02-15-2010, 03:02 PM
наставак текста....
ЛАКО ЈЕ ПРЕПОЗНАТИ ДВЕ СТРАНЕ СРБИЈЕ
Лако је препознати лице и наличје Србије и разлоге што Срби не могу да се сложе, умноже и обоже.
На пример, у Србији се грађани деле у односу на „великог брата” и његов тзв. нови светски поредак.
Иако је јасно и ђацима из основних школа да Уједињене нације за многе у свету „немају више статус неутралне светске организације” и углавном се на њих гледа као на инструмент америчке политике (такву оцену је дао и бивши заменик генералног секретара УН, сер Марк Молок-Браун), левичари очекују да ће Уједињене нације учинити све да се на Балкану успостави мир. Десничари су свесни да су УН инструмент „великог брата” и да их треба одвојити од политике и војних интервенција које предводе САД и Велика Британија, како би се вратиле својим изворним универзалним вредностима.
Најбољи доказ да нешто није уреду са УН је истина да су службеници те организације на удару разних страна јер их сви виде и доживљавају као „инструмент Запада”, а не као неутралне хуманитарце који треба да помогну свима, не спроводећи нечију политику. То је логично, јер, на пример, на палестинским територијама хуманитарни радници стају на страну оних који имају политичку подршку Запада и САД и достављају помоћ само онима којима је то према западним политичким одлукама дозвољено, а другима нема помоћи. Уједињене нације су изгубиле кредибилитет, једнако као председници САД и Велике Британије, али не и у главама српских глобалиста. Они као да су зомбирани, ништа не примећују и беже од размишљања о „западном греху”, а не стиде се да изговарају реч мржња. Њихов је изум „говор мржње”, приписују га националистима, а њихове речи и погледи пуни презира су симболи и извори мржње.
Уосталом, није само Србија подељена – а и та подела је историјска тековина. Треба се сетити песме: „Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше”. Погодите ко је песму написао: левичар или десничар? Русија је одавно (можда још од 1890. године) била подељена на прозападне људе и националисте.
По свему судећи, Србији недостаје ујединитељ. Подела на две Србије је убрзани пут ка самоуништењу. Те две Србије су већ биле у самоистребљујућем братоубилачком рату. Сви који потенцирају наведену поделу не раде за Србе, него као службеници „великог брата”, за „шаку долара”, поништавају будућност свог рода и својој деци остављају неизвесну будућност. Ако мало размисле, схватиће да ускоро неће имати где да пошаљу своју децу у склониште, као што су то учинили 1999.
ЛАКО ЈЕ ПРЕПОЗНАТИ ДВЕ СТРАНЕ СРБИЈЕ
Лако је препознати лице и наличје Србије и разлоге што Срби не могу да се сложе, умноже и обоже.
На пример, у Србији се грађани деле у односу на „великог брата” и његов тзв. нови светски поредак.
Иако је јасно и ђацима из основних школа да Уједињене нације за многе у свету „немају више статус неутралне светске организације” и углавном се на њих гледа као на инструмент америчке политике (такву оцену је дао и бивши заменик генералног секретара УН, сер Марк Молок-Браун), левичари очекују да ће Уједињене нације учинити све да се на Балкану успостави мир. Десничари су свесни да су УН инструмент „великог брата” и да их треба одвојити од политике и војних интервенција које предводе САД и Велика Британија, како би се вратиле својим изворним универзалним вредностима.
Најбољи доказ да нешто није уреду са УН је истина да су службеници те организације на удару разних страна јер их сви виде и доживљавају као „инструмент Запада”, а не као неутралне хуманитарце који треба да помогну свима, не спроводећи нечију политику. То је логично, јер, на пример, на палестинским територијама хуманитарни радници стају на страну оних који имају политичку подршку Запада и САД и достављају помоћ само онима којима је то према западним политичким одлукама дозвољено, а другима нема помоћи. Уједињене нације су изгубиле кредибилитет, једнако као председници САД и Велике Британије, али не и у главама српских глобалиста. Они као да су зомбирани, ништа не примећују и беже од размишљања о „западном греху”, а не стиде се да изговарају реч мржња. Њихов је изум „говор мржње”, приписују га националистима, а њихове речи и погледи пуни презира су симболи и извори мржње.
Уосталом, није само Србија подељена – а и та подела је историјска тековина. Треба се сетити песме: „Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше”. Погодите ко је песму написао: левичар или десничар? Русија је одавно (можда још од 1890. године) била подељена на прозападне људе и националисте.
По свему судећи, Србији недостаје ујединитељ. Подела на две Србије је убрзани пут ка самоуништењу. Те две Србије су већ биле у самоистребљујућем братоубилачком рату. Сви који потенцирају наведену поделу не раде за Србе, него као службеници „великог брата”, за „шаку долара”, поништавају будућност свог рода и својој деци остављају неизвесну будућност. Ако мало размисле, схватиће да ускоро неће имати где да пошаљу своју децу у склониште, као што су то учинили 1999.