01-12-2010, 03:13 PM
е још само нешто...пошто сада иду славе...ред би био да нешто и научимо о њима ...зар не?.....дакле...
Најстарији религијски култ код нашег, односно код словенских народа, је култ славе. Тај религијски пагански култ носио је континуитет у прослављању својих предака, а затим и породичних патрона и народних богова, да би био један од најјачих стубова отпора примању хришћанства које није могло да га елиминише. Оно га је делом изменило и христијанизовало. С друге стране из култа славе, касније се развијао појам славе као облик највишег друштвеног признања и поштовања оним личностима које су постигле изванредне заслуге великим делима, а чије вредности трају и остају1. Уз славу касније се јавља и част која је по овој дефиницији прва иза ње по рангу друштвеног признања и поштовања.2
Станојевић Стојан из Ниша у чланку „Тајна речи слава“ између осталог каже: „Култ „слава“ код Срба је најстарији и најјачи култ, који је још увек исти као и пре хиљаде година.“ 3
Управо овај континуитет славе у прослављању предака као сегмент словенског наслеђа, није нигде толико снажно изражен и присутан као код нашег народа, иако је хришћанска црква, како каже Др Милоје Васић: „...наметнула једно име, једног свеца, који се сматра као главно лице при прослављању славе“. Мада, каже даље: „...ми ипак видимо, да у народу та имена нису ни близу тако популарна, као што је сам назив: слава“.4
Својевремено је само кућни старешина био овлаштен да врши славске обреде, али је и данас остало обичајно правило да само син има право наслеђивања славе, по оном прастаром завету и дужности за приношење жртве својим умрлим прецима. Ово приношење жртве је изражено у јелу што подразумева кољиво и колач, и пићу које се везује за вино. Како наводи Др Милоје Васић: „Свима нама је познато, да се под кољивом разуме кувана пшеница, која се искључиво за прослављање славе и душу покојника кува.... то нас води у дубоку прошлост, када људи још нису умели пећи хлеб, него су себи справљали храну искључиво кувањем.“5
Међутим, важно је истаћи да је појам „слав“, односно „слава“ најчешћи основ имена у словенским народима. Таква имена у Срба су на пример: Мирослав, Југослав, Војислав, Првослав, Радослав, Ватрослав, Бранислав, Борислав, Верослав, Видослав, Славко, Љубислав, Братислав и друга, као и њима одговарајућа женска имена.
Вредно је напоменути, да је култ славе био пресудан у чињеници да словенски народи нису имали нити су душом могли прихватити идеје суровог робовласничког система.6 С друге стране, тај култ славе као да је био опредељујући да се менталитет и дух нашег народа по пријему хришћанства више окрене етичком – односно: узвишеном, моралном, небесном, него материјалном – односно: потрошачком, егоистичком, земаљском.
То је на најлепши начин исказао Стефан Дечански када је под своје задужбине манастира Високи Дечани урадио у типу златних орнамената. Многе војске, банде и паликуће клечећи су раскопавале и вадиле то злато, чудећи се понекад и питајући монахе због чега је ту стављено злато, а да га нема на зидовима и сводовима манастира. Монах им је одговарао, да је ту злато намерно стављено, да се по њему гази, јер изнад материјалних и личних, постоје више вредности и смисао човековог живота. По том завету од Стефана Дечанског стоји да за српски народ живот није биолошки, егоистички, потрошачки и материјалистички феномен, већ да он има етички, морални, духовни и узвишен, славни смисао.
Слава је била и остала најјачи основ, темељ и центар народних обичаја и веровања, осећања и стремљења, и неодвојива је од појма задруге. Из култа славе и око ње су се изнедрили појмови родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости. Те узвишене социјалне, моралне и духовне вредности из словенског наслеђа, проносиће и одржавати српски народ вековима. Оне ће пресудно утицати на његову свест, веру, културу, традицију и историју.
Управо те вредности родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости поштовале су се у већем делу српског народа, и то оног дела који није подлегао отуђивању, преверавању и унијаћењу било неким интересима, било милом или силом.
Своју упорност у чувању и одбрани тих племенитих вредности потврђивао је високим одрицањима, пожртвовањем, борбама и истрајношћу. Тако је слава преко наведених врлина, а посебно части, давала националној свести неисцрпну и вулканску снагу пред вековним историјским изазовима, сукобима и борбама постепено и јасно афирмишући отаџбински дуг као завештање славних и великих предака.
Најстарији религијски култ код нашег, односно код словенских народа, је култ славе. Тај религијски пагански култ носио је континуитет у прослављању својих предака, а затим и породичних патрона и народних богова, да би био један од најјачих стубова отпора примању хришћанства које није могло да га елиминише. Оно га је делом изменило и христијанизовало. С друге стране из култа славе, касније се развијао појам славе као облик највишег друштвеног признања и поштовања оним личностима које су постигле изванредне заслуге великим делима, а чије вредности трају и остају1. Уз славу касније се јавља и част која је по овој дефиницији прва иза ње по рангу друштвеног признања и поштовања.2
Станојевић Стојан из Ниша у чланку „Тајна речи слава“ између осталог каже: „Култ „слава“ код Срба је најстарији и најјачи култ, који је још увек исти као и пре хиљаде година.“ 3
Управо овај континуитет славе у прослављању предака као сегмент словенског наслеђа, није нигде толико снажно изражен и присутан као код нашег народа, иако је хришћанска црква, како каже Др Милоје Васић: „...наметнула једно име, једног свеца, који се сматра као главно лице при прослављању славе“. Мада, каже даље: „...ми ипак видимо, да у народу та имена нису ни близу тако популарна, као што је сам назив: слава“.4
Својевремено је само кућни старешина био овлаштен да врши славске обреде, али је и данас остало обичајно правило да само син има право наслеђивања славе, по оном прастаром завету и дужности за приношење жртве својим умрлим прецима. Ово приношење жртве је изражено у јелу што подразумева кољиво и колач, и пићу које се везује за вино. Како наводи Др Милоје Васић: „Свима нама је познато, да се под кољивом разуме кувана пшеница, која се искључиво за прослављање славе и душу покојника кува.... то нас води у дубоку прошлост, када људи још нису умели пећи хлеб, него су себи справљали храну искључиво кувањем.“5
Међутим, важно је истаћи да је појам „слав“, односно „слава“ најчешћи основ имена у словенским народима. Таква имена у Срба су на пример: Мирослав, Југослав, Војислав, Првослав, Радослав, Ватрослав, Бранислав, Борислав, Верослав, Видослав, Славко, Љубислав, Братислав и друга, као и њима одговарајућа женска имена.
Вредно је напоменути, да је култ славе био пресудан у чињеници да словенски народи нису имали нити су душом могли прихватити идеје суровог робовласничког система.6 С друге стране, тај култ славе као да је био опредељујући да се менталитет и дух нашег народа по пријему хришћанства више окрене етичком – односно: узвишеном, моралном, небесном, него материјалном – односно: потрошачком, егоистичком, земаљском.
То је на најлепши начин исказао Стефан Дечански када је под своје задужбине манастира Високи Дечани урадио у типу златних орнамената. Многе војске, банде и паликуће клечећи су раскопавале и вадиле то злато, чудећи се понекад и питајући монахе због чега је ту стављено злато, а да га нема на зидовима и сводовима манастира. Монах им је одговарао, да је ту злато намерно стављено, да се по њему гази, јер изнад материјалних и личних, постоје више вредности и смисао човековог живота. По том завету од Стефана Дечанског стоји да за српски народ живот није биолошки, егоистички, потрошачки и материјалистички феномен, већ да он има етички, морални, духовни и узвишен, славни смисао.
Слава је била и остала најјачи основ, темељ и центар народних обичаја и веровања, осећања и стремљења, и неодвојива је од појма задруге. Из култа славе и око ње су се изнедрили појмови родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости. Те узвишене социјалне, моралне и духовне вредности из словенског наслеђа, проносиће и одржавати српски народ вековима. Оне ће пресудно утицати на његову свест, веру, културу, традицију и историју.
Управо те вредности родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости поштовале су се у већем делу српског народа, и то оног дела који није подлегао отуђивању, преверавању и унијаћењу било неким интересима, било милом или силом.
Своју упорност у чувању и одбрани тих племенитих вредности потврђивао је високим одрицањима, пожртвовањем, борбама и истрајношћу. Тако је слава преко наведених врлина, а посебно части, давала националној свести неисцрпну и вулканску снагу пред вековним историјским изазовима, сукобима и борбама постепено и јасно афирмишући отаџбински дуг као завештање славних и великих предака.