01-10-2010, 04:52 PM
Пети месец је мај, травен, цветан, царски месец, свибањ, а сваки назив носи слику вегетације у том периоду. У нашем народу се стара мајка и прародитељка звала Маја, па у неком селу, чистом и неокаљаном савременим начином живота, и данас баку, па и мајку деца зову мајом. У старо време један од важних празника био је Ђурђевдан, јер је тај датум половио годину на два дела. У њему се виде трагови старине, када су у пролеће наши преци славили бога Јарила, Јурја и давали му поклоне да не би уништавао летину олујама или кишама. Да све потиче из индоевропске митологије види се по Вишнуу, који се такође борио са немани и тако је постао витез, па су му певали витешке песме уз узвик: Ура! Ура, Харе, Арес, Јура – све ове речи носе у себи исто основно значење, сачувано у данашњем Ђури, Ђурђевдану.
Шести месец је изок, тршњар, липањ, черешњар, петровски месец, сенокосни месец, јун. Наше српске речи са тим кореном су јунак, јуноша, јунац…са зналењем снаге, младости. Пошто је у овом месецу време летње дугодневнице, онда је јасно да означава Сунце, које у том периоду најјаче сија, па зато људи кажу да тог дана оно трипут заигра на небу. Видовдан носи у себи име старог бога Вида, Световида или Сутвида, сјајног бога, коме су тих дана посвећивали светковине и данас упамћене и поштоване у народу. Сама реч „вид“ је прасловенска и истог је значења као санскртска „веда“- знање, сазнавање, схватање.
Седми месец у години је српањ, жетвар, илински месец, червен, житни месец, јул. Корен те речи се и код нас среће у женским именима, а код Руса се зврк и несташко каже „јула“. Наши далеки преци су нам оставили у аманет ову светковину, посвећену Перуну, да не би огњем или ватром палио сено, пшеницу или кућу.
Осми месец је зарев, гумник, коловоз, госпођински месец, воћни месец, август. Овај месец се зове зарев по глаголу „ревати“, и означава јеленску рику, јер су наши преци у давнини тада започињали лов на јелене.Свети Илија је наследник старословенског божанства Перуна или ведског Индре, који у Рг веди грми и небо облачи, а помиње се и као Агни (огањ), бог сунца и ватре. Тако је громовник Перун постао Илија, који чува у себи стару српску реч „лила“, са значењем љубичасте боје, најјаче боје у спектру. Иако лето још увек влада, овај месец наговештава да се примиче јесен и да се време преображава: „преображава се лист у гори и камен у води.“ У време када је година почињала у марту, дани Преображења су управо половина године, па се зато преображава природа и мења се време, и то време, када се рачунало да година има само лето и зиму. Крај такве године био је на Сретење, када су се зима и лето сретали.
Девети месец је рујен, гроздобер, михољски месец, у јужним крајевима и подјесен - као прелазно доба, вински месец, септембар. Година је почињала 1. септембра по старом календару, у данима јесење равнодневнице, а у давним временима народ је годину започињао и са пролећном равнодневницом.
Десети месец је листопад, шумопад, митровски месец, кишни месец, октобар. Макар десет октобарских дана биће сунчани и топли, јер је то још период михољског лета.
Једанаести месец је груден, студен, мратињи месец, маглени месец, новембар. Ова имена је добио по честој облачности, по кишним данима и маглама. По светом Мрати је добио име јер су њему, као „вучјем свецу“, пре изласка Сунца клали пиле без белега, да не би вуци нападали стоку или људе. То су остаци старе вере из времена када су се празници посвећивали вуку, змији или медведу. Ту је и Митровдан, важан празник у години, јер означава да је години крај и да снага Сунца све више слаби, док се потпуно не изгуби, да би се опет препородила.
Дванаести месец је студен, коледар, божићни месец, децембар. Без обзира када ће пасти снег, права зима почиње увек у децембру. Свети Никола је преузео улогу древног божанства мртвих. Никола је превозник душа с овог на онај свет, па га зато сматрају за бродара и господара вода. Срби до скоро Нову годину нису славили, али зато и данас славе традиционалну, народну Нову годину или Ново лето - Мали Божић или Васиљевдан, 14. јануара, а то је још једна потврда да се код Срба још увек чува духовна баштина древних предака.
Који је још народ апстрактним појмовима даровао душу и тепајући надевао толика имена и данима, и недељама, и месецима, водећи уз то строго рачуна да човека обавести о космичким, природним и метеоролошким појавама? Поред наведених имена, месеци су имали и своје епитете: ледени јануар, водени фебруар, пролећни март, лисни април, цветни мај, сенокосни јун, житни јул, воћни август, вински септембар, кишни октобар, маглени новембар, снежни децембар.
Овај кратки преглед народног календара наговештава да су Срби имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живео са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. Да би сакупио толика знања, па се још потрудио и да их сачува у календарским песмама, загонеткама, пословицама, обичајима и обредима, сигурно му је било потребно неколико миленијума. У многим епским календарским песмама описан је или цео или само део годишњег циклуса, при чему се строго пазило да радња шифровано одслика астрономске и метеоролошке промене. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим песмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.
Наш српски календар део је наше историје и традиције, наше поезије и прозе, наших пораза и победа, мирова и ратова, рађања и умирања, наш живот. Нама, као наследницима, преостаје само то - да сачувамо своје наслеђе, јер ћемо једино тако сачувати своју душу и свој идентитет, на које можемо бити поносни.
Шести месец је изок, тршњар, липањ, черешњар, петровски месец, сенокосни месец, јун. Наше српске речи са тим кореном су јунак, јуноша, јунац…са зналењем снаге, младости. Пошто је у овом месецу време летње дугодневнице, онда је јасно да означава Сунце, које у том периоду најјаче сија, па зато људи кажу да тог дана оно трипут заигра на небу. Видовдан носи у себи име старог бога Вида, Световида или Сутвида, сјајног бога, коме су тих дана посвећивали светковине и данас упамћене и поштоване у народу. Сама реч „вид“ је прасловенска и истог је значења као санскртска „веда“- знање, сазнавање, схватање.
Седми месец у години је српањ, жетвар, илински месец, червен, житни месец, јул. Корен те речи се и код нас среће у женским именима, а код Руса се зврк и несташко каже „јула“. Наши далеки преци су нам оставили у аманет ову светковину, посвећену Перуну, да не би огњем или ватром палио сено, пшеницу или кућу.
Осми месец је зарев, гумник, коловоз, госпођински месец, воћни месец, август. Овај месец се зове зарев по глаголу „ревати“, и означава јеленску рику, јер су наши преци у давнини тада започињали лов на јелене.Свети Илија је наследник старословенског божанства Перуна или ведског Индре, који у Рг веди грми и небо облачи, а помиње се и као Агни (огањ), бог сунца и ватре. Тако је громовник Перун постао Илија, који чува у себи стару српску реч „лила“, са значењем љубичасте боје, најјаче боје у спектру. Иако лето још увек влада, овај месец наговештава да се примиче јесен и да се време преображава: „преображава се лист у гори и камен у води.“ У време када је година почињала у марту, дани Преображења су управо половина године, па се зато преображава природа и мења се време, и то време, када се рачунало да година има само лето и зиму. Крај такве године био је на Сретење, када су се зима и лето сретали.
Девети месец је рујен, гроздобер, михољски месец, у јужним крајевима и подјесен - као прелазно доба, вински месец, септембар. Година је почињала 1. септембра по старом календару, у данима јесење равнодневнице, а у давним временима народ је годину започињао и са пролећном равнодневницом.
Десети месец је листопад, шумопад, митровски месец, кишни месец, октобар. Макар десет октобарских дана биће сунчани и топли, јер је то још период михољског лета.
Једанаести месец је груден, студен, мратињи месец, маглени месец, новембар. Ова имена је добио по честој облачности, по кишним данима и маглама. По светом Мрати је добио име јер су њему, као „вучјем свецу“, пре изласка Сунца клали пиле без белега, да не би вуци нападали стоку или људе. То су остаци старе вере из времена када су се празници посвећивали вуку, змији или медведу. Ту је и Митровдан, важан празник у години, јер означава да је години крај и да снага Сунца све више слаби, док се потпуно не изгуби, да би се опет препородила.
Дванаести месец је студен, коледар, божићни месец, децембар. Без обзира када ће пасти снег, права зима почиње увек у децембру. Свети Никола је преузео улогу древног божанства мртвих. Никола је превозник душа с овог на онај свет, па га зато сматрају за бродара и господара вода. Срби до скоро Нову годину нису славили, али зато и данас славе традиционалну, народну Нову годину или Ново лето - Мали Божић или Васиљевдан, 14. јануара, а то је још једна потврда да се код Срба још увек чува духовна баштина древних предака.
Који је још народ апстрактним појмовима даровао душу и тепајући надевао толика имена и данима, и недељама, и месецима, водећи уз то строго рачуна да човека обавести о космичким, природним и метеоролошким појавама? Поред наведених имена, месеци су имали и своје епитете: ледени јануар, водени фебруар, пролећни март, лисни април, цветни мај, сенокосни јун, житни јул, воћни август, вински септембар, кишни октобар, маглени новембар, снежни децембар.
Овај кратки преглед народног календара наговештава да су Срби имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живео са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. Да би сакупио толика знања, па се још потрудио и да их сачува у календарским песмама, загонеткама, пословицама, обичајима и обредима, сигурно му је било потребно неколико миленијума. У многим епским календарским песмама описан је или цео или само део годишњег циклуса, при чему се строго пазило да радња шифровано одслика астрономске и метеоролошке промене. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим песмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.
Наш српски календар део је наше историје и традиције, наше поезије и прозе, наших пораза и победа, мирова и ратова, рађања и умирања, наш живот. Нама, као наследницима, преостаје само то - да сачувамо своје наслеђе, јер ћемо једино тако сачувати своју душу и свој идентитет, на које можемо бити поносни.