01-12-2010, 02:49 PM
Ритуална кружна игра коло опонаша и симболизује кретање Сунца. Ш. Кулишић крајње формалистички и произвољно за коло тврди да приказује Месечево кретање. Он превиђа чињеницу да се и данас Сунце као небеско тело назива коло, небеско коло, јарко коло, сунчано коло, жарко коло итд. За Месец таквих података апсолутпо нема. III. Кулишић тврди да "назив "коло" значи ромб, који се као орнамент често јавља на прегачама и несашивеним сукњама (футе коларке) код балканских Словена'' а као веома старински мотив и на женској одјећи источних Словена, може се закључити да је овај женски мотив првобитно означавао Мјесец." Овакво тврђење је апсолутно неосновано. Тачно је да се мотив ромба у традиционалној српској култури често назива колом. Међутим тај "ромб" представља крајње редуковану и стилизовану свастику, куку окренуту, односно кукасти крст. Мотив кукастог крста Срби такође зову колом. Он представља скицу централног сазвежђа северне хемисфере, Мала и Велика кола, односно Малог и Великог медведа (Ursa minores и Ursa majores), које се окреће око звезде Северњаче и које је дато у четири чворне тачке дневног и годишњег окретања земље око своје осе и око Сунца. У селу Белоњу (Сврљиг) обредни хлеб са оваквим мотивом се зове "коло", а у Звижду, Хомољу и Браничеву "сунце". На балканско-карпатско-подунавским просторима мотив кукастог крста - свастике се јавља од винчанске цивилизације (4500. г. пре наше ере), траје кроз цело метално доба, антички и средњовековни период и сачуван је као народни орнаментални мотив у етнографској грађи XIX и XX века. Позната, данас дечија, српска обредна игра у круг " Коларићу, Панићу" текстуално описује окретање управо овог сазвежђа:
''Коларићу, Панићу, / плетемо се самићу, / сами себе окрећемо, / сами себе заплићемо; / Коларићу, Панићу..."
Песма је потпуно јасна јер илуструје једну од најбитнијих небеских појава на северном хоризонту. Име Коларић директно означава сазвежђе Мала кола, односно Мало коло. Епитет Панић указује на Пана, Господина и самог Господа Бога. Презимена Панић и Пановић су и данас веома честа код Срба.
По српској митологији Сунце представља мушки принцип у природи. У епским календарским песмама оно је увек персонификовано мушким јунаком. Поједини мушки ликови се често изједначавају и пореде са самим Сунцем:
"Светли царе, огрејано Сунце."
У великом броју календарских епских песама централни мотив је женидба Сунца. У неким, чисто митолошким песмама та женидба је директио описана: "Сунце и Месец просе девојку" и сличне.
На основу изнетих података можемо закључити да су Срби у давнини, у претхришћанско доба располагали читавим низом знања о небеским телима, која се језиком савремене астрономије могу дефинисати у следећим тезама:
1. Центар васељене је Сунце, оно је једино, непроменљиво, непобедиво и неуништиво. Оно је главна тачка целог система и главни јунак свих календарских епских песама. То значи да Срби у давнини у суштини знају за хелиоцентричан систем света.
2. Знају за Месечево кретање и Месечеве мене.
3. Познају и издвајају најважнија сазвежђа.
4. Знају за постојање циркумполарних и нециркумполарних звезда и сазвежђа и механику њиховог кретања.
5. Знају за датуме Сунчевог солстиција и еквиноција, односно за правилну смену годишњих доба.
6. Знају за помрачења Сунца и Месеца.
7. Знају да Сунчеви зраци у време летњег солстиција у подне падају на земљу под правим углом.
8. Знају да је структура Сунца течна, растопљена и усијана маса, налик растопљеном воску или маслу, што је само други, народни назив за плазму.
9. Знају да су небеска тела округла, налик на јабуку:
"Мој Стојане, јабуко од злата."
10. Знају да се небеска тела крећу по тачно одређеним путањама и законима кроз време, односно да то нису никакви предмети приковани за небески свод како ће дуго времена сматрати средњоевропска средњевековна астрономија.
11. Знају да Земља веома мало утиче на кретање небеских тела, стога јој и не придају велики значај.
12. Знају да је васељена бескрајна, и стога и не покушавају да је ограниче, већ само одређују оријентире у њој.
На основу таквих сазнања Срби су изградили развијен митолошки систем, који представља "тајни језик" првобитне астрономске науке. Тај митолошки систем је веома разноврсан, али свака варијанта полази од основних сазнања науке о небеским телима. Тај митолошки систем није измишљотина о стварима којих нема, није произвољна конструкција, већ је на посматрањима и анализама кодирано приказана небеска механика више или мање детаљно. Захваљујући таквом приступу и таквим сазнањима Срби су на Балканско - Карпатско - панонским просторима открили календар као систем и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар "in vivo" сачуван до данас. Такав митолошки календарски систем, и поред хиљадугодишњег утицаја хришћанске цркве, очувао је велики број изворних народних назива за одређене дане и датуме у години: Арлијевдан, Арнијевдан, Бабин дан, Бадњи дан, Бела недеља, Бела субота, Бела среда, Бели четвртак, Бели петак, Биљани петак, Божић, Видовдан, Водица, Врбица, Врбопуц, Гарава среда, Гладна недеља, Глува недеља, Глуви уторак, Детињци, Загонетна недеља, Зелени четвртак, Зли петак,3мијин дан, Јарило, Кратка недеља, Крива среда, Ледена субота, Луда недеља, Луда среда, Луди петак, Материце, Међудневице, месојеђе, Мечкин дан, Миољдан, Млада недеља, Млада петка, Млада среда, Младен, Младенци, Осовитанедеља, Оци, Оцило и кремен, Пасја недеља, Пепељава среда, Пољобранија, Ранило, Расипна недеља, Растурница, Руса среда, Русална недеља, Русална среда, Русални петак, Русални понедељак, Светла недеља, Светли петак, Себични петак, Сирна недеља, Спасовдан, Сретење, Тодорова недеља, Тројице, Туциндан, Хрома недеља, Цвети, Цветна недеља, Црвена субота, Црни уторак, Шарена недеља итд.
Српска народна епика као извор археолошке информације
Народна поезија представља један од сегмената српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске и старобалканске културе из различитих историјских периода, народна српска поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевности, језика, етике и етнологије.
Значај српске народне епике за археолошка проучавања балканско-карпатско-панонског простора је вишеструк. На њега су указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић у разматрању материјалне и духовне културе Словена (Гарашанин М - Ковачевић Ј. 1950.). Драгослав Срејовић је у анализи лика Марка Краљевића и његовог старобалканског порекла указао на велики значај ове врсте грађе (Srejovic, D. 1958.). Поред свега тога овај аспект српске народне епике је у великој мери запостављен. Није потребно посебно објашњавати колики је њен значај за археолошку науку овог простора. Он је потпуно једнак значају класичне грчке и римске поезије за античку археологију у целини. Занемаримо ли Илијаду, Одисеју, Енеиду, Метаморфозе, грчке митове и римске легенде, видећемо да ће наша укупна знања о античкој Грчкој и Риму бити осакаћена и обезглављена.
Епске народне песме доносе читав опис погребних обичаја, на које су својевремено указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић (Гарашанин М. - Ковачевић Ј. 1950, 199-205.). Тако је у календарској епској песми "Смрт војводе Кајице" (Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме II, песма број 81) детаљно описано сахрањивање под хумком.
"Са сабљама сандук отесаше, / Саранише војводу Кајицу, / Чело главе копље ударишe, / На копље му сокола метнуше, / За копље му коња привезаше, / По гробу му оружје простреше, / Од маџара унку начинише, / Оградише гроба Кајичина, / Да Маџари к њему не долазе, / Да му мртву не претресу тело."
Опис Кајичиног гроба потпуно одговара гробовима бронзаног и гвозденог доба на балканско - карпатско - подунавском простору, и то одређеном начину сахрањивања под хумкама - тумулима.
Сваки археолошки коментар стихова који описују сахрану је сувишан. Они детаљно и прецизно описују гроб и прилоге у њему, дајући чак и функцију подизања хумке-тумула. Песма доноси за археологију веома важне податке где је сахрањен војвода Кајица. Краљ Ђурђе у песми јасно каже, односно пита се:
"О Кајице, моје чедо драго, / "Како ћу те оставити сама, / "Да ми чуваш на Бељацу стражу?"
У уводном делу песме видимо да се радња песме дешава у јужном Банату:
"На Ковину Дунав пребродио, / Па се маши Влашке земље равне, / Док с' доити Вршачке планине.''
Сахрањивање под тумулима у јужном Банату је археолошки детерминисано од енеолита до касног бронзаног доба. Топоним Бељац потпуно одговара археолошком локалитету Белуца у селу Павлишу код Вршца, на коме је археолошки потврђен континуитет живљења од неолитске старчевачке културе, до времена Сармата (Рашајски Р.. 1962, 26; Узелац Ј. 1996.). Код локалног становништва Павлиша и околине још увек је сачувано сећање на место где је сахрањен војвода Кајица.
Детаљан опис Кајице војводе омогућује нам да још прецизније хронолошки одредимо време сахране:
''Каква ј' красна Каица војвод! / "У каквом ли господском оделу! / "На плећи му зелена долама / "Од кадиве, извезена златом, / На долами токе сува злата, / "А покрај њих тридесет путаца, / Свако му је од по литре злата, / "И под грлом литра и по злата, / "Које му се на бурму одвија, / "Те војвода њиме пије вино; / "На војводи чизме и чакшире, / "Чизме су му сребром потковане, / "А чакшире од главе кадиве, / ''По долами коласта аздија / "Сва од сребра и чистога злата, / "На војводи калпак свиле беле, / "За калпаком од сребра челенка, / "О њој златни триста трепетљика, / "Свака ваља два дуката златна, / "У челенки два камена драга, / "Војводи се види путовати, / "Кроз крајину водити војводе, / "У по ноћи, кано и у подне; / "Око врата колајна од злата, / "За појасом две убојне стреле; / '''Висок јунак, танак у појасу, / "Бела лица, црни наусница, / "Црн му перчин појас премашио; / "Преко крила гола сабља бритка, / "Преко голе сабље пије вино / ''Покрај чизме буздован позлаћен.''
Није тешко у овом опису препознати металне предмете касног бронзаног доба Панонско-подунавског простора. Метални украси за груди су у касном бронзаном добу овог простора детерминисани као пекторале, дугмад различитог облика, фалере и апликације, и потпуно су аналогни опису у песми. Боривоје Човић је у реконструкцији ношње илирског ратника из Илијака приказао такве металне украсе управо као токе (Бенац А. - Човић Б. Гласинац 2, Сарајево 1957, Сл. 6). Златна колајна на врату војводе Кајице није ништа друго него златни торквес. Оружје и опрема војводе Кајице веома лако се може идентификовати са оружјем и опремом овог периода. Калпак са сребрном челенком-почелицом и трепетљикама-привесцима је препознатљив археолошки налаз овог периода (Рraistorija jugoslovenskih zemalja IV, bronzano doba, Sarajevo 1983.).
''Коларићу, Панићу, / плетемо се самићу, / сами себе окрећемо, / сами себе заплићемо; / Коларићу, Панићу..."
Песма је потпуно јасна јер илуструје једну од најбитнијих небеских појава на северном хоризонту. Име Коларић директно означава сазвежђе Мала кола, односно Мало коло. Епитет Панић указује на Пана, Господина и самог Господа Бога. Презимена Панић и Пановић су и данас веома честа код Срба.
По српској митологији Сунце представља мушки принцип у природи. У епским календарским песмама оно је увек персонификовано мушким јунаком. Поједини мушки ликови се често изједначавају и пореде са самим Сунцем:
"Светли царе, огрејано Сунце."
У великом броју календарских епских песама централни мотив је женидба Сунца. У неким, чисто митолошким песмама та женидба је директио описана: "Сунце и Месец просе девојку" и сличне.
На основу изнетих података можемо закључити да су Срби у давнини, у претхришћанско доба располагали читавим низом знања о небеским телима, која се језиком савремене астрономије могу дефинисати у следећим тезама:
1. Центар васељене је Сунце, оно је једино, непроменљиво, непобедиво и неуништиво. Оно је главна тачка целог система и главни јунак свих календарских епских песама. То значи да Срби у давнини у суштини знају за хелиоцентричан систем света.
2. Знају за Месечево кретање и Месечеве мене.
3. Познају и издвајају најважнија сазвежђа.
4. Знају за постојање циркумполарних и нециркумполарних звезда и сазвежђа и механику њиховог кретања.
5. Знају за датуме Сунчевог солстиција и еквиноција, односно за правилну смену годишњих доба.
6. Знају за помрачења Сунца и Месеца.
7. Знају да Сунчеви зраци у време летњег солстиција у подне падају на земљу под правим углом.
8. Знају да је структура Сунца течна, растопљена и усијана маса, налик растопљеном воску или маслу, што је само други, народни назив за плазму.
9. Знају да су небеска тела округла, налик на јабуку:
"Мој Стојане, јабуко од злата."
10. Знају да се небеска тела крећу по тачно одређеним путањама и законима кроз време, односно да то нису никакви предмети приковани за небески свод како ће дуго времена сматрати средњоевропска средњевековна астрономија.
11. Знају да Земља веома мало утиче на кретање небеских тела, стога јој и не придају велики значај.
12. Знају да је васељена бескрајна, и стога и не покушавају да је ограниче, већ само одређују оријентире у њој.
На основу таквих сазнања Срби су изградили развијен митолошки систем, који представља "тајни језик" првобитне астрономске науке. Тај митолошки систем је веома разноврсан, али свака варијанта полази од основних сазнања науке о небеским телима. Тај митолошки систем није измишљотина о стварима којих нема, није произвољна конструкција, већ је на посматрањима и анализама кодирано приказана небеска механика више или мање детаљно. Захваљујући таквом приступу и таквим сазнањима Срби су на Балканско - Карпатско - панонским просторима открили календар као систем и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар "in vivo" сачуван до данас. Такав митолошки календарски систем, и поред хиљадугодишњег утицаја хришћанске цркве, очувао је велики број изворних народних назива за одређене дане и датуме у години: Арлијевдан, Арнијевдан, Бабин дан, Бадњи дан, Бела недеља, Бела субота, Бела среда, Бели четвртак, Бели петак, Биљани петак, Божић, Видовдан, Водица, Врбица, Врбопуц, Гарава среда, Гладна недеља, Глува недеља, Глуви уторак, Детињци, Загонетна недеља, Зелени четвртак, Зли петак,3мијин дан, Јарило, Кратка недеља, Крива среда, Ледена субота, Луда недеља, Луда среда, Луди петак, Материце, Међудневице, месојеђе, Мечкин дан, Миољдан, Млада недеља, Млада петка, Млада среда, Младен, Младенци, Осовитанедеља, Оци, Оцило и кремен, Пасја недеља, Пепељава среда, Пољобранија, Ранило, Расипна недеља, Растурница, Руса среда, Русална недеља, Русална среда, Русални петак, Русални понедељак, Светла недеља, Светли петак, Себични петак, Сирна недеља, Спасовдан, Сретење, Тодорова недеља, Тројице, Туциндан, Хрома недеља, Цвети, Цветна недеља, Црвена субота, Црни уторак, Шарена недеља итд.
Српска народна епика као извор археолошке информације
Народна поезија представља један од сегмената српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске и старобалканске културе из различитих историјских периода, народна српска поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевности, језика, етике и етнологије.
Значај српске народне епике за археолошка проучавања балканско-карпатско-панонског простора је вишеструк. На њега су указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић у разматрању материјалне и духовне културе Словена (Гарашанин М - Ковачевић Ј. 1950.). Драгослав Срејовић је у анализи лика Марка Краљевића и његовог старобалканског порекла указао на велики значај ове врсте грађе (Srejovic, D. 1958.). Поред свега тога овај аспект српске народне епике је у великој мери запостављен. Није потребно посебно објашњавати колики је њен значај за археолошку науку овог простора. Он је потпуно једнак значају класичне грчке и римске поезије за античку археологију у целини. Занемаримо ли Илијаду, Одисеју, Енеиду, Метаморфозе, грчке митове и римске легенде, видећемо да ће наша укупна знања о античкој Грчкој и Риму бити осакаћена и обезглављена.
Епске народне песме доносе читав опис погребних обичаја, на које су својевремено указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић (Гарашанин М. - Ковачевић Ј. 1950, 199-205.). Тако је у календарској епској песми "Смрт војводе Кајице" (Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме II, песма број 81) детаљно описано сахрањивање под хумком.
"Са сабљама сандук отесаше, / Саранише војводу Кајицу, / Чело главе копље ударишe, / На копље му сокола метнуше, / За копље му коња привезаше, / По гробу му оружје простреше, / Од маџара унку начинише, / Оградише гроба Кајичина, / Да Маџари к њему не долазе, / Да му мртву не претресу тело."
Опис Кајичиног гроба потпуно одговара гробовима бронзаног и гвозденог доба на балканско - карпатско - подунавском простору, и то одређеном начину сахрањивања под хумкама - тумулима.
Сваки археолошки коментар стихова који описују сахрану је сувишан. Они детаљно и прецизно описују гроб и прилоге у њему, дајући чак и функцију подизања хумке-тумула. Песма доноси за археологију веома важне податке где је сахрањен војвода Кајица. Краљ Ђурђе у песми јасно каже, односно пита се:
"О Кајице, моје чедо драго, / "Како ћу те оставити сама, / "Да ми чуваш на Бељацу стражу?"
У уводном делу песме видимо да се радња песме дешава у јужном Банату:
"На Ковину Дунав пребродио, / Па се маши Влашке земље равне, / Док с' доити Вршачке планине.''
Сахрањивање под тумулима у јужном Банату је археолошки детерминисано од енеолита до касног бронзаног доба. Топоним Бељац потпуно одговара археолошком локалитету Белуца у селу Павлишу код Вршца, на коме је археолошки потврђен континуитет живљења од неолитске старчевачке културе, до времена Сармата (Рашајски Р.. 1962, 26; Узелац Ј. 1996.). Код локалног становништва Павлиша и околине још увек је сачувано сећање на место где је сахрањен војвода Кајица.
Детаљан опис Кајице војводе омогућује нам да још прецизније хронолошки одредимо време сахране:
''Каква ј' красна Каица војвод! / "У каквом ли господском оделу! / "На плећи му зелена долама / "Од кадиве, извезена златом, / На долами токе сува злата, / "А покрај њих тридесет путаца, / Свако му је од по литре злата, / "И под грлом литра и по злата, / "Које му се на бурму одвија, / "Те војвода њиме пије вино; / "На војводи чизме и чакшире, / "Чизме су му сребром потковане, / "А чакшире од главе кадиве, / ''По долами коласта аздија / "Сва од сребра и чистога злата, / "На војводи калпак свиле беле, / "За калпаком од сребра челенка, / "О њој златни триста трепетљика, / "Свака ваља два дуката златна, / "У челенки два камена драга, / "Војводи се види путовати, / "Кроз крајину водити војводе, / "У по ноћи, кано и у подне; / "Око врата колајна од злата, / "За појасом две убојне стреле; / '''Висок јунак, танак у појасу, / "Бела лица, црни наусница, / "Црн му перчин појас премашио; / "Преко крила гола сабља бритка, / "Преко голе сабље пије вино / ''Покрај чизме буздован позлаћен.''
Није тешко у овом опису препознати металне предмете касног бронзаног доба Панонско-подунавског простора. Метални украси за груди су у касном бронзаном добу овог простора детерминисани као пекторале, дугмад различитог облика, фалере и апликације, и потпуно су аналогни опису у песми. Боривоје Човић је у реконструкцији ношње илирског ратника из Илијака приказао такве металне украсе управо као токе (Бенац А. - Човић Б. Гласинац 2, Сарајево 1957, Сл. 6). Златна колајна на врату војводе Кајице није ништа друго него златни торквес. Оружје и опрема војводе Кајице веома лако се може идентификовати са оружјем и опремом овог периода. Калпак са сребрном челенком-почелицом и трепетљикама-привесцима је препознатљив археолошки налаз овог периода (Рraistorija jugoslovenskih zemalja IV, bronzano doba, Sarajevo 1983.).