01-12-2010, 03:14 PM
Код нас Срба је то посебно изражено у косовском завету који има своју вековну магнетну моћ и тајанствене покретачке силе. Тај специфичан косовски феномен као обликован ток дела словенског наслеђа заслужује посебну пажњу.
Наиме, постоји и тајна Косова и Видов-дана с једне, и мистерија њихове симбиозе с друге стране српске заветне духовно-етичке медаље. Та тајна и мистерија давале су и дају необичну и непредвидиву снагу смештену у души нашег народа.
Наше православље се не може замислити без Косова, а дубљи митски дух се не може замислити без Видов-Дана. Видов-Дан је у прехришћанском периоду био највећи паганско-религијски празник и светковина, али је Косово постао највећи национално-војнички празник у Српству.
Видовдан је носио свој јуначки култ, односно ратнички култ старе вере који је представљао митско језгро бројних прехришћанских јуначких спевова и и веру да се јуначком смрћу на бојном прелази у виши свет Бога Вида, како би се њим посветили настављајући да живе вечни живот.
Иако је Видовдански култ, као један од сачуваних култова паганских веровања старе српске вере потискиван од стране нове хришћанске, он ће у Косовској битки имати једну посредну али значајну покретачку снагу.
Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и по томе што је носила тај још увек присутан јуначки култ Видовдана. Дакле, због тога што се Косовска битка догодила на Видовдан, она има тај додатни и битан разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и трајања.
У контексту Видовдана посебо место припада Милошу Обилићу, иако се он делом у хришћанском смислу везује за светог Архангела Михаила. Наиме, у Видовданском духу Муратово убиство је усмерено на његово жртвовање Богу Виду у складу са старим култним обичајем Срба на овај њихов празник, односно светковину.7
Милош Обилић је најмаркантнија личност наше епске прозе и поезије. Он је најсјајнија звезда нашег историјског јуначког сазвежђа, па га и Његош у Горском вијенцу уздиже на ниво божанства. Обилић је идеални представник националне славе и витешке части и у њему се сједињују како ратнички видовдански култ из словенског наслеђа, тако и средњовековна витешка част хришћанског ратника српског народа из периода славних Немањића.
Са аспекта части Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Име Милош је специфично по свом узвишеном а тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на човек од миља, односно милоште је доста упрошћено. Његово узвишено значење се мора везивати за част као највећи постулат човековог земаљског живота, тако да Милош симболизује и значи част душе српског народа.
Наш народ је кроз генерације и векове чувао и одржавао, поштовао и неговао етичке и националне, и витешке и духовне вредности и поруке Косовске Битке, Видовдана и духа Обилића. Тако је ова наша најпознатија битка изазивала дивљење и пијетет, инспирацију и подстицај, и поштовање и памћење, проносећи део карактеристичног духа словенског наслеђа преличеног у националном и хришћанском пожртвовању за одбрану највиших националних и државни вредности. При томе су родољубље, отачаствољубље, слободољубље, ратнички јуначки дух и витешка част определили и овековечили косовски завет који није само хришћанског духа у смислу пожртвовања и опредељења за узвишене идеале „царства небеског“, већ има ширу садржину обухватајући целину националних завета части Српства8 од личне: мушке и женске - девојачке и удувичке; преко побратимске, породичне и народне, затим службене војничке, односно витешке и ратничке, потом свештеничке и владалачке, до части отаџбине као највишег ранга части једног државотворног народа. Уједно се тешком клетвом жигоше издаја и издајник у лику Вука Бранковића, иако, што се мора истаћи, не постоје никакви историјски докази једног његовог таквог чина.
У вези косовског завета части, мора се напоменути део нашег народа, током наредних векова од Косовског боја, а изложен тешким периодом ропства, сеоба, буна и устанака, уз сталне притиске, тероре, пљачке и унијаћења, није издржао те сурове векове преживљавања. Он се што силом, што милом, приклонио некој другој вери, да би у наредном периоду верским и туђинским интересима био злоупотребљен као повлашћени однарођени слој. Ти делови нашег поунијаћеног становништва, у већој или мањој мери, постајали најјачи, а потом и најкрволочнији непријатељи своје изворне - српско православне народне матице.
Ту злочиначку и бешчасну свест велики Његош даје у „Горском вијенцу“ стиховима:
„Похулио вјеру прађедовску,
Заробио себе у туђина,
Па је братске крви ожеднио!“
Позната је чињеница, да је највећи проценат данашњих Хрвата настао углавном кроз разне форме уцена и насилног покатоличавања Срба. Да је већина Хрвата српског корена наводи и руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године када је о својој посети Загребу написао и ово: «Дошао сам у столицу покатоличеног Српства».
Још већи проценат данашњих муслимана, односно, бошњака су српског етничког корена. Неопсорно је такође, да и данас, убедљиво највећи проценат Хрвата и Муслимана има презимена која се завршавају на српско карактеристично „ић“.
Уз ово, треба напоменути записе и податке са Косова од Бранислава Нушића који је био током прве деценије 20-ог века дипломата Краљевине Србије у Приштини док је Косово било још под турском влашћу. Нушић записује да је тада на Косову било око три четвртине Арнаута који су српског корена, те да сви они знају своје крсне славе и српска презимена, и када су им стари променили веру.
Очигледно је дакле, да су национални завети части у Српству изворно проистекли из култа славе и Видовдана, те су као такви једни од уверљивих примера словенског наслеђа које ће се проносити и у следеће векове борби за националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа.
Ови национални идеали Српства посебно су били изражени током Првог српског устанка, а нарочитио током балканских и за врема Првог светског рата. Иако је Карађорђе покренуо и како се често каже: васкрснуо Српство након вишевековног ропства, коначно је националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа остварила славна српска војска у споменутим ратовима.
Када су пак у питању борбени успеси и квалитети наше војске током рата на просторима бивше Југославије и током агресије снага НАТО на СРЈ, онда се и поред различитих оцена и врло тешких друштвено политичких, економских, ратних и других околности, ипак мора истаће следеће.
Наш народ треба да зна да је и у овим ратовима на просторима бивше СФРЈ, односно СРЈ велики број официра погинуо борећи се за одбрану српског народа и његових вековних огњишта. Од укупног броја погинулих војних лица, сваки пети је официр. То је чак и до 15 пута више него у другим војскама и њиховим подацима из борбених дејстава вођених након Другог светског рата. И не само то, него је и процентуално већи степен пожртвовања и страдања официра него у споменутој славној српској војсци.
Незаборавимо да су високи официри НАТО одавали поштовање квалитету, пожртвовању, вештини, отпорности и борбености наше војске током тромесечне агресије из 1999. године, отворено признавајући своје заблуде да ће Војска СРЈ након неколико дана рата капитулирати. Ипак, као да су прорадили они споменути а тајанствени косовски завети части у народу и војсци, да се не постиди пред историјом и славним прецима. Супротставити се војнички најјачој светској војној алијанси 20. века од 19 земаља Европе на челу са САД, готово да делује као јуриш на небо Другог уверљивог објашњења нема осим овог којег објашњава дух и завет части.9
Поред свега наведеног овим рефератом, а у духу његовог наслова, мора се подсетити на следеће. Вишевековни напади на изворне културне, моралне, материјалне, духовне и националне вредности српског народа излажући га сталном геноциду, трају и данас. Косово је очит пример. Оно може да послужи као еталон вековног систематског бешчашћа, терора, пљачки, прогона, убијања и свакојаког сатирања Срба у својој матици и колевци од стране насилника свих врста који су своја дела и намере остваривали на том простору, а ли и не само на том делу наше територије. Што је још трагичније, такви вековни просеси чији су носиоци и починиоци били Арнаути, односно Албанци, на путу су да добију подршку већег дела света кроз државни легитимитет уз отимачину колевке средњовековне српске државе.
Напад и отимачина Косова су само један у низу директних и перфидних напада на словенско наслеђе. Они су посебно усмерени на православни руски и српски народ који до тих изворних вредности изразитије држе и њих примерено данашњем времену још баштине кроз обичаје, културу, веру, морал и традицију.
Сведоци смо чињенице и тренда да се у свету традиционалне моралне вредности запостављају и неретко омаловажавају. Урлици савремене западне хипи и потрошаче менаџерско интересне цивилизације све више нагризају морал савременог друштва, па наравно и нашег народа.
Центрифугалне силе свеколиког порока данашњице и којима насиље, бешчашће, криминал и порнографија доминирају, као да су јаче од сила добра, моралности, части, достојанства и поштења. Етика је некако збуњена остала на ледини сама, чекајући неизвесну будућност морала од појединца, породице, професија до државе и друштва у целини. Част која ју је једина вековима бранила, смишљено је потиснута у страну, а њено место никако не могу да замене неки нови морални, социолошки или психолошко –андрагошки појмови. Јер част каква је таква је, њен култ никада није оспорен.
Наиме, постоји и тајна Косова и Видов-дана с једне, и мистерија њихове симбиозе с друге стране српске заветне духовно-етичке медаље. Та тајна и мистерија давале су и дају необичну и непредвидиву снагу смештену у души нашег народа.
Наше православље се не може замислити без Косова, а дубљи митски дух се не може замислити без Видов-Дана. Видов-Дан је у прехришћанском периоду био највећи паганско-религијски празник и светковина, али је Косово постао највећи национално-војнички празник у Српству.
Видовдан је носио свој јуначки култ, односно ратнички култ старе вере који је представљао митско језгро бројних прехришћанских јуначких спевова и и веру да се јуначком смрћу на бојном прелази у виши свет Бога Вида, како би се њим посветили настављајући да живе вечни живот.
Иако је Видовдански култ, као један од сачуваних култова паганских веровања старе српске вере потискиван од стране нове хришћанске, он ће у Косовској битки имати једну посредну али значајну покретачку снагу.
Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и по томе што је носила тај још увек присутан јуначки култ Видовдана. Дакле, због тога што се Косовска битка догодила на Видовдан, она има тај додатни и битан разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и трајања.
У контексту Видовдана посебо место припада Милошу Обилићу, иако се он делом у хришћанском смислу везује за светог Архангела Михаила. Наиме, у Видовданском духу Муратово убиство је усмерено на његово жртвовање Богу Виду у складу са старим култним обичајем Срба на овај њихов празник, односно светковину.7
Милош Обилић је најмаркантнија личност наше епске прозе и поезије. Он је најсјајнија звезда нашег историјског јуначког сазвежђа, па га и Његош у Горском вијенцу уздиже на ниво божанства. Обилић је идеални представник националне славе и витешке части и у њему се сједињују како ратнички видовдански култ из словенског наслеђа, тако и средњовековна витешка част хришћанског ратника српског народа из периода славних Немањића.
Са аспекта части Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Име Милош је специфично по свом узвишеном а тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на човек од миља, односно милоште је доста упрошћено. Његово узвишено значење се мора везивати за част као највећи постулат човековог земаљског живота, тако да Милош симболизује и значи част душе српског народа.
Наш народ је кроз генерације и векове чувао и одржавао, поштовао и неговао етичке и националне, и витешке и духовне вредности и поруке Косовске Битке, Видовдана и духа Обилића. Тако је ова наша најпознатија битка изазивала дивљење и пијетет, инспирацију и подстицај, и поштовање и памћење, проносећи део карактеристичног духа словенског наслеђа преличеног у националном и хришћанском пожртвовању за одбрану највиших националних и државни вредности. При томе су родољубље, отачаствољубље, слободољубље, ратнички јуначки дух и витешка част определили и овековечили косовски завет који није само хришћанског духа у смислу пожртвовања и опредељења за узвишене идеале „царства небеског“, већ има ширу садржину обухватајући целину националних завета части Српства8 од личне: мушке и женске - девојачке и удувичке; преко побратимске, породичне и народне, затим службене војничке, односно витешке и ратничке, потом свештеничке и владалачке, до части отаџбине као највишег ранга части једног државотворног народа. Уједно се тешком клетвом жигоше издаја и издајник у лику Вука Бранковића, иако, што се мора истаћи, не постоје никакви историјски докази једног његовог таквог чина.
У вези косовског завета части, мора се напоменути део нашег народа, током наредних векова од Косовског боја, а изложен тешким периодом ропства, сеоба, буна и устанака, уз сталне притиске, тероре, пљачке и унијаћења, није издржао те сурове векове преживљавања. Он се што силом, што милом, приклонио некој другој вери, да би у наредном периоду верским и туђинским интересима био злоупотребљен као повлашћени однарођени слој. Ти делови нашег поунијаћеног становништва, у већој или мањој мери, постајали најјачи, а потом и најкрволочнији непријатељи своје изворне - српско православне народне матице.
Ту злочиначку и бешчасну свест велики Његош даје у „Горском вијенцу“ стиховима:
„Похулио вјеру прађедовску,
Заробио себе у туђина,
Па је братске крви ожеднио!“
Позната је чињеница, да је највећи проценат данашњих Хрвата настао углавном кроз разне форме уцена и насилног покатоличавања Срба. Да је већина Хрвата српског корена наводи и руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године када је о својој посети Загребу написао и ово: «Дошао сам у столицу покатоличеног Српства».
Још већи проценат данашњих муслимана, односно, бошњака су српског етничког корена. Неопсорно је такође, да и данас, убедљиво највећи проценат Хрвата и Муслимана има презимена која се завршавају на српско карактеристично „ић“.
Уз ово, треба напоменути записе и податке са Косова од Бранислава Нушића који је био током прве деценије 20-ог века дипломата Краљевине Србије у Приштини док је Косово било још под турском влашћу. Нушић записује да је тада на Косову било око три четвртине Арнаута који су српског корена, те да сви они знају своје крсне славе и српска презимена, и када су им стари променили веру.
Очигледно је дакле, да су национални завети части у Српству изворно проистекли из култа славе и Видовдана, те су као такви једни од уверљивих примера словенског наслеђа које ће се проносити и у следеће векове борби за националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа.
Ови национални идеали Српства посебно су били изражени током Првог српског устанка, а нарочитио током балканских и за врема Првог светског рата. Иако је Карађорђе покренуо и како се често каже: васкрснуо Српство након вишевековног ропства, коначно је националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа остварила славна српска војска у споменутим ратовима.
Када су пак у питању борбени успеси и квалитети наше војске током рата на просторима бивше Југославије и током агресије снага НАТО на СРЈ, онда се и поред различитих оцена и врло тешких друштвено политичких, економских, ратних и других околности, ипак мора истаће следеће.
Наш народ треба да зна да је и у овим ратовима на просторима бивше СФРЈ, односно СРЈ велики број официра погинуо борећи се за одбрану српског народа и његових вековних огњишта. Од укупног броја погинулих војних лица, сваки пети је официр. То је чак и до 15 пута више него у другим војскама и њиховим подацима из борбених дејстава вођених након Другог светског рата. И не само то, него је и процентуално већи степен пожртвовања и страдања официра него у споменутој славној српској војсци.
Незаборавимо да су високи официри НАТО одавали поштовање квалитету, пожртвовању, вештини, отпорности и борбености наше војске током тромесечне агресије из 1999. године, отворено признавајући своје заблуде да ће Војска СРЈ након неколико дана рата капитулирати. Ипак, као да су прорадили они споменути а тајанствени косовски завети части у народу и војсци, да се не постиди пред историјом и славним прецима. Супротставити се војнички најјачој светској војној алијанси 20. века од 19 земаља Европе на челу са САД, готово да делује као јуриш на небо Другог уверљивог објашњења нема осим овог којег објашњава дух и завет части.9
Поред свега наведеног овим рефератом, а у духу његовог наслова, мора се подсетити на следеће. Вишевековни напади на изворне културне, моралне, материјалне, духовне и националне вредности српског народа излажући га сталном геноциду, трају и данас. Косово је очит пример. Оно може да послужи као еталон вековног систематског бешчашћа, терора, пљачки, прогона, убијања и свакојаког сатирања Срба у својој матици и колевци од стране насилника свих врста који су своја дела и намере остваривали на том простору, а ли и не само на том делу наше територије. Што је још трагичније, такви вековни просеси чији су носиоци и починиоци били Арнаути, односно Албанци, на путу су да добију подршку већег дела света кроз државни легитимитет уз отимачину колевке средњовековне српске државе.
Напад и отимачина Косова су само један у низу директних и перфидних напада на словенско наслеђе. Они су посебно усмерени на православни руски и српски народ који до тих изворних вредности изразитије држе и њих примерено данашњем времену још баштине кроз обичаје, културу, веру, морал и традицију.
Сведоци смо чињенице и тренда да се у свету традиционалне моралне вредности запостављају и неретко омаловажавају. Урлици савремене западне хипи и потрошаче менаџерско интересне цивилизације све више нагризају морал савременог друштва, па наравно и нашег народа.
Центрифугалне силе свеколиког порока данашњице и којима насиље, бешчашће, криминал и порнографија доминирају, као да су јаче од сила добра, моралности, части, достојанства и поштења. Етика је некако збуњена остала на ледини сама, чекајући неизвесну будућност морала од појединца, породице, професија до државе и друштва у целини. Част која ју је једина вековима бранила, смишљено је потиснута у страну, а њено место никако не могу да замене неки нови морални, социолошки или психолошко –андрагошки појмови. Јер част каква је таква је, њен култ никада није оспорен.