01-12-2010, 03:16 PM
(This post was last modified: 01-12-2010, 03:31 PM by ЧИЧА КЕЖУЛТРА.)
Дух части у Српству носи културолошки, историјски потрвђен, плодоносан и трајан код изнедрен из религијског култа славе словенског наслеђа. Част управо има ону најјачу етичку основу и поуздану активну моралну снагу за препород народа и друштва. Хоћемо ли успети да је препознамо, повратимо, обновимо и афирмишемо, остаје на нама. Она ће као будан стражар и посматрач бити индиректно присутна дајући нам неме а громовите поруке и поуке које би ваљало што пре то боље, разумети и по њима поступати.
На опште питање: Колико неко вреди као човек, поуздан одговор му даје једино част. Исто питање се може односити и на народ.
Уз претходно истакнуто, а како су ратови били и остали стални чиниоци и пратиоци развоја човечанства, вредно је обрадити бар један сегмент из славног ратног словеснког наслеђа. Као изузетан пример који носи јасан дух словенскох наслеђа из домена ратне вештине и ратоводства служи Александар Васиљевич Суворов. Он је највећи словенски војсковођа и један од највећих војсковођа у светској историји.
Као војсковођа и командант, у периоду од око 40 година, водио је преко 60 бојева и битака. Све бојеве и битке је победоносно завршио, и то у условима када је редовно имао војску која је неколико, па и до десет пута била бројно слабија. У биткама није имао ни једног свог заробљеног војника. Напад је био основа његове тактике и стратегије.
Суворов је био човек генијалног војничког расуђивања и огромне свестране просвећености. Он је био један од најумнијих људи у царској Русији са краја XVIII века. То је била личност нарочите побожности са изузетним осећањем патриотизма. Као војника, старешину, команданта и војсковођу, крактерисала га је изузетна храброст до неустрашивости и ретка жустрина при постизању циља. У народу је био посебно поштован и вољен, а у војсци обожаван.
За Суворова се мора рећи да је као ретко ко изванредно познавао саму бит рата и суштину понашања масе војске у борбеним дејствима. Имао је посебан осећај, инстинкт и вештину владања војском у боју. Готово магијском моћи, коју је поседовао, он је владао људима потчињавајући их својој вољи. У његову вољу и намеру неизмерно су веровали његови војници, официри и јединице које је он васпитавао, обучавао и водио. Они су је извршавали са фанатичним одушевљењем, изузетном иницијативом, невероватним хероизмом, свесним самопрегоревањем и немилосрдном борбеношћу до крајњих граница издржљивости. Са таквом војском Суворов је могао учинити све што је желео. О е никада није оптерећивао питањима колико је непријатељ јак него само где је. Отуда он нема ни један пораз у својој веома богатој и дугој војничкој каријери. Знао је само да напад и победе доносе славу и част.
Оставио је пуно писаних материјала, анализа, студија, борбених инструкција и докумената. Ипак, из обиља тог списатељског дела, свакако је најпознатија његова књижица „Наука побеђивања”10 која се сматра за једно од три највећа дела која су уопште написана у области ратне вештине.
Његова креативност, промишљеност, разложност и уверљивост обуке и васпитања били су толико реалистични да и данас изазивају дивљење. Говорио је: „Обука и васпитање морају да чине једну целину чије су основе: топла љубав према својој отаџбини, осећање дужности, осећање части и национални понос.“11 Изграђивао је на свој начин специфичан ратни морал јединица. У његовим јединицама сви војници и старешине са њим на челу били су лавови, које нико никад није могао савладати ни победити. За Суворова се може рећи да је изградио храм ратног морала.
Суворов је био веома цењен у свештенству Руске православне цркве. Они су га често називали „Свети Архангел Михаил на Земљи”. Обуком и васпитањем је стварао „Божије војнике”, војнике Божије правде који никада не смеју изгубити битку. Такав императив су имали руски војници под командом Суворова.
Побожност Суворова као команданта и војсковође, преко свих официра и подофиоцира до последњег војника је била задивљујућа. Често је своје потчињене позивао на верност највишим идеалима. „Умри за дом Богородице! За цара! За пресветли дом! Ко остане жив, њему част и слава!“12 , а његов Суворовљев поклич: „Ми смо Руси с нама је Бог!“ покретао је његову војску на немогуће.13
Синтеза православне духовности као основе са: отачаствољубљем као љубави према Отаџбини; части као сржи и окосници морала војске; реалистичном обуком као моћи знања и војничке праксе; пожртвовањем у име Бога и за славу Матушке Русије, уз генијалност Суворовљевог војничког ума; морали су дати такве успехе и величину којима се руски народ а посебно Руска војска диче и поносе.
Суворов је имао јасан идеал војника у коме је видео носиоца највишег државног интереса, извршиоца најважнијих задатака, хероја који мора да поседује најплеменитије моралне вредности и на крају, фактор од чијих врлина и развијене части, зависи не само судбина конкретног друштва већ понекад, и само постојање државе.
Његовом славном походу преко Алпа у Швајцарској, нема равна у историји ратова с обзиром на сурове услове и тежину борбених дејстава које је успешно изводио. Суворова и његове генерале, дивне и скромне официре, неустрашиве подофицире и војнике, прожимала је само једна идеја светог војничког братства: „Спасти част Русије, образ Отаџбине и не посрамити Руску војску.“ За њих ништа узвишеније на земљи није могло бити.
Суворов је необично волео личну славу, част коју је уживао и частољубље које је поседовао. Све је то са великом љубављу делио са својом војском до последњег војника. Његови војници су знали да имају удела у грандиозном Суворовљевом делу. Зато су га следили са фанатичним пожртвовањем и издржљивошћу, заборављајући на властите животе. Суворов је стварао и имао непобедиву, одушевљену, часну и славну војску.
Њево дело како сегмент грандиозног војног словенског наслеђа, је веома поучно и нама по много чему блиско. То се прилично добро уочавало током Првог српског устанка. Наиме, Карађорђе је био савременик великог Суворова. Наш Вожд је основе његових нападних дејстава примењивао током устанка. Лично је учествовао у преко тридесет борби, битака и бојева, а да ни једну није изгубио. Треба напоменути да је устанак почео да слаби оног момента када се одступило од Вождове идеје одбране устаничке Србије.
Поред тога, оснивањем и радом Војне академије и стварањем официрског кора српска војске, изучавана су страна искуства и ратна вештине страних војски и њихових војсковођа. Суворов је био посебно инспиративан. То су свакако ценили и наше високе старешине из Српске војске. Они су веома добро били упућени у његова тактичка начела нападних дејстава и систем обуке војника и јединица. Може се рећи да су наше старешине, поред наших јуначких примера, увелико били подстицани делом овог највећег словенског војсковође.
Интересантно би било поређење Напоелона Првог са Суворовим. Кроз њих и њихова дела и упоређења јасно се уочава јаснија, специфична и свестранија величина Александра Суворова. Коначно, Наполео је после Ватрелоа протеран ван цивилизације на острво Света Јелена где је пред крај живота морао да промени име у Никола, а тешка камена плоча над његовим гробом је био тежак поклопац да се такав лик више не појави на светској сцени.
С друге стране, Александар Суворов је величанственом сахраниом испраћен у вољеној Москви ожаљен од војске и целог руског народа. Сахрањен је уз велике почасти у крипти манастирске цркве Александра Невског где стоји по његовој жељи једноставан натпис „Овде почива Суворов“.
Руски народ у души и одавно верује да Суворов није умро, већ да спава и једној тајновитој пећини у којој гори тиха ватра. Он ће се пробудити онда када Матушки Русији буде потребан да јој помогне и пројавиће се у лику неког новог СУВОРОВА да васкрсне моћ, победе и славу руске војске и свега славјанства.
На крају као мото реферата - порука: у име славе и части,
и етичких вредности словенског наслеђа - напред...
ето толико од мене за сада.....јбга натрпах доста постова за кратко вријеме...али шта ћу ево другар оће да ме убије...због овог заумзимања компа....оће он на онај фејс-глупи-бук....
поздрав
На опште питање: Колико неко вреди као човек, поуздан одговор му даје једино част. Исто питање се може односити и на народ.
Уз претходно истакнуто, а како су ратови били и остали стални чиниоци и пратиоци развоја човечанства, вредно је обрадити бар један сегмент из славног ратног словеснког наслеђа. Као изузетан пример који носи јасан дух словенскох наслеђа из домена ратне вештине и ратоводства служи Александар Васиљевич Суворов. Он је највећи словенски војсковођа и један од највећих војсковођа у светској историји.
Као војсковођа и командант, у периоду од око 40 година, водио је преко 60 бојева и битака. Све бојеве и битке је победоносно завршио, и то у условима када је редовно имао војску која је неколико, па и до десет пута била бројно слабија. У биткама није имао ни једног свог заробљеног војника. Напад је био основа његове тактике и стратегије.
Суворов је био човек генијалног војничког расуђивања и огромне свестране просвећености. Он је био један од најумнијих људи у царској Русији са краја XVIII века. То је била личност нарочите побожности са изузетним осећањем патриотизма. Као војника, старешину, команданта и војсковођу, крактерисала га је изузетна храброст до неустрашивости и ретка жустрина при постизању циља. У народу је био посебно поштован и вољен, а у војсци обожаван.
За Суворова се мора рећи да је као ретко ко изванредно познавао саму бит рата и суштину понашања масе војске у борбеним дејствима. Имао је посебан осећај, инстинкт и вештину владања војском у боју. Готово магијском моћи, коју је поседовао, он је владао људима потчињавајући их својој вољи. У његову вољу и намеру неизмерно су веровали његови војници, официри и јединице које је он васпитавао, обучавао и водио. Они су је извршавали са фанатичним одушевљењем, изузетном иницијативом, невероватним хероизмом, свесним самопрегоревањем и немилосрдном борбеношћу до крајњих граница издржљивости. Са таквом војском Суворов је могао учинити све што је желео. О е никада није оптерећивао питањима колико је непријатељ јак него само где је. Отуда он нема ни један пораз у својој веома богатој и дугој војничкој каријери. Знао је само да напад и победе доносе славу и част.
Оставио је пуно писаних материјала, анализа, студија, борбених инструкција и докумената. Ипак, из обиља тог списатељског дела, свакако је најпознатија његова књижица „Наука побеђивања”10 која се сматра за једно од три највећа дела која су уопште написана у области ратне вештине.
Његова креативност, промишљеност, разложност и уверљивост обуке и васпитања били су толико реалистични да и данас изазивају дивљење. Говорио је: „Обука и васпитање морају да чине једну целину чије су основе: топла љубав према својој отаџбини, осећање дужности, осећање части и национални понос.“11 Изграђивао је на свој начин специфичан ратни морал јединица. У његовим јединицама сви војници и старешине са њим на челу били су лавови, које нико никад није могао савладати ни победити. За Суворова се може рећи да је изградио храм ратног морала.
Суворов је био веома цењен у свештенству Руске православне цркве. Они су га често називали „Свети Архангел Михаил на Земљи”. Обуком и васпитањем је стварао „Божије војнике”, војнике Божије правде који никада не смеју изгубити битку. Такав императив су имали руски војници под командом Суворова.
Побожност Суворова као команданта и војсковође, преко свих официра и подофиоцира до последњег војника је била задивљујућа. Често је своје потчињене позивао на верност највишим идеалима. „Умри за дом Богородице! За цара! За пресветли дом! Ко остане жив, њему част и слава!“12 , а његов Суворовљев поклич: „Ми смо Руси с нама је Бог!“ покретао је његову војску на немогуће.13
Синтеза православне духовности као основе са: отачаствољубљем као љубави према Отаџбини; части као сржи и окосници морала војске; реалистичном обуком као моћи знања и војничке праксе; пожртвовањем у име Бога и за славу Матушке Русије, уз генијалност Суворовљевог војничког ума; морали су дати такве успехе и величину којима се руски народ а посебно Руска војска диче и поносе.
Суворов је имао јасан идеал војника у коме је видео носиоца највишег државног интереса, извршиоца најважнијих задатака, хероја који мора да поседује најплеменитије моралне вредности и на крају, фактор од чијих врлина и развијене части, зависи не само судбина конкретног друштва већ понекад, и само постојање државе.
Његовом славном походу преко Алпа у Швајцарској, нема равна у историји ратова с обзиром на сурове услове и тежину борбених дејстава које је успешно изводио. Суворова и његове генерале, дивне и скромне официре, неустрашиве подофицире и војнике, прожимала је само једна идеја светог војничког братства: „Спасти част Русије, образ Отаџбине и не посрамити Руску војску.“ За њих ништа узвишеније на земљи није могло бити.
Суворов је необично волео личну славу, част коју је уживао и частољубље које је поседовао. Све је то са великом љубављу делио са својом војском до последњег војника. Његови војници су знали да имају удела у грандиозном Суворовљевом делу. Зато су га следили са фанатичним пожртвовањем и издржљивошћу, заборављајући на властите животе. Суворов је стварао и имао непобедиву, одушевљену, часну и славну војску.
Њево дело како сегмент грандиозног војног словенског наслеђа, је веома поучно и нама по много чему блиско. То се прилично добро уочавало током Првог српског устанка. Наиме, Карађорђе је био савременик великог Суворова. Наш Вожд је основе његових нападних дејстава примењивао током устанка. Лично је учествовао у преко тридесет борби, битака и бојева, а да ни једну није изгубио. Треба напоменути да је устанак почео да слаби оног момента када се одступило од Вождове идеје одбране устаничке Србије.
Поред тога, оснивањем и радом Војне академије и стварањем официрског кора српска војске, изучавана су страна искуства и ратна вештине страних војски и њихових војсковођа. Суворов је био посебно инспиративан. То су свакако ценили и наше високе старешине из Српске војске. Они су веома добро били упућени у његова тактичка начела нападних дејстава и систем обуке војника и јединица. Може се рећи да су наше старешине, поред наших јуначких примера, увелико били подстицани делом овог највећег словенског војсковође.
Интересантно би било поређење Напоелона Првог са Суворовим. Кроз њих и њихова дела и упоређења јасно се уочава јаснија, специфична и свестранија величина Александра Суворова. Коначно, Наполео је после Ватрелоа протеран ван цивилизације на острво Света Јелена где је пред крај живота морао да промени име у Никола, а тешка камена плоча над његовим гробом је био тежак поклопац да се такав лик више не појави на светској сцени.
С друге стране, Александар Суворов је величанственом сахраниом испраћен у вољеној Москви ожаљен од војске и целог руског народа. Сахрањен је уз велике почасти у крипти манастирске цркве Александра Невског где стоји по његовој жељи једноставан натпис „Овде почива Суворов“.
Руски народ у души и одавно верује да Суворов није умро, већ да спава и једној тајновитој пећини у којој гори тиха ватра. Он ће се пробудити онда када Матушки Русији буде потребан да јој помогне и пројавиће се у лику неког новог СУВОРОВА да васкрсне моћ, победе и славу руске војске и свега славјанства.
На крају као мото реферата - порука: у име славе и части,
и етичких вредности словенског наслеђа - напред...
ето толико од мене за сада.....јбга натрпах доста постова за кратко вријеме...али шта ћу ево другар оће да ме убије...због овог заумзимања компа....оће он на онај фејс-глупи-бук....
поздрав