01-12-2010, 02:45 PM
(This post was last modified: 01-12-2010, 03:30 PM by ЧИЧА КЕЖУЛТРА.)
а сад још мало о календару .....други мушки угао 
....да не испадне да само жене чувају наше наслеђе....
Проблем српског календара
Мерење времена представља један од највећих домета људског ума. Познавање календара подразумева познавање астрономије, математике, и било каквог система записивања и меморисања, те се слободно може назвати првом правом науком. Да бисмо што прецизније решили проблем календара морамо кренути од узрока и суштинске потребе за њим.
Календар је неопходан за народе који живе у крајевима са умереном климом, коју одликује правилна смена четири годишња доба приближно исте дужине: хладна зима, топло и суво лето и кишно пролеће и јесен. Познавање промене годишњих доба, дужине њиховог трајања и других метеоролошких одлика, неопходно је за људе који гаје житарице и друге пољопривредне културе из следећих разлога. Гајење биљака је строго календарски детерминисано. Семе мора да се посеје у тачно одређено време у години, како би могло нићи, завршити свој репродуктивни циклус и донети принос. Ово је нарочито важно за гајење пшенице, која предстаља једну од првих култивисаних биљака, која се на Балкану узгаја још од шестог миленијума старе ере (Гарашанин М. 1979). Као што је познато, пшеница се сеје у јесен, када сва природа замире. Потребно је изузетно знање и вера у то знање, да ће из посејаног семена нићи нове биљке које ће презимети зиму и тек на лето у време летњег солстиција донети род, који је неколико пута већи од уложеног семена. Да би се знало када треба да се посеје пшеница неопходно је прецизно познавање календара, јер ако би се она сејала напамет у неко друго време, она сасвим извесно не би донела плода, него би била обична трава. Слична је ситуација и са гајењем других биљака. Замислимо само шта би било када би у време када сејемо пшеницу сејали сочиво, грашак, сирак или неке друге биљке.
Календар је неопходан и сточарима на истим климатско-географским просторима. Сточару је неопходно да зна репродуктивни циклус животиња које гаји, како би могао да испланира број јединки са којим ће ући у зиму, да младунци буду довољно одрасли и снажни за зимски период и да сточар за тај период, када нема паше, припреми довољно хране.
Војнички и пљачкашки народи немају никакве суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана.
На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имају земљорадничко-сточарски народи који живе у умереном климатско-географском појасу.
Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година. Нулто - почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра - 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима - аb urbem condita, 753. године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа.
Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише:
Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско - карпатско - подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979).
Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света - 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија - Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко - римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског становништва.
....да не испадне да само жене чувају наше наслеђе....Проблем српског календара
Мерење времена представља један од највећих домета људског ума. Познавање календара подразумева познавање астрономије, математике, и било каквог система записивања и меморисања, те се слободно може назвати првом правом науком. Да бисмо што прецизније решили проблем календара морамо кренути од узрока и суштинске потребе за њим.
Календар је неопходан за народе који живе у крајевима са умереном климом, коју одликује правилна смена четири годишња доба приближно исте дужине: хладна зима, топло и суво лето и кишно пролеће и јесен. Познавање промене годишњих доба, дужине њиховог трајања и других метеоролошких одлика, неопходно је за људе који гаје житарице и друге пољопривредне културе из следећих разлога. Гајење биљака је строго календарски детерминисано. Семе мора да се посеје у тачно одређено време у години, како би могло нићи, завршити свој репродуктивни циклус и донети принос. Ово је нарочито важно за гајење пшенице, која предстаља једну од првих култивисаних биљака, која се на Балкану узгаја још од шестог миленијума старе ере (Гарашанин М. 1979). Као што је познато, пшеница се сеје у јесен, када сва природа замире. Потребно је изузетно знање и вера у то знање, да ће из посејаног семена нићи нове биљке које ће презимети зиму и тек на лето у време летњег солстиција донети род, који је неколико пута већи од уложеног семена. Да би се знало када треба да се посеје пшеница неопходно је прецизно познавање календара, јер ако би се она сејала напамет у неко друго време, она сасвим извесно не би донела плода, него би била обична трава. Слична је ситуација и са гајењем других биљака. Замислимо само шта би било када би у време када сејемо пшеницу сејали сочиво, грашак, сирак или неке друге биљке.
Календар је неопходан и сточарима на истим климатско-географским просторима. Сточару је неопходно да зна репродуктивни циклус животиња које гаји, како би могао да испланира број јединки са којим ће ући у зиму, да младунци буду довољно одрасли и снажни за зимски период и да сточар за тај период, када нема паше, припреми довољно хране.
Војнички и пљачкашки народи немају никакве суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана.
На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имају земљорадничко-сточарски народи који живе у умереном климатско-географском појасу.
Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година. Нулто - почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра - 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима - аb urbem condita, 753. године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа.
Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише:
Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско - карпатско - подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979).
Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света - 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија - Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко - римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског становништва.