02-15-2010, 03:01 PM
наставак текста...
Једна од две Србије (лева) сматра државу средством репресије и попут савремене Европе, која иде стопама фантомских Сједињених Држава, покушава да ослободи човека чак и сопствене одбране и заштите и даје му право да постане шта хоће, да се определи да не буде то што јесте, да се одрекне своје чак и биолошке природе (хомосексуалци), а истовремено ти „обележени људи” намичу осталим Србима, и мањинама које деле српску судбину, нанотехнолошке окове и систем непрестане контроле кретања и контроле ума. Освешћивање народа био би крај „великог брата” и свих његових организација и полтрона. Десна Србија фаворизује све облике државне администрације, тежећи да направи своју државу у којој се размишља испод шајкаче у опанцима, али на најсавременији начин, настојећи да се њихова држава такмичи са светом у информатици, математици, физици, хемији, спортовима, уметности...
У Србији се често догађају парадоски да припадници леве Србије користе резултате десне и присвајају их као своје, иако им не пада напамет да улажу у децу која под националним грбом у име оних који су непораведно бомбардовани и ракетирани, поносно и пркосно побеђују своје дојучерашње непријатеље, доказујући да су грдно погрешили када су на пијачном мосту у Варварину убили Сању Миленковић једну од најбољих ученица београдске математичке гимназије и трогодишњу Милицу Ракић на ноши. На Земљи не постоји нико ко може опростити левичарима који су наручивали ракетирање Србије ради опамећивања народа. Они се не могу покајати све док постоји космос за злочин у којем су саучествовали. Заједно с потомством заувек су проклети у књизи Проклетство злочинаца, тежом клетвом од клетве упућене косовским издајницима.
Обожаваоци леве Србије попут Американаца трпе породицу и у основи су њен противник, будући да им бог Мамон не дозвољава и не даје времена да мисле истовремено на децу и новац. Дасна Србија би да очува снажан породични живот и, стога, делује конзервативно у свету ослобођеном свих предрасуда. Лепотица, манеканка, водитељ Катарина Ребрача раскидање веза између родитеља и деце у САД, у једној својој контакт емисији, назвала је једноставно – осамостаљивање. Чинило се да разуме и прихвата све новине глобализма и перфидне куповине надарене деце од стране „великог брата”. Породица и брак су суштински повезани. Тако да је природно што глобалисти више подносе него што одобравају брачну заједницу, а националисти су присталице чврсте основе брачног живота, држе до потомства и ретко и тешко се одлучују да своју децу пусте у неизвесност „белог света”. Када се то догоди уче их патриотизму и моле се Богу за њихов повратак у завичај.
Лева Србија је анационална, интернационална, антинационална и наднационална по опредељењу. Ради на укидању националне свести. Зато демократе у Скупштини отворено говоре да треба што пре мењатио свест народа. Као да је народ несвестан и старомодан, а они су изабрани од тог народа да искористе мандат и некаквим Болоњским декларацијама измене психу, ум, свест и дух оних који им дају плате одвајајући од својих уста. Тако народ кроз порезе плаћа своје „освешћивање” у којем ће постепено престати да буде самосвестан. Десна Србија (како је тешко изговарати истину да постоје две половине једног рода и да некоме одговара то цепање народа на два дела), настоји да негује снажно осећање националне припадности. Али, то није „ин”. То је старомодно. Уосталом то „ин”, које протурају левичари, само је још један доказ да Србима ћирилицу не избацују и уништавају непријатељи са стране, него српски изроди који нису чули за Завештање великог српског жупана Стефана Немање. Уосталом, ко спомиње своје претке, попут оца Светог Саве, спада у заостале кочничаре развоја људског друштва. Без обзира што је планету тај развој довео до загађености, заражености и недостатка свега постојећег и што су следбеници „великог брата” довели свет на ивицу амбиса.
Не треба да се понавља да су левичари у основи противници цркве, али ни то да користе сваки тренутак да је искористе за политичке сврхе. Они без устезања и некрштени улазе у храмове на свечаности, стављају крст на себе из традиционалних и обичајних разлога, дају народне паре као донатори и обраћају се патријарху за помоћ кад год су у некој неприлици. Притискају СПЦ да се не меша у политику, а увлаче је у политику у најкритичнијим тренуцима и приморавају је на обреде које понекад не пристају цркви. С друге стране, десничари нису истински десничари, ако не припадају својој цркви и не поштују је.
Некада су левичари били противници приватне својине, а сада су се прилагодили новим трендовима и једино у томе приближили десничарима. Та њихова трансформација објашњава феномен да су у врху власти исти људи који су били на важним местима у време Тита и Милошевића, а волшебно остају моћни и владају и након наводне промене „левих” у „леве”. И то је примећено, па шта? Успели су да продају народу оно што је тај народ деценијама стварао. Продају оно што нису створили и богате се, бесрамно, продајући свом народу наркотике (алкохол, дуван, дрогу), фреквенције, информације... Посебна бесрамност је у чињеници да то народ види и зна и да нису успели да му толико поремете ум својим „магичним кутијама” и другим средствима (дез)информисања. Од државе је направљена арена на којој се одигравају смутње и метежи. Скупштина, као позоришна бина, само показује непоштовање народа од људи који не покушавају да покажу да су у школи имали предмет „васпитање”. Тамо се одиграва представа „Две Србије” у којој се демонстрира некултура необразованих и похлепних „представника народа”, а ту су захваљујући прописима које су сами смислили, баш као што су се сетили да су на значајним функцијама које треба да буду добро плаћене. „Неуморни брбљивци претворили су седнице парламента у вулгране ораторске утакмице”. Проблем је што је ова реченица записана у Курилским рукописима, на стр. 23, а то много значи. Резултат је забележен на стр. 32 исте књиге: „Народ, претворен у руљу, почео је да изјављује да га политика не интересује и да 'обичним људима' није дато да је разумеју, јер политику могу знати само они који руководе и управљају друштвом”.
Левичари су у Србији од комуниста постали неокомунистичке демократе. Противници су легалитета, мада се некада управо иза њега крију. Они заправо, што је код неких странака потпуно јасно, у крутој форми закона виде опасност за самовољне активности и испуњавање жеља. Међутим, они су од Запада добро научили правне лекције, које им омогућавају да написано и потписано не поштују, и стога журе да препишу норме Европске уније, које немају никакве везе са српским родом и његовим менталитетом. Десничари су изразити легитимисти. Они поштују природно право, обичајно право и право које је усклађено с временом у којем народ живи и ради.
Лева Србија отворено говори да је противник традиционалног морала. Она је усвојила принципе антиисторијсих Сједињених Држава. Стога њени следбеници стално помињу окренутост будућности. Десна је поборник традиција и да нема намеру да се одриче тековина и историје у коју су уграђени крв и кости предака – бораца за слободу и територијални интегритет. За промене је само уколико су у духу прихваћених норми и ако се народ за њих одлучи.
Левичари су за масовну културу, атеизам као основу науке, противници су ауторитета (сем сопственог), тајновити су а стално причају о транспарентности. Десничари уважавају врхунска остварења, уважавају науку као средство напредска, а склони су и метафизичким одговорима, главни њихов ауторитет је Створитељ света, наступају увек отворено, „без длаке на језику”.
Једна од две Србије (лева) сматра државу средством репресије и попут савремене Европе, која иде стопама фантомских Сједињених Држава, покушава да ослободи човека чак и сопствене одбране и заштите и даје му право да постане шта хоће, да се определи да не буде то што јесте, да се одрекне своје чак и биолошке природе (хомосексуалци), а истовремено ти „обележени људи” намичу осталим Србима, и мањинама које деле српску судбину, нанотехнолошке окове и систем непрестане контроле кретања и контроле ума. Освешћивање народа био би крај „великог брата” и свих његових организација и полтрона. Десна Србија фаворизује све облике државне администрације, тежећи да направи своју државу у којој се размишља испод шајкаче у опанцима, али на најсавременији начин, настојећи да се њихова држава такмичи са светом у информатици, математици, физици, хемији, спортовима, уметности...
У Србији се често догађају парадоски да припадници леве Србије користе резултате десне и присвајају их као своје, иако им не пада напамет да улажу у децу која под националним грбом у име оних који су непораведно бомбардовани и ракетирани, поносно и пркосно побеђују своје дојучерашње непријатеље, доказујући да су грдно погрешили када су на пијачном мосту у Варварину убили Сању Миленковић једну од најбољих ученица београдске математичке гимназије и трогодишњу Милицу Ракић на ноши. На Земљи не постоји нико ко може опростити левичарима који су наручивали ракетирање Србије ради опамећивања народа. Они се не могу покајати све док постоји космос за злочин у којем су саучествовали. Заједно с потомством заувек су проклети у књизи Проклетство злочинаца, тежом клетвом од клетве упућене косовским издајницима.
Обожаваоци леве Србије попут Американаца трпе породицу и у основи су њен противник, будући да им бог Мамон не дозвољава и не даје времена да мисле истовремено на децу и новац. Дасна Србија би да очува снажан породични живот и, стога, делује конзервативно у свету ослобођеном свих предрасуда. Лепотица, манеканка, водитељ Катарина Ребрача раскидање веза између родитеља и деце у САД, у једној својој контакт емисији, назвала је једноставно – осамостаљивање. Чинило се да разуме и прихвата све новине глобализма и перфидне куповине надарене деце од стране „великог брата”. Породица и брак су суштински повезани. Тако да је природно што глобалисти више подносе него што одобравају брачну заједницу, а националисти су присталице чврсте основе брачног живота, држе до потомства и ретко и тешко се одлучују да своју децу пусте у неизвесност „белог света”. Када се то догоди уче их патриотизму и моле се Богу за њихов повратак у завичај.
Лева Србија је анационална, интернационална, антинационална и наднационална по опредељењу. Ради на укидању националне свести. Зато демократе у Скупштини отворено говоре да треба што пре мењатио свест народа. Као да је народ несвестан и старомодан, а они су изабрани од тог народа да искористе мандат и некаквим Болоњским декларацијама измене психу, ум, свест и дух оних који им дају плате одвајајући од својих уста. Тако народ кроз порезе плаћа своје „освешћивање” у којем ће постепено престати да буде самосвестан. Десна Србија (како је тешко изговарати истину да постоје две половине једног рода и да некоме одговара то цепање народа на два дела), настоји да негује снажно осећање националне припадности. Али, то није „ин”. То је старомодно. Уосталом то „ин”, које протурају левичари, само је још један доказ да Србима ћирилицу не избацују и уништавају непријатељи са стране, него српски изроди који нису чули за Завештање великог српског жупана Стефана Немање. Уосталом, ко спомиње своје претке, попут оца Светог Саве, спада у заостале кочничаре развоја људског друштва. Без обзира што је планету тај развој довео до загађености, заражености и недостатка свега постојећег и што су следбеници „великог брата” довели свет на ивицу амбиса.
Не треба да се понавља да су левичари у основи противници цркве, али ни то да користе сваки тренутак да је искористе за политичке сврхе. Они без устезања и некрштени улазе у храмове на свечаности, стављају крст на себе из традиционалних и обичајних разлога, дају народне паре као донатори и обраћају се патријарху за помоћ кад год су у некој неприлици. Притискају СПЦ да се не меша у политику, а увлаче је у политику у најкритичнијим тренуцима и приморавају је на обреде које понекад не пристају цркви. С друге стране, десничари нису истински десничари, ако не припадају својој цркви и не поштују је.
Некада су левичари били противници приватне својине, а сада су се прилагодили новим трендовима и једино у томе приближили десничарима. Та њихова трансформација објашњава феномен да су у врху власти исти људи који су били на важним местима у време Тита и Милошевића, а волшебно остају моћни и владају и након наводне промене „левих” у „леве”. И то је примећено, па шта? Успели су да продају народу оно што је тај народ деценијама стварао. Продају оно што нису створили и богате се, бесрамно, продајући свом народу наркотике (алкохол, дуван, дрогу), фреквенције, информације... Посебна бесрамност је у чињеници да то народ види и зна и да нису успели да му толико поремете ум својим „магичним кутијама” и другим средствима (дез)информисања. Од државе је направљена арена на којој се одигравају смутње и метежи. Скупштина, као позоришна бина, само показује непоштовање народа од људи који не покушавају да покажу да су у школи имали предмет „васпитање”. Тамо се одиграва представа „Две Србије” у којој се демонстрира некултура необразованих и похлепних „представника народа”, а ту су захваљујући прописима које су сами смислили, баш као што су се сетили да су на значајним функцијама које треба да буду добро плаћене. „Неуморни брбљивци претворили су седнице парламента у вулгране ораторске утакмице”. Проблем је што је ова реченица записана у Курилским рукописима, на стр. 23, а то много значи. Резултат је забележен на стр. 32 исте књиге: „Народ, претворен у руљу, почео је да изјављује да га политика не интересује и да 'обичним људима' није дато да је разумеју, јер политику могу знати само они који руководе и управљају друштвом”.
Левичари су у Србији од комуниста постали неокомунистичке демократе. Противници су легалитета, мада се некада управо иза њега крију. Они заправо, што је код неких странака потпуно јасно, у крутој форми закона виде опасност за самовољне активности и испуњавање жеља. Међутим, они су од Запада добро научили правне лекције, које им омогућавају да написано и потписано не поштују, и стога журе да препишу норме Европске уније, које немају никакве везе са српским родом и његовим менталитетом. Десничари су изразити легитимисти. Они поштују природно право, обичајно право и право које је усклађено с временом у којем народ живи и ради.
Лева Србија отворено говори да је противник традиционалног морала. Она је усвојила принципе антиисторијсих Сједињених Држава. Стога њени следбеници стално помињу окренутост будућности. Десна је поборник традиција и да нема намеру да се одриче тековина и историје у коју су уграђени крв и кости предака – бораца за слободу и територијални интегритет. За промене је само уколико су у духу прихваћених норми и ако се народ за њих одлучи.
Левичари су за масовну културу, атеизам као основу науке, противници су ауторитета (сем сопственог), тајновити су а стално причају о транспарентности. Десничари уважавају врхунска остварења, уважавају науку као средство напредска, а склони су и метафизичким одговорима, главни њихов ауторитет је Створитељ света, наступају увек отворено, „без длаке на језику”.