02-17-2010, 05:58 PM
Нисам гледао ту ''Турнеју'' али сам гледао ''Свети Георгије убива аждаху'' и толико био бесам после одгледаног филма, да бих оног Драгојевића удавио голим рукама.
Прочитајте ово, мало подужи текст ... али право у мету!
Скривене намјере филма "Свети георгије убива аждаху”?
(Ре)брендирање српског војника
Влада Србије финансирањем филма, овог филма учествовала у фалсификовању српске историје и стварању лоше слике о Србима, изводећи на стуб срама наше претке, о чијем витештву у Првом свјетском рату, су са дивљењем говорили чак и непријатељски команданти
Пише: Донко Ракочевић
Већ скоро двије деценије западни медији преплављују свјетску јавност причама како су Срби примитиван народ. За овим причама не заостаје ни српски војник: углавном је представљен као убица и ратни злочинац. Америчке и европске филмске куће снимиле су десетине играних филмова о рату у Босни, Хрватској и на Косову, у којима се Срби представљају као ружни, прљави, зли. Но, код образованијих гледалаца на Западу, рађало се питање: Како је могуће да се тако понашају потомци славних српских војника и официра из Првог свјетског рата, Петра Бојовића, Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и многих других знаних и незнаних чијем витештву су се дивили ратни извјештачи, па чак и непријатељски команданти?
Одговор покушавају да им наметну Душан Ковачевић и Срђан Драгојевић филмом “Свети Георгије убива аждаху” који смо недавно имали прилику да видимо и преко националне телeвизије (РТС), представљајући Србе у Првом свјетском рату као пијанце, шверцере, сујеверне људе који не улазе у цркву, забринуте више за своје жене него за исход рата, толико нехумане да у прве борбене редове шаљу инвалиде који су екстремитете или очи изгубили у Балканским ратовима. И ништа ту не би било превише спорно, јер сваки умјетник има право и слободу да продаје душу ђаволу, да лаже скиравајући се иза умјетничког виђења неког догађаја; најспорније је, међутим, што је тај филм, препун историјских фалсификата и поспрдних слика о српском војнику, финансирала Влада Србије која је прокламовала у свом програму да ће радити на поправљању слике у свијету о Србима, што би рекли њени вајни стручњаци за маркетинг: на (ре)брендирању Србије. Но, умјесто тога, добили смо додатно “масакрирање” српског народа, умјетнички наставак “Милосрдног анђела”.
Филм почиње тако што пише да је ова прича рађена по истинитом догађају, а садржај је следећи: уочи Церске битке, пошто су наше прабабе биле лошег морала и водиле љубав са инвалидима из прва два балканска рата, варајући своје мужеве, врховна команда наређује да се инвалиди мобилишу и шаље их на прве линије фронта, како би им мужеви пуцали у леђа. Тако је славна Церска битка стављена у овај контекст неке врсте унутарсрпске освете и лошег морала, иако се, тврде историчари, то никада није догодило. Сценариста Душан Ковачевић, пак, тврди да му је то причао деда Цветко, што је крајње неозбиљан аргумент за једну тако озбиљну и по Србе више него ружну причу. Тумачење историје без ослонца на шири круг провјерних извора, па макар за потребе једног филма, сувише је опасан приступ када се зна да ће се у свијету, па чак и код наших будућих нараштаја, о српском учешћу у Првом свјетском рату више знати по овом филму, него по уџбеницима историје. Чак и да је било мобилисано тих 17 инвалида из Цветковог села, то није била масовна појава, већ само ружна сторија која не завређује да се у њу уложи 5-6 милиона евра државних, боље рећи народних пара.
Иако је Ковачевић годинама раније направио тај текст (за истоимену позоришну представу), тешко се отети утиску да је он сада стављен на филмску траку да би дао допринос актуелном европском преправљању историје, као и реформисању српске војске, да би Србе до краја “разоружали” и ослободили “митске” прошлости, смањили значај њихове борбе и жртве, а злочине окупатора и агресора гурнули у други план. Да није тако, аутори филма би негдје, макар на крају филма, написали бар једну реченицу: “Аустро-угари су у Првом свјетском рату убили милион и 300 хиљада Срба, трећину становништва, односно 60 одсто мушке популације.” Ако ништа друго, да имају бар један истинит кадар у филму.
А већ би за њих било превише да су написали: „Сви упади аустроугарских снага у Србију били су праћени антисрпском хистеријом, окрутним понашањем према цивилима, иако је на заузетим територијама остала само нејач, па и она у сразмерно малом броју, јер је становништво у масама бјежало заједно са својом војском која се повлачила...“
Вјероватно би се прије убили него да су, макар кроз један лик или једну сцену, представили српског војника онаквим каквим су га видјели савременици и очевици, непријатељски официри и историчари. Покушаћу да дочарам величину и људскост српског војника, на коју су многи заборавили, управо кроз ријечи странаца и непријатељских команданата који нијесу имали нимало разлога да уљепшавају лик српског војника.
Виљем Други, њемачки цар, изнио је прегршт похвала на рачун српске војске. Својим војницима је рекао: „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три рата, против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске, дали свијету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су на заставама попрсканим крвљу написали за ове четири године само највеће и најславније побједе!“
Због своје искрености према Србима, Арчибалд Рајс, у последње вријеме много и незаслужено критикован, 1918. године записао је: „Трнут до дна срца, полазим да нађем штаб 13. пешадијског пука којим командује пуковник Бацић и он ми показује шта Срби раде са својим погинулим непријатељима. Око оскрнављене цркве нижу се гробови Аустро-мађара, сваки обиљежен крстом са натписом, који су ставили они војници што су их злочиначки лудаци Беча и Будимпеште хтјели да истријебе. Племенита освета заиста достојна јунака пјесама о Краљевићу Марку“.
Флора Сандес је покушала 1917. године да демантује све гласине које су о Србима кружиле: „Људи који нису ништа знали о српском народу, више пута су ме питали зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци, док је, у ствари, сасвим супротно. Не могу замислити ништа мање вјероватно него да ме нападне српски војник. Ја бих се осјећала сигурније шетајући по некој вароши или селу у Србији, ма у које доба ноћи, него у многим енглеским и другим европским варошима“.
Француски маршал Франше Д’ Епере са поносом је истицао то што је једно вријеме предводио српску војску: „То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Али, дошао је рат. И како су се одједном за слободу земље, ти сељаци без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих... због којих сам горд што сам их ја предводио, раме уз раме са војницима Француске“.
Српска дугометна артиљерија у Колубарској битки
По завршетку ратова 1912-1913. године, француски пуковник Фурније истицао је величину нашег човјека и нашег војника: „Вратио сам се из рата у Македонију испуњен дивљењем према српском војнику. Храбар, дисциплинован, издржљив, он подноси са чашћу све тегобе и оскудице у једном рату у коме су материјалне погодбе изванредно сурове и тешке; он је врши о своју дужност са самоодрицањем и прожет најчистијим родољубљем...“
У цркви Ружици у Београду, исповедајући се, један српски војник је рекао нешто што је касније и другима признао: „Заробљене и рањене нисам дирао, на немоћне нисам дизао руку. То је била истина: ја сам само бранио себе и своје другове и земљу своју, на туђе нисам ишао“.
Није могао ни да сања да ће их неки тада још нерођени Србин, Цветков унук, сликати у тако ружном свјетлу: како око цркве праве баханилије, а нико у цркву не улази (шенлучећи поломише и крст на цркви), како више вјерују у “сломљено огледало” и у број 13. него у Бога, како им је важнија женска сукња од одбране отаџбине… и ту слику слати у свијет, с надом да, на исмијавању својих предака, стекне свјетску славу и Србији донесе први Оскар (београдска штампа пише о великим шансама овог филма да добије Оскар за најбољи страни филм). Разлога зашто је човјек толико посрнуо има много, но ниједан не оправдава чињење гријеха, душа човјекова је изнад свих свјетских идеала и понуда: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди (Мк 8,36)?“
Донко Ракочевић
Прочитајте ово, мало подужи текст ... али право у мету!
Скривене намјере филма "Свети георгије убива аждаху”?
(Ре)брендирање српског војника
Влада Србије финансирањем филма, овог филма учествовала у фалсификовању српске историје и стварању лоше слике о Србима, изводећи на стуб срама наше претке, о чијем витештву у Првом свјетском рату, су са дивљењем говорили чак и непријатељски команданти
Пише: Донко Ракочевић
Већ скоро двије деценије западни медији преплављују свјетску јавност причама како су Срби примитиван народ. За овим причама не заостаје ни српски војник: углавном је представљен као убица и ратни злочинац. Америчке и европске филмске куће снимиле су десетине играних филмова о рату у Босни, Хрватској и на Косову, у којима се Срби представљају као ружни, прљави, зли. Но, код образованијих гледалаца на Западу, рађало се питање: Како је могуће да се тако понашају потомци славних српских војника и официра из Првог свјетског рата, Петра Бојовића, Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и многих других знаних и незнаних чијем витештву су се дивили ратни извјештачи, па чак и непријатељски команданти?
Одговор покушавају да им наметну Душан Ковачевић и Срђан Драгојевић филмом “Свети Георгије убива аждаху” који смо недавно имали прилику да видимо и преко националне телeвизије (РТС), представљајући Србе у Првом свјетском рату као пијанце, шверцере, сујеверне људе који не улазе у цркву, забринуте више за своје жене него за исход рата, толико нехумане да у прве борбене редове шаљу инвалиде који су екстремитете или очи изгубили у Балканским ратовима. И ништа ту не би било превише спорно, јер сваки умјетник има право и слободу да продаје душу ђаволу, да лаже скиравајући се иза умјетничког виђења неког догађаја; најспорније је, међутим, што је тај филм, препун историјских фалсификата и поспрдних слика о српском војнику, финансирала Влада Србије која је прокламовала у свом програму да ће радити на поправљању слике у свијету о Србима, што би рекли њени вајни стручњаци за маркетинг: на (ре)брендирању Србије. Но, умјесто тога, добили смо додатно “масакрирање” српског народа, умјетнички наставак “Милосрдног анђела”.
Филм почиње тако што пише да је ова прича рађена по истинитом догађају, а садржај је следећи: уочи Церске битке, пошто су наше прабабе биле лошег морала и водиле љубав са инвалидима из прва два балканска рата, варајући своје мужеве, врховна команда наређује да се инвалиди мобилишу и шаље их на прве линије фронта, како би им мужеви пуцали у леђа. Тако је славна Церска битка стављена у овај контекст неке врсте унутарсрпске освете и лошег морала, иако се, тврде историчари, то никада није догодило. Сценариста Душан Ковачевић, пак, тврди да му је то причао деда Цветко, што је крајње неозбиљан аргумент за једну тако озбиљну и по Србе више него ружну причу. Тумачење историје без ослонца на шири круг провјерних извора, па макар за потребе једног филма, сувише је опасан приступ када се зна да ће се у свијету, па чак и код наших будућих нараштаја, о српском учешћу у Првом свјетском рату више знати по овом филму, него по уџбеницима историје. Чак и да је било мобилисано тих 17 инвалида из Цветковог села, то није била масовна појава, већ само ружна сторија која не завређује да се у њу уложи 5-6 милиона евра државних, боље рећи народних пара.
Иако је Ковачевић годинама раније направио тај текст (за истоимену позоришну представу), тешко се отети утиску да је он сада стављен на филмску траку да би дао допринос актуелном европском преправљању историје, као и реформисању српске војске, да би Србе до краја “разоружали” и ослободили “митске” прошлости, смањили значај њихове борбе и жртве, а злочине окупатора и агресора гурнули у други план. Да није тако, аутори филма би негдје, макар на крају филма, написали бар једну реченицу: “Аустро-угари су у Првом свјетском рату убили милион и 300 хиљада Срба, трећину становништва, односно 60 одсто мушке популације.” Ако ништа друго, да имају бар један истинит кадар у филму.
А већ би за њих било превише да су написали: „Сви упади аустроугарских снага у Србију били су праћени антисрпском хистеријом, окрутним понашањем према цивилима, иако је на заузетим територијама остала само нејач, па и она у сразмерно малом броју, јер је становништво у масама бјежало заједно са својом војском која се повлачила...“
Вјероватно би се прије убили него да су, макар кроз један лик или једну сцену, представили српског војника онаквим каквим су га видјели савременици и очевици, непријатељски официри и историчари. Покушаћу да дочарам величину и људскост српског војника, на коју су многи заборавили, управо кроз ријечи странаца и непријатељских команданата који нијесу имали нимало разлога да уљепшавају лик српског војника.
Виљем Други, њемачки цар, изнио је прегршт похвала на рачун српске војске. Својим војницима је рекао: „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три рата, против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске, дали свијету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су на заставама попрсканим крвљу написали за ове четири године само највеће и најславније побједе!“
Због своје искрености према Србима, Арчибалд Рајс, у последње вријеме много и незаслужено критикован, 1918. године записао је: „Трнут до дна срца, полазим да нађем штаб 13. пешадијског пука којим командује пуковник Бацић и он ми показује шта Срби раде са својим погинулим непријатељима. Око оскрнављене цркве нижу се гробови Аустро-мађара, сваки обиљежен крстом са натписом, који су ставили они војници што су их злочиначки лудаци Беча и Будимпеште хтјели да истријебе. Племенита освета заиста достојна јунака пјесама о Краљевићу Марку“.
Флора Сандес је покушала 1917. године да демантује све гласине које су о Србима кружиле: „Људи који нису ништа знали о српском народу, више пута су ме питали зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци, док је, у ствари, сасвим супротно. Не могу замислити ништа мање вјероватно него да ме нападне српски војник. Ја бих се осјећала сигурније шетајући по некој вароши или селу у Србији, ма у које доба ноћи, него у многим енглеским и другим европским варошима“.
Француски маршал Франше Д’ Епере са поносом је истицао то што је једно вријеме предводио српску војску: „То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Али, дошао је рат. И како су се одједном за слободу земље, ти сељаци без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих... због којих сам горд што сам их ја предводио, раме уз раме са војницима Француске“.
Српска дугометна артиљерија у Колубарској битки
По завршетку ратова 1912-1913. године, француски пуковник Фурније истицао је величину нашег човјека и нашег војника: „Вратио сам се из рата у Македонију испуњен дивљењем према српском војнику. Храбар, дисциплинован, издржљив, он подноси са чашћу све тегобе и оскудице у једном рату у коме су материјалне погодбе изванредно сурове и тешке; он је врши о своју дужност са самоодрицањем и прожет најчистијим родољубљем...“
У цркви Ружици у Београду, исповедајући се, један српски војник је рекао нешто што је касније и другима признао: „Заробљене и рањене нисам дирао, на немоћне нисам дизао руку. То је била истина: ја сам само бранио себе и своје другове и земљу своју, на туђе нисам ишао“.
Није могао ни да сања да ће их неки тада још нерођени Србин, Цветков унук, сликати у тако ружном свјетлу: како око цркве праве баханилије, а нико у цркву не улази (шенлучећи поломише и крст на цркви), како више вјерују у “сломљено огледало” и у број 13. него у Бога, како им је важнија женска сукња од одбране отаџбине… и ту слику слати у свијет, с надом да, на исмијавању својих предака, стекне свјетску славу и Србији донесе први Оскар (београдска штампа пише о великим шансама овог филма да добије Оскар за најбољи страни филм). Разлога зашто је човјек толико посрнуо има много, но ниједан не оправдава чињење гријеха, душа човјекова је изнад свих свјетских идеала и понуда: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди (Мк 8,36)?“
Донко Ракочевић