02-15-2010, 03:00 PM
ДВЕ ВРСТЕ ЉУДИ – ДВЕ СРБИЈЕ
СРБИЈА ЈЕ ОГЛЕДАЛО ПЛАНЕТАРНЕ ИСТИНЕ. СВА СУЧЕЉАВАЊА У СВЕТУ ТУ СУ КОНЦЕНТРИСАНА НА МАЛОМ ПРОСТОРУ. ВЕРНИЦИ И НЕВЕРНИЦИ, НАЦИОНАЛИСТИ И ГЛОБАЛИСТИ, РЕАЛИСТИ И УТОПИСТИ, ФИЗИЧАРИ И МЕТАФИЗИЧАРИ, ИДЕАЛИСТИ И МАТЕРИЈАЛИСТИ... СРБИЈА ЈЕ УГРОЖЕНИ И СУКОБЉЕНИ „СВЕТ У МАЛОМ”.
ПИШЕ: Проф. др Светозар Радишић
У Србији расту деца која никад неће заборавити звук сирена, шиштање ракета „томахавк”, убијене недужне људе, срушене мостове, разливене хемикалије, осиромашени уранијум… Никад неће заборавити ту „добру услугу” Запада. У Србији расту деца којој родитељи говоре да су те ракета стигле у Србију зато што савремени Запад није више имао начина да уразуми Србе да не чине свакојака злодела широм Балкана. Ови други уче своју децу да треба што пре да напусте бедну Србију у којој нема прогреса и перспективе и да оду што даље на Запад. Они, при том чине све да Србија остане бедна, да се прода сваки српски камен, травка, ваздух, кап воде. Они уче своју децу да постоје две Србије. (Како би било лепо да постоје две Србије, једнаке по површини каква сада још јесте, и да се у њима напоредо уче деца Запада и српска деца). Деца Запада, то су она деца која су била на школовању на коледжима за време бомбардовања Алексинца, Ниша, Новог Сада, Београда… Српска деца су била у рововима и чекала графитне и касетне бомбе, осиромашени уранијум и звук сирена.
Свако ко тврди да „постоје две Србије” једнако је у праву као онај који је тврдио „Коме је до морала нека иде у цркву”. Уосталом, исту су школу о истини учили. Тачно је да се о моралу, истини, љубави, родољубљу, патриотизму, части, Богу…, говори још само у Цркви. У школи нема времена за приче о људским врлинама, јер да га има за то онда не би било времена да се говори о вредностима и предностима западне демократије, о стварању новца, о маркетингу, транспарентности, о хашкој правди и текућем међународном праву, о хуманости… Да, метафорично, постоје две Србије, али само ако се мисли да постоје две врсте људи у Србији, а можда и две врсте Срба. Проблем је што се ништа у Србији не догађа случајно – све је то давно написано у тајним и забрањеним протоколима.
СРБЕ САМО БОГ МОЖЕ ОБЈЕДИНИТИ
Слободан Томовић у својој књизи Крај историје наглашава: „Господ је ријешио проблем сједињења људи у свјетску заједницу уводећи закон експанзије који је утиснут у само биће историје, као уосталом и цјелине живота... Ратујући људи се повињавају разлозима који су од њих јачи... Људи су покретачи своје историје исто онолико колико могу утицати на избор сопствене судбине, часа рођења или смрти”. Будући да његове мисли личе на истину могу се искористити као призма кроз коју се посматра подељена Србија. Прво што се може закључити да су Срби ту где јесу неминовно, због свега што се догодило у њиховој историји и да од себе не могу да побегну. Истовремено се могу још једном и по милионити пут помолити Богу разума, као што се у својој химни моле Богу правде, да учине нешто да се раздор међу њима смањи и да се већ једном сложе, умноже, обоже...
Формално више од 85 одсто грађана Србије верује у Бога. Левичари не верују, а десничари верују. То значи да би на изборима у Србији, у регуларним условима, победили десничари, када им глобалисти не би претили новим одмаздама и глађу због неукључивања у мондијалистичке пројекте. Занимљиво је да се у Србији ништа није изменило променом власти после смрти Јосипа Броза Тита. Парола „И после Тита Тито” остварила се преко левичара Слободана Милошевића и левичара из тзв. демократских опција и блокова, будући да су на челу народа остали интернационалисти увек спремни за обрачун с националистима и успут са Српском православном црквом, коју сматрају оличењем и носиоцем национализма.
Привидне промене власти су највећа обмана и перфидија која се, стално мењајући облик, понавља у Србији. Стога, Србија још није имала част да припада Србима рођеним у Србији, а временом је, управо стога, све мање српска. Срби су кроз процесе латинизације, германизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације и монтенегрисања асимиловани и полако нестају одрођавањем. Много више Срба нестало је у тим процесима него у геноцидима који су те процесе непрестано и упорно пратили као сенка. Зато су на истом левичарском нишану верници и самосвесни Срби, без обзира колико вреде. Једни и други били су и остали неравноправни чак и у односу на остале Србе, у својој постојбини.
СРБИЈА ЈЕ ОГЛЕДАЛО ПЛАНЕТАРНЕ ИСТИНЕ. СВА СУЧЕЉАВАЊА У СВЕТУ ТУ СУ КОНЦЕНТРИСАНА НА МАЛОМ ПРОСТОРУ. ВЕРНИЦИ И НЕВЕРНИЦИ, НАЦИОНАЛИСТИ И ГЛОБАЛИСТИ, РЕАЛИСТИ И УТОПИСТИ, ФИЗИЧАРИ И МЕТАФИЗИЧАРИ, ИДЕАЛИСТИ И МАТЕРИЈАЛИСТИ... СРБИЈА ЈЕ УГРОЖЕНИ И СУКОБЉЕНИ „СВЕТ У МАЛОМ”.
ПИШЕ: Проф. др Светозар Радишић
У Србији расту деца која никад неће заборавити звук сирена, шиштање ракета „томахавк”, убијене недужне људе, срушене мостове, разливене хемикалије, осиромашени уранијум… Никад неће заборавити ту „добру услугу” Запада. У Србији расту деца којој родитељи говоре да су те ракета стигле у Србију зато што савремени Запад није више имао начина да уразуми Србе да не чине свакојака злодела широм Балкана. Ови други уче своју децу да треба што пре да напусте бедну Србију у којој нема прогреса и перспективе и да оду што даље на Запад. Они, при том чине све да Србија остане бедна, да се прода сваки српски камен, травка, ваздух, кап воде. Они уче своју децу да постоје две Србије. (Како би било лепо да постоје две Србије, једнаке по површини каква сада још јесте, и да се у њима напоредо уче деца Запада и српска деца). Деца Запада, то су она деца која су била на школовању на коледжима за време бомбардовања Алексинца, Ниша, Новог Сада, Београда… Српска деца су била у рововима и чекала графитне и касетне бомбе, осиромашени уранијум и звук сирена.
Свако ко тврди да „постоје две Србије” једнако је у праву као онај који је тврдио „Коме је до морала нека иде у цркву”. Уосталом, исту су школу о истини учили. Тачно је да се о моралу, истини, љубави, родољубљу, патриотизму, части, Богу…, говори још само у Цркви. У школи нема времена за приче о људским врлинама, јер да га има за то онда не би било времена да се говори о вредностима и предностима западне демократије, о стварању новца, о маркетингу, транспарентности, о хашкој правди и текућем међународном праву, о хуманости… Да, метафорично, постоје две Србије, али само ако се мисли да постоје две врсте људи у Србији, а можда и две врсте Срба. Проблем је што се ништа у Србији не догађа случајно – све је то давно написано у тајним и забрањеним протоколима.
СРБЕ САМО БОГ МОЖЕ ОБЈЕДИНИТИ
Слободан Томовић у својој књизи Крај историје наглашава: „Господ је ријешио проблем сједињења људи у свјетску заједницу уводећи закон експанзије који је утиснут у само биће историје, као уосталом и цјелине живота... Ратујући људи се повињавају разлозима који су од њих јачи... Људи су покретачи своје историје исто онолико колико могу утицати на избор сопствене судбине, часа рођења или смрти”. Будући да његове мисли личе на истину могу се искористити као призма кроз коју се посматра подељена Србија. Прво што се може закључити да су Срби ту где јесу неминовно, због свега што се догодило у њиховој историји и да од себе не могу да побегну. Истовремено се могу још једном и по милионити пут помолити Богу разума, као што се у својој химни моле Богу правде, да учине нешто да се раздор међу њима смањи и да се већ једном сложе, умноже, обоже...
Формално више од 85 одсто грађана Србије верује у Бога. Левичари не верују, а десничари верују. То значи да би на изборима у Србији, у регуларним условима, победили десничари, када им глобалисти не би претили новим одмаздама и глађу због неукључивања у мондијалистичке пројекте. Занимљиво је да се у Србији ништа није изменило променом власти после смрти Јосипа Броза Тита. Парола „И после Тита Тито” остварила се преко левичара Слободана Милошевића и левичара из тзв. демократских опција и блокова, будући да су на челу народа остали интернационалисти увек спремни за обрачун с националистима и успут са Српском православном црквом, коју сматрају оличењем и носиоцем национализма.
Привидне промене власти су највећа обмана и перфидија која се, стално мењајући облик, понавља у Србији. Стога, Србија још није имала част да припада Србима рођеним у Србији, а временом је, управо стога, све мање српска. Срби су кроз процесе латинизације, германизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације и монтенегрисања асимиловани и полако нестају одрођавањем. Много више Срба нестало је у тим процесима него у геноцидима који су те процесе непрестано и упорно пратили као сенка. Зато су на истом левичарском нишану верници и самосвесни Срби, без обзира колико вреде. Једни и други били су и остали неравноправни чак и у односу на остале Србе, у својој постојбини.