01-12-2010, 02:48 PM
Н. Нодило је на неким примерима уочио да се поједини делови песама односе на дане у години. У анализи песме "Смрт војводе Кајице" он каже: ''Тридесет златних путаца Каичиних могу бити дани децембарски завршног Сунца. Јанко води к игри и полому три стотине Маџара и шесдесет дјеце Каравлаха што су дани годишњи." У детаљу песме "Болани Дојчин" Н. Нодило запажа следеће: -''Арапину јунак претурио на копљу шатор, кад под шатором триест дјевојака, то јест тридесет навршених дана мјесеца јануара. Заточник бијелог Солунапосјекао заточника црне Арабије... Свршио јануар.'' У детаљу песме "Јован и дивски старјешина" Н. Нодило уочава нове календарске моменте: "...ход му је по свијету тридесет конака далеко, колико има у мјесецу днева. Јованов Лабуд јест Сунчев коњ. А таман је лабуд симбол за Сунце".(Нодило Н. 1981)
У великом броју епских народних песама, које припадају различитим циклусима (изузев циклуса о ослобођењу Црне Горе и Србије), сам ток радње је често неочекиван, нелогичан, неприродан и асоцијалан: мајка издаје сина, сестра брата, жена мужа, брат убија сестру, сестриће, муж неверној жени поклања живот, јунаци један пред другим плачу и тако даље. Композицијска схема у таквим песмама је устаљена. Поједини мотиви, као што је на пример мотив везивања главног јунака, јављају се на тачно одређеним местима у песмама. Читав низ различитих мотива вешто је укомпонован у једну целину.
Календар представља јединствен и чврсто повезан астрономско - математички систем, илустрован метеоролошким приликама и стањем живог света. Ово велико знање представља најсложеније и најважније знање једне земљорадпичко - сточарске заједнице. Оно представља велику, свету тајну, која да би се сачувала и да би била пренета наредним генерацијама морала је бити и била је кодирана. Кључ шифре су знали само упућени, потпуно исто као што је било после примања хришћанства, када је хришћанска црква преузела бригу о календару.
Јединствено сведочанство о вишемиленијумском познавању календара представља годишњи циклус обичаја српског народа. Он је једна од највећих тема српске и балканске антропологије у целини. Етнолошка, историјска, лингвистичка и археолошка грађа и литература о овом проблему је веома обимна (Недељковић М. 1990.). Годишњи циклус обичаја је животно важан због човекове потребе за оријентацијом у времену.
Српска народна поезија обилује примерима који говоре о антропоморфизираним и теоморфизираним небеским телима и њиховом животу (Јанковић Н. 1951.). Другу групу чине песме које су се певале за одређене празнике у години. Тако су настале коледарске, божићне, лазаричке, краљичке и друге песме. Оне у суштинн представљају молитву упућену одређеном божанству, на првом месту Сунцу, у одређено време у години.
Своје дуговековно познавање календара Срби су искристалисали и забележили у бројним епским песмама, где је описан цео или само део годишњег циклуса. Све овакве песме требало би сврстати у посебан, календарски циклус. У таквим песмама строго се водило рачуна о самој радњи, која шифровано одсликава астрономско - метеоролошке прилике. Анализом таквих песама, дефинисањем и декодирањем мотива, покушали смо доћи до њиховог првобитног значења и функције.
Тематски се овакве песме могу поделити у девет група:
Прву групу чине песме које говоре како мајка издаје сина љубавнику. Син успева да победи и убије мајчиног љубавника, а затим се са мајком враћа кући оцу. Овом циклусу припадају песме: "Јован и дивски старјешина", "Корун, Кондофила и син Констадин'', "Димитрије и чичко Корун", "Мати невјерница" и "Опет то, али друкчије".
Другу групу чине песме које описују како жена издаје мужа љубавнику. Муж успева да победи противника. Овој групи припадају песме: "Невјера љубе Грујичине", "Стојан Поповић и његова љуба", "Јован Поповић и Коруна војвода" и "Женидба краља Вукашина".
Трећу групу чине песме које описују како сестра издаје брата мужу. Брат убија зета, затим и сестру. Овој групи припадају песме "Опет Љутица Богдан и сестра" и "Опет Љутица Богдан и сестра ".
Четврту групу чине песме у којима је описано како кума издаје кума, што је само по себи супротно српским обичајно - правним нормама. У ову групу спада песма "Мајстор Манојло".
Пету групу чине песме које описују женидбу неког јунака, коме невесту преотима други, а он је ипак на крају узима за себе. У ову групу спадају песме : "Женидба Јова Будимлије", "Женидба Грујице Новаковића'', "Женидба Ива Голотрба", "Женидба Ивана Ришњанина".
Шесту групу чине песме које описују деветоро браће који удају сестру. Браћа умиру или гину, а на крају умире и сестра. Овој групи припада песма "Браћа и сестра" као и читав циклус о девет Југовића.
Седму групу чине песме у којима је описано надметање и борба два јунака или две групе људи. Овде спадају песме "Виде Даничић'', ''Човјек паша и Михат Чобанин'', ''Дружина Михата хајдука'', "Oпет то'', "Михат и паша од Требиња'', ''Четири ускока'', ''Грујица и паша од Загорја", ''Грујица и Арапин" и многе друге.
Осму групу чине песме у којима је описана смрт главног јунака. Овој групи припадају песме: "Смрт Марка Краљевића", "Војин и сестра Иванова", "Смрт војводе Кајице", "Марко Краљевић и соко", "Сестра Љутице Богдана" итд.
У девету групу спадају песме које описују различите индивидуалне догађаје. Песме ове групе су: ''Ко крсно име служи оном и помаже'', ''Орање Марка Краљевића'', ''Облак Радосав'', "Дилбер Илија" и друге.
Знања и веровања Срба о небеским телима
У науци је још дискутабилно питање о веровању Срба и Словена уопште у небеска тела. Митолошка школа XIX века је дефинисала словенску религију и митологију као један соларни систем у коме Сунце стоји у његовом средишту, односно на врху његовог пантеона. Б. O. Унбегаун то оспорава тврдећи да нема никаквог основа претпоставка о правом култу небеских тела код Словена (Унбегаун Б. O. 425). Л. Нидерле се надовезује на ову теорију, закључујући да су тезе о вишим облицима култа Сунца код Словена изведене ех рost, на основу неких веровања и народних песама (Нидерле Л. 79, 80). Тезу о соларном карактеру словенске религије побија и Е. Гаспарини (Gasparini Е. 579, 580). В. Чајкановић, који је скоро целу српску религију и митологију протумачио кроз култ предака, тврди да Срби "интересовали су се Месецом и звездама само у питањима магије и пољопривредног календара. Они су могли знати за известан број митова о небеским телима, али култа није било (Чајкановић В. СЕЗ XXXI, 81.). III. Кулишић се потпуно ослања на поставке Нидерлеа, Чајкановића и Гаспаринија, крајње маргинализујући српска веровања о небеским телима, посвећујући им у својој студији свега неколико страна (Кулишић Ш. 1979. 113 - 117), неаргументовано закључујући: "Може се рећи да вјерска традиција Јужних Словена потврђује наведене оцјене да се извјесни трагови вјеровања о сунцу могу пратити у неким обичајима, посебно у вези са ватром, али о неком култу Сунца не може бити ни говора" (Кулишић Ш. 117). Чини се да је овакав закључак могао да проистекне само из Гаспарипијеве констатације "да у Античко доба ни Грци ни Римљани, а у средњем вијеку ни Германи ни Угрофинци не знају за соларна божанства (Гаспарини Е. 1979. 581; Кулишић Ш. 1979. 114).
Сматрамо да оваква и слична тврђења немају никакву научну основу. Н. Ђ. Јанковић је аргументовано показао да Срби познају небеска тела и неке законе њиховог кретања, и да имају веома развијена и разноврсна веровања о њима (Јанковић Н. Ђ. 1989.). Т. Ђорђевић доноси читав корпус података о небеским телима у веровањима и обичајима српског народа (Ђорђевић Т. 1939.). Н. Нодило је показао да већина главних јунака српске народне епике представљају антропоморфизирано Сунце (Нодило Н. 1981.).
У анализи овог проблема пошли бисмо од општих појмова васељена и небеско тело. Васељена - све село и свемир - сав свет су опште словенске речи у којима се јасно види да је она дефинисана као насеље, као место где неко живи. Појам небеско тело је сам по себи веома битан. Тело се у изворном српском језику директно односи на живи животињски свет, рачунајући и човека. На основу тога није тешко закључити да у васељени живе небеска тела, која се замишљају као жива бића, што даје солидну основу за постојање развијеног религијског система о њима. Небеска тела се по народном схватању веома често дефинишу као путници, скитнице, луталице и слично.
О примарној улози Сунца у таквим веровањима говори читав низ података. Већи део годишњег циклуса обичаја директно или индиректно је везан за Сунце и његово привидно кретање: Бадњидан, Божић, Јовањдан, Сретење, Обртеније, Видовдан, Ивањдан, Петровдан, Илиндан, Преображење, Миољдан, Митровдан итд. На основу анализираних календарских песама закључили смо да се антропоморфизирано Сунце крије иза лика јунака који се најчешће зове Јован, Јово, Иван, Иво. У православном хришћанском календару Светом Јовану је посвећено 12 празника: Ивањдан - рођење Св. Јована Крститеља 7. јула; Усековање главе Св. Јована Крститеља 11. септембра; Зачеће Св. Јована Крститеља 6. октобра; Прво и друго обретење главе Св. Јована 9. марта; Треће обретење главе Св. Јована 7. јуна; Сабор Св. Јована Крститеља 20. јануара; Св. Јован Богослов 9. октобра и 21 маја; Св. Јован Златоусти 9. фебруар; Св. Јован Касијан 28. фебруара; Св. Јован Милостиви 25 новембра; Св. Јован Нови 16. августа.
Цео животни циклус обичаја је директно везан за дневно привидио кретање Сунца од истока ка западу. Крштење и венчање обављају се док Сунце - дан напредује. Славска свећа се такође пали пре подне. Сахране и даће се обављају у другој половини дана, када се Сунце клони западу. Сви послови се започињу да би напредовали, док дан напредује. Тако се оснива и гради кућа, оре и сеје њива, жање жито итд. Заклињање Сунцем је и данас честа пракса код Срба: "Тако ми јарког Сунца'', "Сунца ми" итд. Храмови, куће и гробови се постављају и окрећу према Сунцу. Сунце је главни оријентир у простору и времену.
Плетење ивањданског венца и кићење кућа, храмова и гробова са њим је јасан и данас жив доказ о постојању развијеног култа Сунца. Тај венац се прави од ивањског цвећа које је жуте боје, односно боје самог Сунца. Он је кружног облика, са јасно назначеним зрацима, тако да јасно својим обликом опонаша ово небеско тело.
У великом броју епских народних песама, које припадају различитим циклусима (изузев циклуса о ослобођењу Црне Горе и Србије), сам ток радње је често неочекиван, нелогичан, неприродан и асоцијалан: мајка издаје сина, сестра брата, жена мужа, брат убија сестру, сестриће, муж неверној жени поклања живот, јунаци један пред другим плачу и тако даље. Композицијска схема у таквим песмама је устаљена. Поједини мотиви, као што је на пример мотив везивања главног јунака, јављају се на тачно одређеним местима у песмама. Читав низ различитих мотива вешто је укомпонован у једну целину.
Календар представља јединствен и чврсто повезан астрономско - математички систем, илустрован метеоролошким приликама и стањем живог света. Ово велико знање представља најсложеније и најважније знање једне земљорадпичко - сточарске заједнице. Оно представља велику, свету тајну, која да би се сачувала и да би била пренета наредним генерацијама морала је бити и била је кодирана. Кључ шифре су знали само упућени, потпуно исто као што је било после примања хришћанства, када је хришћанска црква преузела бригу о календару.
Јединствено сведочанство о вишемиленијумском познавању календара представља годишњи циклус обичаја српског народа. Он је једна од највећих тема српске и балканске антропологије у целини. Етнолошка, историјска, лингвистичка и археолошка грађа и литература о овом проблему је веома обимна (Недељковић М. 1990.). Годишњи циклус обичаја је животно важан због човекове потребе за оријентацијом у времену.
Српска народна поезија обилује примерима који говоре о антропоморфизираним и теоморфизираним небеским телима и њиховом животу (Јанковић Н. 1951.). Другу групу чине песме које су се певале за одређене празнике у години. Тако су настале коледарске, божићне, лазаричке, краљичке и друге песме. Оне у суштинн представљају молитву упућену одређеном божанству, на првом месту Сунцу, у одређено време у години.
Своје дуговековно познавање календара Срби су искристалисали и забележили у бројним епским песмама, где је описан цео или само део годишњег циклуса. Све овакве песме требало би сврстати у посебан, календарски циклус. У таквим песмама строго се водило рачуна о самој радњи, која шифровано одсликава астрономско - метеоролошке прилике. Анализом таквих песама, дефинисањем и декодирањем мотива, покушали смо доћи до њиховог првобитног значења и функције.
Тематски се овакве песме могу поделити у девет група:
Прву групу чине песме које говоре како мајка издаје сина љубавнику. Син успева да победи и убије мајчиног љубавника, а затим се са мајком враћа кући оцу. Овом циклусу припадају песме: "Јован и дивски старјешина", "Корун, Кондофила и син Констадин'', "Димитрије и чичко Корун", "Мати невјерница" и "Опет то, али друкчије".
Другу групу чине песме које описују како жена издаје мужа љубавнику. Муж успева да победи противника. Овој групи припадају песме: "Невјера љубе Грујичине", "Стојан Поповић и његова љуба", "Јован Поповић и Коруна војвода" и "Женидба краља Вукашина".
Трећу групу чине песме које описују како сестра издаје брата мужу. Брат убија зета, затим и сестру. Овој групи припадају песме "Опет Љутица Богдан и сестра" и "Опет Љутица Богдан и сестра ".
Четврту групу чине песме у којима је описано како кума издаје кума, што је само по себи супротно српским обичајно - правним нормама. У ову групу спада песма "Мајстор Манојло".
Пету групу чине песме које описују женидбу неког јунака, коме невесту преотима други, а он је ипак на крају узима за себе. У ову групу спадају песме : "Женидба Јова Будимлије", "Женидба Грујице Новаковића'', "Женидба Ива Голотрба", "Женидба Ивана Ришњанина".
Шесту групу чине песме које описују деветоро браће који удају сестру. Браћа умиру или гину, а на крају умире и сестра. Овој групи припада песма "Браћа и сестра" као и читав циклус о девет Југовића.
Седму групу чине песме у којима је описано надметање и борба два јунака или две групе људи. Овде спадају песме "Виде Даничић'', ''Човјек паша и Михат Чобанин'', ''Дружина Михата хајдука'', "Oпет то'', "Михат и паша од Требиња'', ''Четири ускока'', ''Грујица и паша од Загорја", ''Грујица и Арапин" и многе друге.
Осму групу чине песме у којима је описана смрт главног јунака. Овој групи припадају песме: "Смрт Марка Краљевића", "Војин и сестра Иванова", "Смрт војводе Кајице", "Марко Краљевић и соко", "Сестра Љутице Богдана" итд.
У девету групу спадају песме које описују различите индивидуалне догађаје. Песме ове групе су: ''Ко крсно име служи оном и помаже'', ''Орање Марка Краљевића'', ''Облак Радосав'', "Дилбер Илија" и друге.
Знања и веровања Срба о небеским телима
У науци је још дискутабилно питање о веровању Срба и Словена уопште у небеска тела. Митолошка школа XIX века је дефинисала словенску религију и митологију као један соларни систем у коме Сунце стоји у његовом средишту, односно на врху његовог пантеона. Б. O. Унбегаун то оспорава тврдећи да нема никаквог основа претпоставка о правом култу небеских тела код Словена (Унбегаун Б. O. 425). Л. Нидерле се надовезује на ову теорију, закључујући да су тезе о вишим облицима култа Сунца код Словена изведене ех рost, на основу неких веровања и народних песама (Нидерле Л. 79, 80). Тезу о соларном карактеру словенске религије побија и Е. Гаспарини (Gasparini Е. 579, 580). В. Чајкановић, који је скоро целу српску религију и митологију протумачио кроз култ предака, тврди да Срби "интересовали су се Месецом и звездама само у питањима магије и пољопривредног календара. Они су могли знати за известан број митова о небеским телима, али култа није било (Чајкановић В. СЕЗ XXXI, 81.). III. Кулишић се потпуно ослања на поставке Нидерлеа, Чајкановића и Гаспаринија, крајње маргинализујући српска веровања о небеским телима, посвећујући им у својој студији свега неколико страна (Кулишић Ш. 1979. 113 - 117), неаргументовано закључујући: "Може се рећи да вјерска традиција Јужних Словена потврђује наведене оцјене да се извјесни трагови вјеровања о сунцу могу пратити у неким обичајима, посебно у вези са ватром, али о неком култу Сунца не може бити ни говора" (Кулишић Ш. 117). Чини се да је овакав закључак могао да проистекне само из Гаспарипијеве констатације "да у Античко доба ни Грци ни Римљани, а у средњем вијеку ни Германи ни Угрофинци не знају за соларна божанства (Гаспарини Е. 1979. 581; Кулишић Ш. 1979. 114).
Сматрамо да оваква и слична тврђења немају никакву научну основу. Н. Ђ. Јанковић је аргументовано показао да Срби познају небеска тела и неке законе њиховог кретања, и да имају веома развијена и разноврсна веровања о њима (Јанковић Н. Ђ. 1989.). Т. Ђорђевић доноси читав корпус података о небеским телима у веровањима и обичајима српског народа (Ђорђевић Т. 1939.). Н. Нодило је показао да већина главних јунака српске народне епике представљају антропоморфизирано Сунце (Нодило Н. 1981.).
У анализи овог проблема пошли бисмо од општих појмова васељена и небеско тело. Васељена - све село и свемир - сав свет су опште словенске речи у којима се јасно види да је она дефинисана као насеље, као место где неко живи. Појам небеско тело је сам по себи веома битан. Тело се у изворном српском језику директно односи на живи животињски свет, рачунајући и човека. На основу тога није тешко закључити да у васељени живе небеска тела, која се замишљају као жива бића, што даје солидну основу за постојање развијеног религијског система о њима. Небеска тела се по народном схватању веома често дефинишу као путници, скитнице, луталице и слично.
О примарној улози Сунца у таквим веровањима говори читав низ података. Већи део годишњег циклуса обичаја директно или индиректно је везан за Сунце и његово привидно кретање: Бадњидан, Божић, Јовањдан, Сретење, Обртеније, Видовдан, Ивањдан, Петровдан, Илиндан, Преображење, Миољдан, Митровдан итд. На основу анализираних календарских песама закључили смо да се антропоморфизирано Сунце крије иза лика јунака који се најчешће зове Јован, Јово, Иван, Иво. У православном хришћанском календару Светом Јовану је посвећено 12 празника: Ивањдан - рођење Св. Јована Крститеља 7. јула; Усековање главе Св. Јована Крститеља 11. септембра; Зачеће Св. Јована Крститеља 6. октобра; Прво и друго обретење главе Св. Јована 9. марта; Треће обретење главе Св. Јована 7. јуна; Сабор Св. Јована Крститеља 20. јануара; Св. Јован Богослов 9. октобра и 21 маја; Св. Јован Златоусти 9. фебруар; Св. Јован Касијан 28. фебруара; Св. Јован Милостиви 25 новембра; Св. Јован Нови 16. августа.
Цео животни циклус обичаја је директно везан за дневно привидио кретање Сунца од истока ка западу. Крштење и венчање обављају се док Сунце - дан напредује. Славска свећа се такође пали пре подне. Сахране и даће се обављају у другој половини дана, када се Сунце клони западу. Сви послови се започињу да би напредовали, док дан напредује. Тако се оснива и гради кућа, оре и сеје њива, жање жито итд. Заклињање Сунцем је и данас честа пракса код Срба: "Тако ми јарког Сунца'', "Сунца ми" итд. Храмови, куће и гробови се постављају и окрећу према Сунцу. Сунце је главни оријентир у простору и времену.
Плетење ивањданског венца и кићење кућа, храмова и гробова са њим је јасан и данас жив доказ о постојању развијеног култа Сунца. Тај венац се прави од ивањског цвећа које је жуте боје, односно боје самог Сунца. Он је кружног облика, са јасно назначеним зрацима, тако да јасно својим обликом опонаша ово небеско тело.