01-12-2010, 02:55 PM
Сличне, скоро идентичне описе појединих јунака имамо у читавом низу српских епских песама. Оваква ношња је у појединим српским крајевима сачувана у народној ношњи до данас. То се посебно јасно види у народној ношњи Црне Горе, Херцеговине, Далмације, централне Босне, западне Србије, Војводине и Македоније, где су металне токе, у идентичном облику, величини, материјалу, броју и функцији сачуване до данас. Те области представљају демографско језгро српског народа, из ког су вековима насељаване ратовима и несрећама опустошени и запустели српски крајеви у широј зони Подунавља: Шумадија, Мачва, Браничево, Семберија, Славонија, Бачка, Срем и Банат. Та ношња је оригинално српска и њена веза са накитом и ношњом касног бронзаног и старијег гвозденог доба истог простора тако очигледна.
Посебан значај српске народне епике налази се у обимној топографској грађи коју овакве песме доносе. Радња епских календарских песама дешава се на простору који је јасно географски детерминисан. На југу граница иде линијом: Сењ, Скадар, Призрен, Охрид, Солун; на истоку граница је Солун, Вилиндар (Хиландар), Цариград; на северу граница је Сибињ, Јањок, Ердељ, Будим и на западу Будим, Кладуша, Сењ. Унутар овог простора календарска епска поезија доноси читав низ топономастичке грађе: градови: Београд, Смедерево, Сталаћ, Крушевац, Призрен, Прилеп, Удбиња, Удбар, Ливно, Пирлитор, Бањска, Сарајево, Грачац, Грахово, Видин, Пладин, Задар; реке: Дунав, Морава, Мориш, Дрина, Ситница; планине: Кунара, Куновица, Романија, Везента, Мироч, Голеч; области: Годомин, Дренопоље, Косово Поље, Загорје и многи други. Неке од топонима бележе и антички извори у, сасвим разумљиво искривљеном облику, јер је српски језик био и остао тежак и неразумљив за странце, па су они топониме бележили и бележе још увек онако како знају и умеју. Тако имамо општеприхваћено да је Београд - Belgrade, Пожаревац -Раssarovic, Смедерево - Semendria, Средац (Софија) - Serdica итд.
Јасно детерминисан географски простор у коме се радња српских народних песама дешава, и у коме су космолошки догађаји "спуштени" са божанске-васељенске равни на земљу, на људску раван живота и постојања, представља праисконски матични српски простор. На том простору је доказан континуитет живљења током целе праисторије, антике и средњег века. На њему је епска календарска поезија жигосала најважније тачке за поимање целокупног календарског знања. Те тачке су као и звезде на небу, неке су сјајније, неке блеђе, али све подједнако значајне. Песме доносе имена великих градова, река, планина и области, али и имена малих села, извора, речица или брда.
Ако пођемо од доказаних премиса да су календарске епске песме српске, да су настале снагом српског ума и српског знања у време развијеног бронзаног доба, да се радња свих тих песама дешава на географски детерминисаном балканско-карпатско-панонском простору, где насеља, реке и планине имају српска имена, по елементарним законима логике и научног мишљеља на том простору у развијеном бронзаном добу живе давни преци данашњих Срба. У противном, или епске календарске песме нису српске, или су настале на неком другом простору па транспоноване на садашњи, што је немогуће научно одбранити и аргументовати, јер је апсурдно.
Епска народна поезија може имати и велики значај у детерминисању појединих археолошких објеката. У анализи ликова на медаљону из барске оставе изнето је мишљење да четири мушка лика представљају четири вида бога Сунца, односно четири годишња доба (Јацановић Д. 1996, 163.). У календарској песми "Четири ускока" (Вук Ст. Караџић III, песма број 47.) опис четири јунака је потпуно аналоган ликовима на медаљону:
"Један јунак лица ђевојачка, / "Не имаше браде ни бркова, / "Већ му перчин покрива рамена; / "Други јунак смеђе науснице, / "Трећи јунак црне брке веже, / "А четврти седу браду креше."
Број сличних примера је сасвим извесно далеко већи. Изнети елементи указују на сву комплексност српске народне епике, као јединственог чувара старобалканског знања о васељени и човековом месту у њој, осветљавајући истовремено све аспекте људског постојања.
иначе творац овог текста је Драган Јацановић....
Посебан значај српске народне епике налази се у обимној топографској грађи коју овакве песме доносе. Радња епских календарских песама дешава се на простору који је јасно географски детерминисан. На југу граница иде линијом: Сењ, Скадар, Призрен, Охрид, Солун; на истоку граница је Солун, Вилиндар (Хиландар), Цариград; на северу граница је Сибињ, Јањок, Ердељ, Будим и на западу Будим, Кладуша, Сењ. Унутар овог простора календарска епска поезија доноси читав низ топономастичке грађе: градови: Београд, Смедерево, Сталаћ, Крушевац, Призрен, Прилеп, Удбиња, Удбар, Ливно, Пирлитор, Бањска, Сарајево, Грачац, Грахово, Видин, Пладин, Задар; реке: Дунав, Морава, Мориш, Дрина, Ситница; планине: Кунара, Куновица, Романија, Везента, Мироч, Голеч; области: Годомин, Дренопоље, Косово Поље, Загорје и многи други. Неке од топонима бележе и антички извори у, сасвим разумљиво искривљеном облику, јер је српски језик био и остао тежак и неразумљив за странце, па су они топониме бележили и бележе још увек онако како знају и умеју. Тако имамо општеприхваћено да је Београд - Belgrade, Пожаревац -Раssarovic, Смедерево - Semendria, Средац (Софија) - Serdica итд.
Јасно детерминисан географски простор у коме се радња српских народних песама дешава, и у коме су космолошки догађаји "спуштени" са божанске-васељенске равни на земљу, на људску раван живота и постојања, представља праисконски матични српски простор. На том простору је доказан континуитет живљења током целе праисторије, антике и средњег века. На њему је епска календарска поезија жигосала најважније тачке за поимање целокупног календарског знања. Те тачке су као и звезде на небу, неке су сјајније, неке блеђе, али све подједнако значајне. Песме доносе имена великих градова, река, планина и области, али и имена малих села, извора, речица или брда.
Ако пођемо од доказаних премиса да су календарске епске песме српске, да су настале снагом српског ума и српског знања у време развијеног бронзаног доба, да се радња свих тих песама дешава на географски детерминисаном балканско-карпатско-панонском простору, где насеља, реке и планине имају српска имена, по елементарним законима логике и научног мишљеља на том простору у развијеном бронзаном добу живе давни преци данашњих Срба. У противном, или епске календарске песме нису српске, или су настале на неком другом простору па транспоноване на садашњи, што је немогуће научно одбранити и аргументовати, јер је апсурдно.
Епска народна поезија може имати и велики значај у детерминисању појединих археолошких објеката. У анализи ликова на медаљону из барске оставе изнето је мишљење да четири мушка лика представљају четири вида бога Сунца, односно четири годишња доба (Јацановић Д. 1996, 163.). У календарској песми "Четири ускока" (Вук Ст. Караџић III, песма број 47.) опис четири јунака је потпуно аналоган ликовима на медаљону:
"Један јунак лица ђевојачка, / "Не имаше браде ни бркова, / "Већ му перчин покрива рамена; / "Други јунак смеђе науснице, / "Трећи јунак црне брке веже, / "А четврти седу браду креше."
Број сличних примера је сасвим извесно далеко већи. Изнети елементи указују на сву комплексност српске народне епике, као јединственог чувара старобалканског знања о васељени и човековом месту у њој, осветљавајући истовремено све аспекте људског постојања.
иначе творац овог текста је Драган Јацановић....