих научних истраживања из свих области, а већ следеће, 1986. иста је енциклопедија Пешићеву систематизацију прогласила за откриће деценије. За све то време је у нашој јавности владала потпуна медијска блокада, а када се после неког времена у средствима информисања о томе појавила стидљива информација, готово сви наши ауторитети су против овога заграјали громко, проглашавајући Пешићев “покушај неуспелим, дошлим пре времена!” (Срејовић), да се овде “не ради о писму већ знацима својине” (Гарашанин, Тасић, Палавестра), “једном врстом фантазије” (Бенац) итд... Није било лако професору Пешићу, који је у међувремену остварио бројне контакте са многим светским катедрама за лингвистику у циљу даљих истраживања Винчанског писма, које се у земљи порекла упорно негирало и проглашавало непостојећим.
Тако је било пре двадесет и више година, али како ствари данас изгледају? Интересантно је да је управо САНУ, чији су чланови некада били најгласнији у поништавању свих Пешићевих покушаја рада на Винчанском писму, на иницијативу једног њеног члана (Б. Брукнер) а у сарадњи са Министарством културе Србије, пре четири године у Новом Саду организовали симпозијум на ову тему, чије су главне гостујуће звезде били М. Вин из Америке који је докторирао на теми “Знаци из Винче” и Х. Харман из Финске, аутор неколиких књига на тему пра-писма. Један од спонзора ове акције била је госпођа оана Марлер, учитељица плеса из Америке и директорка Архео-митолошког друштва које су основале феминистикиње. Главни координатор целог овог окупљања био је извесни Марко Мерлини из Италије, чија је највећа главобоља била како да од Европске заједнице добије следећу донацију за наставак “проучавања на винчанској писмености”, па је на овом званичном скупу предложио да се име за Винчанско писмо (до сада већ у науци усвојено и познато) промени у Старо-европско писмо или Подунавско писмо, што су сви присутни здушно подржали и усвојили, без обзира на то што тај поступак може значити далекосежне последице деноминације и уопште, укидања Винче као центра прве светске писмености. Тако неће бити за чуђење да будуће генерације уче о неком првом староевропском писму које сада може настати било где, јер је стара Европа широк појам. Да ствар буде још гора, Мерлини је ауторки ових редова у наступу искрености, признао како сумња да ће се будућа истраживања више уопште обављати у Србији, јер како све финансира Европска заједница, а Србија није у Европи... Заиста, највиши представници наше науке су на овом скупу, после више од двадесет година, поново “потопили” Винчанско писмо!
Упорно трагање за запостављеним детаљима
Професора Радивоја Пешића, међутим, овакви и слични скупови више не могу “потопити” јер је он о овим проблемима писао у својим радовима и говорио на својим предавањима, а упорно трагање за запостављеним детаљима на које није обраћана довољна пажња, довело га је до открића линеарног писма, чиме је учинио да до тада анонимне научне чињенице избију на видело, што је отворило нове димензије за даља и другачија истраживања. Наиме, постоји мишљење да је у праисторијско доба линерана писменост немогућа уколико јој не претходе сликовни облици писма. Теза Пешића о постојању линерног писма у периоду винчанске културе, разматрана на завидном нивоу у његовој књизи “Винчанско писмо”, открива чињеницу да је ово писмо имало неколико верзија и 57 карактеристичних слова. У упоредним таблицама Пешић успева да издвоји коначних 26 слова и покаже њихову сличност са словима древних азбука и потпуну идентичност са етрурском азбуком. Објашњавајући свој рад Пешић каже да ово писмо “својим системом насталим из његове морфологије, а ова из универзалних константи ритма, као идентификација механике духа, покреће бројне фундаменталне проблеме не само на подручју граматологије, већ и на подручју историјског развоја цивилизације и њене еволуције. Јер управо је Винчанско писмо потврда да писменост света није настала из пиктографије, како је то до данас наука тврдила површним закључивањем, већ из биолошке законитости на коју је тај праисторијски човек једино и био упућен. Стога оно није било посвећено ритуалу, како је претпостављала Марија Гимбутас, која је тиме своје докторанте удаљавала од централне зоне поимања и усмеравала их на давно превазиђене путеве. Винчанско писмо је религија без ритуала и религија без посредника. Праисторијска религија није имала свештенике који су писали, како се то учинило Х. Харману, нити се састојала једино у начину сахрањивања, како нас обавештава А. Л. Гуран. Праисторијски човек је имао једно једино поље информација које је потицало из његовог искуства и његове чисте свести, и сваки пут ка светлости могао га је водити једино директном узлазном путањом да би се вратио истим или заобилазним смером на физички хоризонталну позицију како би сагледао линију свога кретања. Из форме коју је уцртала та линија настао је корен у математици, који је уједно корен графеме и сама графема, што је логична последица хармоније ритма. Духовним доживљавањем процеса кретања ових елемената тај праисторијски човек је могао доћи до структуре и у њој видети једино идеално јединство, а не обрнутим смером. Винчанско писмо је превасходно сведочанство тог процеса и преимућство тог осећања и поимања истине и њене природе.”
Живот у заблуди рађа мржњу, а само се из истине рађа љубав
Захваљујући мултидисциплинарном приступу истраживања винчанске писмености, проф. Пешић је успео да заинтересује за свој рад читав низ научника различитих дисциплина, који су тако образовали круг еминентних научника заинтересованих за решавање истог проблема. Српска наука, међутим, и даље ће упорно бежати од непознатог, без обзира на бројне очигледности па ће Пешић често бити у прилици да се од тих и таквих ставова не брани бекством и ћутањем што је био главни манир ових потоњих, већ речима: “Јер живот у заблуди рађа мржњу, а само се из истине рађа љубав. Тој истини нас може повести само језик, само реч које је била и на почетку.” Случај Винчанског писма стар је готово колико и откриће самог локалитета од стране Милоја Васића, једног од пионира српске археологије који је први наговестио могућност пра-писма од графизама нађених на овом локалитету, па преко бројних истраживача који су се овим проблемом бавили сврставајући тај богати фонд писмености из доба неолита на Балкану у произвољне категорије које су биле само наговештај писма, како би се писмо као тековина уступило другим цивилизацијама. У временском распону од скоро сто година многи истраживачи имали су прилике да се суоче и са новим материјалом откривеним на скоро четрдесет локалитета широм Балкана, а на располагању им је била и савршенија технологија али им конзервативна методологија није дозволила да превазиђу знања која су им била позната једино из школских убеника. Тако је писани материјал са Балкана окарактерисан као “знакови својине и радионица” или “идеограмски симболични цртежи на ритуалним објектима”. Тек појавом нове систематизације писма професора Пешића, јавности је пружено сведочанство високог степена писмености света из доба неолита и обиље документације о високом степену његове свести, а тиме и могућност да тај свет сагледа у правој светлости, одбацујући уврежене предрасуде о његовој духовној закржљалости.
Сведоци смо данас дирљиве чињенице, да је овај систем писма промовисан званично у Италији већ више од двадесет година и даље предмет ниподаштавања многих наших научника који су у завади с логиком и елементарним познавањем ствари. Манипулисати данас с научним резултатима или их дрско одбацивати, као што је то био случај поменутог скупа у Новом Саду, где је било забрањено помињање Пешићевог имена, није никакв допринос науци већ напротив, огромна штета и компромитовање науке. Уместо да се у условима демократских кретања дозволи приступ неоптерећеним ставовима, младим генерацијама и свим осталим напорима који могу дати драгоцени допринос општем напретку, невероватна је тенденција да се и даље тапка у мраку сопствених неистина и заблуда. Оно што можемо понудити Европи и свету нису ствари којих је тај свет већ презасићен и ни сам не зна како да их се реши, већ фундаментална знања и истине које о нама треба да сазна и прихвати.
А благопочившем професору Пешићу, без обзира на сва ћутања и оспоравања данас више нико не може преузети улогу пионира српске палеолингвистике, чијим се књигама већ ево годинама уназад, богати српска и друга духовна елита широм света. Могуће да је према томе, и други великан наше археологије Д. Срејовић био у праву, када је у жељи да негира резултате Пешићевих истраживања, нехотице му изрекао највећу потврду, да је “његов рад дошао пре времена”.
Нама остаје једино да се питамо, колико то времена треба да прође у земљи Србији да препознамо праве људе или ћемо, како нас то историја учи, и даље чекати да на то добијемо одобрење и благослов из иностранства, оданде где је то све много боље, лепше, па према томе, вероватно и “паметније”. А свет старих цивилизација чијег смо знања баштиници из дубине векова и даље ће нам слати поруку: Ко је неписмен? Онај “који не познаје умеће писања”, или онај који поруку не уме да прочита?




ево ти и неки страни сајтови који винчаницу назива старим европским писмом:

http://www.omniglot.com/writing/vinca.htm
http://arxiv.org/html/math.HO/0309157
http://www.prehistory.it/ftp/winn.htm

по мени је то грешка јел то може бити само најстарије свјетско писмо или "СРБИЦА" тј Српско писмо...или бар Словенско тј претеча черта и реза....


Јесам ли успио одговорити?