01-12-2010, 02:46 PM
Српска народна година делила се на два полугођа: ђурђевско - од Ђурђевдана до Митровдана и митровско - од Митровдана до Ђурђевдана, свако са својим привредним и духовним активностима. Осим тога година се делила на четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зиму. Основна мерна јединица је дан, где је седам дана чинило седмицу односно недељу. Недеља као збир од седам дана је представљала специфичну и непоновљиву целину, где је свака имала свој посебан назив. Распоред недеља у години је тачно одређен, тако да је човек у сваком тренутку знао колико је недеља и дана протекло од претходног и колико има до наредног празника (Недељковић М. 1990; Босић М. 1996.).
Година се делила на дванаест месеци, чији српско - словенски називи одсликавају поједине народне обичаје и веровања, космичке појаве или сам живот биљног и животињског света, који је нераскидиво повезан са годишњим временским појавама. Народни називи месеци указују на веома старо познавање овакве поделе године.
Први месец је код Словена и Срба познат под називом сечањ или коложег. Назив сечањ одсликава време које је најбоље за сечу шуме, односно време када вегетација мирује. Име коложег је сложеница од речи коло - Сунце и жег, жега, ватра, топлота. Његов назив одсликава стање у васиони, када Сунце, после зимског солстиција почиње јаче да греје - жеже. Садашња народна етимологија да је у то време зима толико јака да се и кола морају жећи - палити је доста наивно. Забележени народни обичаји у Срба, да се у време Божића подизани запаљени колски точкови обмотани сламом, недвосмислено указују на култну радњу која је била посвећена рађању новог Сунца, кога је и симболисала. Неопходно је анализирати и јулијански назив за овај месец - јануар, који је добио назив по староиталском богу Јаnusu, богу године и времена, који је замишљан и приказиван са два лица (Цермановић - Кузмановић А.- Срејовић Д. 1992). Али исто тако, у српској народној религији имамо Баба Јану - Баба Јању, која је старосрпска богиња прародитељка. Изрека - пословица ''Није ти мајка Јања'' говори се ономе ко себи даје исувише много права. Јања је и легендарна вила, мајка Милоша Обилића. Она га је у планини зачела са змајем (Српски митолошки речник, с.в. Милош Обилић). У народној епској поезији Јана или Јања је личност која се јавља као вила, сестра, посестрима или крчмарица, која редовно помаже главном јунаку да се спаси и преброди тешкоће. У топографској грађи Балкана велики број места има назив изведен из њеног имена: Јања, Јањево, Јањина итд. Јана је и данас често женско име код Срба, често укомпоновано у двосложне именице: Мирјана, Милијана, Јулијана, Тијана, Девојана, Стојана итд.
Други месец у старосрпском и старословенском календару је вељача или љути. Ови називи одсликавају време када је зима велика и љута. Јулијански назив фебруар потиче од имена римског празника чишћења и помирења - februa (Djordjevic J.1886).
Трећи месец је ожујак, сухи, лашак, дерикожа. Сви народни називи одсликавају стање у природи у ово доба године, када ојужује, када је време суво и без падавина, када дувају благи и топли ветрови. Истовремено је ово време највеће смртности људи и животиња, када се "кожа дере на шиљак''. Јулијански назив за овај месец је март, који је назван по Марсу, богу рата и праоцу Римљана, сину Јупитера и Јуноне и оцу Ромула и Рема (Цермановић - Кузмановић А.- Срејовић 1992, с. в. Марс). У српском народном календару постоји назив за овај месец - Баба Марта. По легенди Баба Марта је пркосећи зими истерала своје козлиће (јариће) у планину и заједно са њима се смрзла (Српски митолошки речник). То представља искристалисану народну свест о веома превртљивом и променљивом времену у ово доба године. Очигледно је да је Баба Марта дијаметрално супротно божанство римском богу Марсу. Вук је забележио једну обредну песму која се певала у Србији за Ивањдан, празник највеће сунчеве снаге - летњег солстиција:
"Ој, у гори огањ гори, / Око њега коло игра, / Девет браће с Мартом сестром. / На Марти је једна парта, / Окићена ружицама, / Позлаћена звездицама. / Пуче парта, оде Марта." (Караџић В.I,)
Ова кратка песма је веома сложена по свом садржају. Прва два стиха приказују саму обредну игру - коло око ватре. - Та обредна игра је несумњиво посвећена Сунцу. У следећем стиху дати су играчи у колу: девет браће с Мартом сестром, што представља десет месеци у години, од којих је девет замишљано у мушком а један у женском облику. Следећа три стиха описују Мартин појас - парту. Задњи стих симболише крај променљивог времена које представља Марта и наговештавање топлијих сунчаних дана.
Четврти месец је травањ, брзосок. Његови народни називи означавају стање вегетације у ово доба године. Јулијански назив април има основу у латинској речи apricatio - сунчање (Ђорђевић Ј. 1886, s.v. apricatio), чиме је означен почетак сунчаног периода у години. Назив април - сунчан, потпуно одговара опису у претходно наведеној песми, где одласком Марте наступа топло време када "у гори огањ гори''.
Пети месец је свибањ, цветањ, чији називи такође осликавају стање вегетације. Јулијански назив мај, доведен је у везу са староиталском богињом Мајом, кћерком Атланта и Плејоне и мајком Меркуровом (Цермановић - Кузмановић А. - Срејовић Д.1992, с. в. Маја). У српском народу Маја означава стару мајку, прародитељку, и до скора су сви укућани најстарију жену у породици ословљавали са Маја.
Година се делила на дванаест месеци, чији српско - словенски називи одсликавају поједине народне обичаје и веровања, космичке појаве или сам живот биљног и животињског света, који је нераскидиво повезан са годишњим временским појавама. Народни називи месеци указују на веома старо познавање овакве поделе године.
Први месец је код Словена и Срба познат под називом сечањ или коложег. Назив сечањ одсликава време које је најбоље за сечу шуме, односно време када вегетација мирује. Име коложег је сложеница од речи коло - Сунце и жег, жега, ватра, топлота. Његов назив одсликава стање у васиони, када Сунце, после зимског солстиција почиње јаче да греје - жеже. Садашња народна етимологија да је у то време зима толико јака да се и кола морају жећи - палити је доста наивно. Забележени народни обичаји у Срба, да се у време Божића подизани запаљени колски точкови обмотани сламом, недвосмислено указују на култну радњу која је била посвећена рађању новог Сунца, кога је и симболисала. Неопходно је анализирати и јулијански назив за овај месец - јануар, који је добио назив по староиталском богу Јаnusu, богу године и времена, који је замишљан и приказиван са два лица (Цермановић - Кузмановић А.- Срејовић Д. 1992). Али исто тако, у српској народној религији имамо Баба Јану - Баба Јању, која је старосрпска богиња прародитељка. Изрека - пословица ''Није ти мајка Јања'' говори се ономе ко себи даје исувише много права. Јања је и легендарна вила, мајка Милоша Обилића. Она га је у планини зачела са змајем (Српски митолошки речник, с.в. Милош Обилић). У народној епској поезији Јана или Јања је личност која се јавља као вила, сестра, посестрима или крчмарица, која редовно помаже главном јунаку да се спаси и преброди тешкоће. У топографској грађи Балкана велики број места има назив изведен из њеног имена: Јања, Јањево, Јањина итд. Јана је и данас често женско име код Срба, често укомпоновано у двосложне именице: Мирјана, Милијана, Јулијана, Тијана, Девојана, Стојана итд.
Други месец у старосрпском и старословенском календару је вељача или љути. Ови називи одсликавају време када је зима велика и љута. Јулијански назив фебруар потиче од имена римског празника чишћења и помирења - februa (Djordjevic J.1886).
Трећи месец је ожујак, сухи, лашак, дерикожа. Сви народни називи одсликавају стање у природи у ово доба године, када ојужује, када је време суво и без падавина, када дувају благи и топли ветрови. Истовремено је ово време највеће смртности људи и животиња, када се "кожа дере на шиљак''. Јулијански назив за овај месец је март, који је назван по Марсу, богу рата и праоцу Римљана, сину Јупитера и Јуноне и оцу Ромула и Рема (Цермановић - Кузмановић А.- Срејовић 1992, с. в. Марс). У српском народном календару постоји назив за овај месец - Баба Марта. По легенди Баба Марта је пркосећи зими истерала своје козлиће (јариће) у планину и заједно са њима се смрзла (Српски митолошки речник). То представља искристалисану народну свест о веома превртљивом и променљивом времену у ово доба године. Очигледно је да је Баба Марта дијаметрално супротно божанство римском богу Марсу. Вук је забележио једну обредну песму која се певала у Србији за Ивањдан, празник највеће сунчеве снаге - летњег солстиција:
"Ој, у гори огањ гори, / Око њега коло игра, / Девет браће с Мартом сестром. / На Марти је једна парта, / Окићена ружицама, / Позлаћена звездицама. / Пуче парта, оде Марта." (Караџић В.I,)
Ова кратка песма је веома сложена по свом садржају. Прва два стиха приказују саму обредну игру - коло око ватре. - Та обредна игра је несумњиво посвећена Сунцу. У следећем стиху дати су играчи у колу: девет браће с Мартом сестром, што представља десет месеци у години, од којих је девет замишљано у мушком а један у женском облику. Следећа три стиха описују Мартин појас - парту. Задњи стих симболише крај променљивог времена које представља Марта и наговештавање топлијих сунчаних дана.
Четврти месец је травањ, брзосок. Његови народни називи означавају стање вегетације у ово доба године. Јулијански назив април има основу у латинској речи apricatio - сунчање (Ђорђевић Ј. 1886, s.v. apricatio), чиме је означен почетак сунчаног периода у години. Назив април - сунчан, потпуно одговара опису у претходно наведеној песми, где одласком Марте наступа топло време када "у гори огањ гори''.
Пети месец је свибањ, цветањ, чији називи такође осликавају стање вегетације. Јулијански назив мај, доведен је у везу са староиталском богињом Мајом, кћерком Атланта и Плејоне и мајком Меркуровом (Цермановић - Кузмановић А. - Срејовић Д.1992, с. в. Маја). У српском народу Маја означава стару мајку, прародитељку, и до скора су сви укућани најстарију жену у породици ословљавали са Маја.