01-12-2010, 02:47 PM
Дванаести месец је просинац или коледар. Етимологија да је назив просинац добио име по томе што је то месец просидбе девојака или прошње девојака је контрадикторна са чињеницом да је ово време божићног поста, када нема никаквих светковина и када се без преке потребе не излази из куће. Основу овог имена морамо тражити у речи прасе, руски парасјонак и глаголу прасити се, руски парасјац, јер је ово време природно време прашења крмача, још увек сачувано код дивље свиње. Да је прасе и прашење основа имена овог месеца говори и податак да се на крају овог месеца коље - жртвује прасе као жртва Божићу, односно новом Сунцу. У прилог оваквом тврђењу говори и податак да је овај месец на порталу Трогирске катедрале илустрован управо оваквом сценом (Васић М. М. 1922, 252). Прасе - печеница се пече на ватри и не припрема се ни на какав други начин (кување, пржење, сушење), нити се за божићну печеницу може узети одрасла свиња. Сам ритуал печења печенице представља ритуално акумулирање топлотне енергије ватре са огњишта на ком гори бадњак, као земаљског Сунца, коју ће учесници обреда појести и тако примити у себе. Назив коледар смо већ анализирали и утврдили да он представља сложеницу од речи коло и дар и означава време када коло - сунчано коло - Сунце, дарује нов животни циклус, односно нову годину.
Када упоредимо све српско - словенске и латинско - јулијанске називе месеци можемо запазити да је Јулије Цезар "реформом" календара месец Јанин (Јањин) полатинчио у јануар (Јанусов); Мартин (Баба Марта) у март (Марсов); Мајин у мај; Јуношин - Јунаков у јун (Јунонин); Лилијев или Јулов у јул. Месеце рујни - црвен - светао је буквално превео иа латински avgustus - светли; ожујак - ојужак у aprilius - сунчан. Не могавши да за четири месеца нађе одговарајуће замене он их је "крстио" редним бројевима: септембар, октобар, новембар и децембар. Да бисмо дошли до податка зашто су задња четири месеца контрадикторна са њиховим стварним редним бројем, где имамо да се девети месец зове седми; десети осми; једанаести девети и дванаести десети, морамо анализирати систем и број месеци код Срба који су и створили календар. У народној поезији која описује годину и месеце више пута се помиње број од десет месеци. Тако у цитираној песми о Марти каже се да око огња игра коло које чине ''девет браћа с Мартом сестром''. Трагове исте поделе имамо и у песми "Браћа и сестра". Сестра са деветоро браће представља десет месеци у години. Овоме треба придодати и старосрпски мит о девет Југовића, чија је календарска суштина и функција стварањем косовског мита и легенде заборављена. Да је то био стари српски соларни и календарски мит говори и само име Југовићи, што значи са југа, јужни, осунчани, топли.
Деветоро браће са сестром представљају десет месеци, где сестра означава месец март, а девет браће наредних девет месеци. Тако се долази до зимског, божићног солистиција. У српском народном календарском предању прва два месеца су отелотворена у лику мајке - мајке Јање, мајке Југовића, Јованове мајке, Јеличине мајке и у лику оца - стари Југ-Богдан, деда Сечко итд. Постојање ликова оца и мајке, поред ликова сестре и деветоро браће се подразумева. На тај начин српску народну годину је чинило дванаест месеци које су персонификовали: мајка, отац, девет синова и једна кћи. За сваки месец Срби су имали по више назива који су одражавали стање у васиони, односно положај Сунца, стање вегетације, време појединих сељачких послова или су били посвећени одређеним божанствима везаним за Сунчев циклус. Садашњи латински називи представљају искривљену интерпретацију старог српског календара. Латински називи су дати без икаквог правила и реда, срећемо разна божанства, полубожанства, атрибуције и редне бројеве, који нису ни у каквој вези. На пример у именима месеци имамо бога рата Марса, а немамо бога Сунца, нити врховног бога Јупитера. У исто време имамо име његове жене Јуноне. Календар је увек представљао и представља чврст и повезан систем, какав српски народни календар у суштини и јесте.
Kалендарски елементи у српској народној епици
Народна поезија представља само један сегмент српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске културе, народна поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевне историје. Још је Вук Караџић извршио поделу песама на мушке и женске, односно на епске и лирске. Тематски је Вук епске песме поделио на: пјесме митологичне, пјесме јуначке најстаријих времена, пјесме јуначке средњих времена и пјесме јуначке новијих времена.
Петар Поповић је епске песме поделио на два велика циклуса: I - историјски и II - неисторијски. Међу историјским песмама издвојио је девет циклуса: немањићки, косовски, циклус о Краљевићу Марку, циклус о Бранковићима, циклус о Црнојевићима, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије (Поповић П. 1919). Татомир П. Вукановић такође дели епске песме на два велика циклуса: неисторијски и историјски. Међу неисторијским песмама разликује: космографски циклус, песме о култним бићима, песме о легендама, чудима и народном веровању и хришћанске песме. Историјске песме дели на дванаест циклуса: немањићки, мрњавчевићки, косовски, циклус о Марку Краљевићу, бранковићки, други косовски, јакшићки, црнојевићки, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије.
Историјска основа појединих епских песама је давно доведена у питање. Натко Нодило у својој обимној студији каже: " Није нипошто мучно, већ првим погледом, назријети, да о хисторијскоме какву догађају, што би пјесма била прихватила и по народу разнијела, овде не може да буде говора. По свему овоме, прилика је мислити, да је епска пјесма српска и хрватска, донекуд, претварала богове људима, још прије свестранога освоја Срба и Хрвата христјанском и муслиманском вјером. Процес прелијевања богова у калуп људски ми ту затјечемо како при дјелу. Дајте надимак какавгод Сунцу, а оно ће постати лице назови хисторијско. (Нодило Н. 1981.)
Љубинко Раденковић у анализи бројних епских песама о Старини Новаку запажа да " у њима нема ни трунке о историјским догађајима који се везују за личност и дело историјског јунака." Аутор даље закључује да су оне "створене на темељу десакрализованих календарско обредних песама о громовнику и Младом Богу (Божићу) које су певане у циљу правилне смене временских циклуса."(Раденковић Љ. 1988, 228)
Светозар Кољевић је веома добро уочио да су главни јунаци епских јуначких песама најчешће само номинално историјске личности. Имена јунака су најчешће "само чивилуци о које се каче одређене теме и мотиви. '' (Кољевић С. 1988, 125)
Н. Нодило је на основу читавог низа епских народних песама и друге етнолошке грађе покушао извршити реконструкцију српског народног пантеона. На основу обимне и детаљне анализе он је закључио да велики број епских јуначких песама говори о Сунцу, Виду и Световиду, односно соларним божанствима.
Када упоредимо све српско - словенске и латинско - јулијанске називе месеци можемо запазити да је Јулије Цезар "реформом" календара месец Јанин (Јањин) полатинчио у јануар (Јанусов); Мартин (Баба Марта) у март (Марсов); Мајин у мај; Јуношин - Јунаков у јун (Јунонин); Лилијев или Јулов у јул. Месеце рујни - црвен - светао је буквално превео иа латински avgustus - светли; ожујак - ојужак у aprilius - сунчан. Не могавши да за четири месеца нађе одговарајуће замене он их је "крстио" редним бројевима: септембар, октобар, новембар и децембар. Да бисмо дошли до податка зашто су задња четири месеца контрадикторна са њиховим стварним редним бројем, где имамо да се девети месец зове седми; десети осми; једанаести девети и дванаести десети, морамо анализирати систем и број месеци код Срба који су и створили календар. У народној поезији која описује годину и месеце више пута се помиње број од десет месеци. Тако у цитираној песми о Марти каже се да око огња игра коло које чине ''девет браћа с Мартом сестром''. Трагове исте поделе имамо и у песми "Браћа и сестра". Сестра са деветоро браће представља десет месеци у години. Овоме треба придодати и старосрпски мит о девет Југовића, чија је календарска суштина и функција стварањем косовског мита и легенде заборављена. Да је то био стари српски соларни и календарски мит говори и само име Југовићи, што значи са југа, јужни, осунчани, топли.
Деветоро браће са сестром представљају десет месеци, где сестра означава месец март, а девет браће наредних девет месеци. Тако се долази до зимског, божићног солистиција. У српском народном календарском предању прва два месеца су отелотворена у лику мајке - мајке Јање, мајке Југовића, Јованове мајке, Јеличине мајке и у лику оца - стари Југ-Богдан, деда Сечко итд. Постојање ликова оца и мајке, поред ликова сестре и деветоро браће се подразумева. На тај начин српску народну годину је чинило дванаест месеци које су персонификовали: мајка, отац, девет синова и једна кћи. За сваки месец Срби су имали по више назива који су одражавали стање у васиони, односно положај Сунца, стање вегетације, време појединих сељачких послова или су били посвећени одређеним божанствима везаним за Сунчев циклус. Садашњи латински називи представљају искривљену интерпретацију старог српског календара. Латински називи су дати без икаквог правила и реда, срећемо разна божанства, полубожанства, атрибуције и редне бројеве, који нису ни у каквој вези. На пример у именима месеци имамо бога рата Марса, а немамо бога Сунца, нити врховног бога Јупитера. У исто време имамо име његове жене Јуноне. Календар је увек представљао и представља чврст и повезан систем, какав српски народни календар у суштини и јесте.
Kалендарски елементи у српској народној епици
Народна поезија представља само један сегмент српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске културе, народна поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевне историје. Још је Вук Караџић извршио поделу песама на мушке и женске, односно на епске и лирске. Тематски је Вук епске песме поделио на: пјесме митологичне, пјесме јуначке најстаријих времена, пјесме јуначке средњих времена и пјесме јуначке новијих времена.
Петар Поповић је епске песме поделио на два велика циклуса: I - историјски и II - неисторијски. Међу историјским песмама издвојио је девет циклуса: немањићки, косовски, циклус о Краљевићу Марку, циклус о Бранковићима, циклус о Црнојевићима, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије (Поповић П. 1919). Татомир П. Вукановић такође дели епске песме на два велика циклуса: неисторијски и историјски. Међу неисторијским песмама разликује: космографски циклус, песме о култним бићима, песме о легендама, чудима и народном веровању и хришћанске песме. Историјске песме дели на дванаест циклуса: немањићки, мрњавчевићки, косовски, циклус о Марку Краљевићу, бранковићки, други косовски, јакшићки, црнојевићки, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије.
Историјска основа појединих епских песама је давно доведена у питање. Натко Нодило у својој обимној студији каже: " Није нипошто мучно, већ првим погледом, назријети, да о хисторијскоме какву догађају, што би пјесма била прихватила и по народу разнијела, овде не може да буде говора. По свему овоме, прилика је мислити, да је епска пјесма српска и хрватска, донекуд, претварала богове људима, још прије свестранога освоја Срба и Хрвата христјанском и муслиманском вјером. Процес прелијевања богова у калуп људски ми ту затјечемо како при дјелу. Дајте надимак какавгод Сунцу, а оно ће постати лице назови хисторијско. (Нодило Н. 1981.)
Љубинко Раденковић у анализи бројних епских песама о Старини Новаку запажа да " у њима нема ни трунке о историјским догађајима који се везују за личност и дело историјског јунака." Аутор даље закључује да су оне "створене на темељу десакрализованих календарско обредних песама о громовнику и Младом Богу (Божићу) које су певане у циљу правилне смене временских циклуса."(Раденковић Љ. 1988, 228)
Светозар Кољевић је веома добро уочио да су главни јунаци епских јуначких песама најчешће само номинално историјске личности. Имена јунака су најчешће "само чивилуци о које се каче одређене теме и мотиви. '' (Кољевић С. 1988, 125)
Н. Нодило је на основу читавог низа епских народних песама и друге етнолошке грађе покушао извршити реконструкцију српског народног пантеона. На основу обимне и детаљне анализе он је закључио да велики број епских јуначких песама говори о Сунцу, Виду и Световиду, односно соларним божанствима.