01-10-2010, 04:52 PM
Сваки дан је по својој важности добијао име и био је непоновљив. У црквеном календару и данас имамо њихове називе, а овде ћемо навести само неке јануарске дане: Нова година, Кокошињи Божић, Наплашити дан, Св. Анастасија, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Божји дан, Стевиндан, Женски дан, Некрштени дан, Сутучни дан, Сировари, Мали Божић, Усечни дан, Делнички дан…У старом веку познати астроном Клаудије Птолемеј је одредио да дан почиње у подне. Астрономи су користили овај начин мерења дана, јер на привидној дневној путањи Сунца кулминација је, као највиша тачка на небу, једина неспорна тачка, док су све остале променљиве. Међутим, у човековом животу ово решење је незгодно јер би се, рецимо, враћао с посла тек сутрадан. Од 1. 1. 1925. године међународном конвенцијом је одређено да дан почиње у поноћ. Наша црква и данас користи два решења: код богослужења и светаца датум почиње у 18 сати, а код постова у поноћ.
Сматрало се да је понедељак срећан дан за почетак сваког посла или одласка на пут; уторак је несрећни дан, када се ништа не започиње - не крштава се и не венчава, нити се пере рубље. Средом се пости и не раде се женски послови, али се започињу пољски радови. Четвртком се креће у нове послове. И петком се пости, не започињу се послови, већ се ради само оно што је започето. Субота је несрећан дан и дан када се помињу мртви. Зато реч „субота“- сабат – шабат – шапат – има значење у нашем језику тишине и мира. Недеља је срећан дан, када се ништа не ради, него се само одмара. Уторак, петак и субота су дани када не треба ништа ни почињати, ни завршавати.
Недеље су окићене маштовитим називима, који носе њихове основне карактеристике. Свака недеља има свој назив, а овде ћемо навести само неке: Бела недеља, Гладна недеља, Глува, Загонетна, Кратка, Луда, Млада, Осовита, Пасја, Расипна, Светла, Сирна, Тодорова, Хрома, Цветна, Шарена недеља. Недеље нису увек биле седмодневне. Цар Константин је 321. године наредио да се пређе на седмодневну недељу, у којој се 6 дана радило, а седми је обавезан дан одмора, неделања, недеља. Једино је земљорадницима дозволио да сами процене да ли ће радити или не, јер неки пољски радови се нису могли одлагати.
Годину су делили на четири дела, понекад и на два, говорећи: „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година се дели и на лето и зиму, дели се и на време поста и време мрса. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду месечеве мене. Касније се прешло на дванаест месеци, што говоре и следеће загонетке:„Једно дрво има дванаест грана, на сваку грану има четири гнезда, у свако гнездо по седам пилића“ или „Дванаест орлова лете, један другог стићи не могу“.
У загонеткама се говори и о четири годишња доба:„Два брата коло воде, две секе уз њих ходе, један нас брат цвећем посипа, други житом обасипа, прва сеја вино точи, друга воду сипа“.
Човек са ових простора морао је свој живот ускладити са природом, па самим тим морао је и упознати. Галаксији је дао име Кумова слама по легенди о човеку, који је од кума украо сламу и док је бежао, слама је испадала, те су тако су настале звезде. Знали су да је Сунце центар Васионе, па наши црквени празници носе његове основне особине. Тако је Божић мали Бата, Јовандан показује да је Сунце младо, Сретење је време сусретања зиме и лета, Видовдан је светло, сјајно и јако, као и Ивандан када се плету венци од жутог ивањског цвећа и каче на куће; онда долази Илиндан да укаже на време летњих пљускова и грмљавина и људи тада кажу да је „од Илије сунце све милије“, што је и тачно, јер долази Преображење. Тада се природа преображава и сунце слаби; још ће задњим снагама засијати око Михољдана, да би о Митровдану наговестило своју смрт и уједно препорађање.
Наши преци су знали за месечево кретање и његове мене. Према његовим складним и ритмичким променама усклађивали су своје послове. Његове мене су уочљивије од сунчевих, па се прво по њему мерило време. И реч „месец“ има корен „ма“, што значи „мерач“. Месец је био господар мрака, ноћи и смрти. Појава младог месеца значила је свеопшту обнову и наставак растења. Веровали су људи да месец највише утиче на биљке и то благотворно када расте, а обрнуто када опада. Месеца мерача спомиње наша песма када каже: „пак се шета по небу ведрому и казује дане и године…“ Али је он у песми и мушки ноћни путник „ сјај мјесече, мој ноћни путниче…“, ноћни ратник и јунак, а и божји пастир, што се види у неким старим песмама. Као што сунце дарује дневну светлост, тако месец дарује ноћну светлост и док расте, он је јунак, Зорин младожења, тајновити давалац благодети биљкама, животињама и људима. Дошавши до своје пуноће, он почиње опадати, старити, а тог старог месеца људи се пуно боје. Због промена, у неким митским песмама месец се приказује као неверник:„Еј, Месече, царев неверниче! – Зашт не грејеш дању као ноћу?“ Тај неверник нас подсећа на кнежеву вечеру, када Лазар наздравља Милошу Обилићу речима: „Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! – прва вјеро, потоња невјеро!“ Милош Обилић у неким привидним историјским песмама је остао и у улози оваплоћеног Месеца, што се и види по неким његовим речима: „Главо моја, пол одсечена! – Тело моје, полак обешено“. По еповима се још вуку понеке речи из прадавних времена и то не чуди, јер старина очигледно не ишчезава одједном; напротив: брзим развојем науке и уопште човечанства неће се напрасно променити ни мисли, ни осећања, а ни говор.
Издвајала су се и препознавала и сазвежђа на небу, што се види по светковинама посвећеним боговима, које су се одржавале баш у оном месецу када Земља пролази крај сазвежђа, чије име носи слављено божанство. У зимским вечерима најпре ће се видети звезда Сиријус, а баш се тих дана славио бог Сирин. Алегоријске слике у народним епским календарским песмама носе у себи чак и потврду да су наши преци знали да је повремено Сиријус сјајнији од Данице. Даница, Вечерњача, Зорњача, Сјеница, Овчарница, Преводница - све су то имена која је наш предак дао Венери, доказујући тиме да је помно пратио њено кретање. Током ноћи, док звезде коло играју, она води, па се зато зове Преводница. Ту путницу издалека могу видети оштре човечије очи много пре првог сумрака, па чак и у подне: „Две се звезде на небу карале, Преводница и звезда Даница…“
Плејадама је наш народ дао име Влашићи, па би наш ратар рекао да Ђурђевдан затвара Влашиће, јер се не виде на небу, а Видовдан их отвара, па се ноћу виде на истоку како излазе. По њима се знало када се ору њиве, а људи су сматрали да је то седам браће по имену, Воле и Волета, Рале и Ралета, што подсећа на рало и волове, Миле и Милета и Пржожак. Други су их опет звали: Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав и седми Милисав. Народно име тог сазвежђа је Мала кола. Пошто је ових седам звезда у сазвежђу бика, народ је у том периоду славио бога Волоса, Велеса. Велики медвед или Велика кола имају код нас и народно име „Плуг и волови“, а по распореду ових звезда наш далеки предак је на небу видео три вола у јарму, са стране једног пуштеног вола, а иза њих плуг и гонича. После Велеса славила се богиња Лада, баш у периоду близанаца, а Перуну су се указивале почасти на Илиндан, у периоду лава. Ово древно божанство, господар неба, олује и муње, кога су обожавали сви Словени, постојало је и у аријској вери као „Паркана“, што значи „грмети“. Огњена Марина носи у себи назив муње и није случајно „огњена“ и није случајно уз светог Илију, у време великих пљускова и грмљавина.
Звезда репата, коју у источним крајевима зову и Опашита звезда, јавља, по мишљењу сељака, да ће бити рата или каквих немира у народу. Веровало се да сваки човек има на небу своју звезду, која му светли док је жив. Кад човек умре, његова звезда потамни. „Некоме се угаси звезда“, такође кажу људи.
Да се од давнина знало за датуме сунчевих солстицијума и еквиноцијума, види се по празницима, јер се на дан јесење равнодневнице славио стари Вишњи бог, летње дугодневнице моћни свети Вид, Световид, на дан зимске краткодневнице - тек рођени Kоледа. Појаву Божића најављивала је звезда Вечерњача или Венера, која је увече тонула у сутон и невид, а у зору би дојездила пре Божић Бате, да би се и у нашим епским песмама појавила у лику војводе Пријезде.
Као што смо рекли, година је имала 12 месеци, а њихови називи говоре о дубоком знању и схватању света, живота и васионе. Први месец се код Срба звао сечањ, коложег, богојављенски месец, јануар итд. Знало се да после зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића. Људи су пажљиво анализирали јануарске дане и веровали да последњих 12 дана пред Божић предсказују какво ће време бити током наредне године.
После јануара који се сматра и леденим месецом због ниских температура, долази фебруар, љути, сечко, сретењски месец. По отапању снега и великим водама овај месец се зове и вељача или водени.На Сретење се срећу зима и лето, а по народном веровању то је дан по коме се прогнозира време за текућу годину.
Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је деда Сечко позајмио од баба Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића.Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа“ добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак“. И сама реч „март“ има санскртски корен са значењем „смрт“. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
Четврти месец је лисни, березол, брзосок, лажитрава, ђурђевски месец, април. У старо време славило се буђење природе, вегетације и рађање младих животиња, односно рађање живота уопште. Веровало се некада да на Ускрс сунце игра од радости, па се устајало рано у зору да би се посматрала сунчева игра.
Сматрало се да је понедељак срећан дан за почетак сваког посла или одласка на пут; уторак је несрећни дан, када се ништа не започиње - не крштава се и не венчава, нити се пере рубље. Средом се пости и не раде се женски послови, али се започињу пољски радови. Четвртком се креће у нове послове. И петком се пости, не започињу се послови, већ се ради само оно што је започето. Субота је несрећан дан и дан када се помињу мртви. Зато реч „субота“- сабат – шабат – шапат – има значење у нашем језику тишине и мира. Недеља је срећан дан, када се ништа не ради, него се само одмара. Уторак, петак и субота су дани када не треба ништа ни почињати, ни завршавати.
Недеље су окићене маштовитим називима, који носе њихове основне карактеристике. Свака недеља има свој назив, а овде ћемо навести само неке: Бела недеља, Гладна недеља, Глува, Загонетна, Кратка, Луда, Млада, Осовита, Пасја, Расипна, Светла, Сирна, Тодорова, Хрома, Цветна, Шарена недеља. Недеље нису увек биле седмодневне. Цар Константин је 321. године наредио да се пређе на седмодневну недељу, у којој се 6 дана радило, а седми је обавезан дан одмора, неделања, недеља. Једино је земљорадницима дозволио да сами процене да ли ће радити или не, јер неки пољски радови се нису могли одлагати.
Годину су делили на четири дела, понекад и на два, говорећи: „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година се дели и на лето и зиму, дели се и на време поста и време мрса. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду месечеве мене. Касније се прешло на дванаест месеци, што говоре и следеће загонетке:„Једно дрво има дванаест грана, на сваку грану има четири гнезда, у свако гнездо по седам пилића“ или „Дванаест орлова лете, један другог стићи не могу“.
У загонеткама се говори и о четири годишња доба:„Два брата коло воде, две секе уз њих ходе, један нас брат цвећем посипа, други житом обасипа, прва сеја вино точи, друга воду сипа“.
Човек са ових простора морао је свој живот ускладити са природом, па самим тим морао је и упознати. Галаксији је дао име Кумова слама по легенди о човеку, који је од кума украо сламу и док је бежао, слама је испадала, те су тако су настале звезде. Знали су да је Сунце центар Васионе, па наши црквени празници носе његове основне особине. Тако је Божић мали Бата, Јовандан показује да је Сунце младо, Сретење је време сусретања зиме и лета, Видовдан је светло, сјајно и јако, као и Ивандан када се плету венци од жутог ивањског цвећа и каче на куће; онда долази Илиндан да укаже на време летњих пљускова и грмљавина и људи тада кажу да је „од Илије сунце све милије“, што је и тачно, јер долази Преображење. Тада се природа преображава и сунце слаби; још ће задњим снагама засијати око Михољдана, да би о Митровдану наговестило своју смрт и уједно препорађање.
Наши преци су знали за месечево кретање и његове мене. Према његовим складним и ритмичким променама усклађивали су своје послове. Његове мене су уочљивије од сунчевих, па се прво по њему мерило време. И реч „месец“ има корен „ма“, што значи „мерач“. Месец је био господар мрака, ноћи и смрти. Појава младог месеца значила је свеопшту обнову и наставак растења. Веровали су људи да месец највише утиче на биљке и то благотворно када расте, а обрнуто када опада. Месеца мерача спомиње наша песма када каже: „пак се шета по небу ведрому и казује дане и године…“ Али је он у песми и мушки ноћни путник „ сјај мјесече, мој ноћни путниче…“, ноћни ратник и јунак, а и божји пастир, што се види у неким старим песмама. Као што сунце дарује дневну светлост, тако месец дарује ноћну светлост и док расте, он је јунак, Зорин младожења, тајновити давалац благодети биљкама, животињама и људима. Дошавши до своје пуноће, он почиње опадати, старити, а тог старог месеца људи се пуно боје. Због промена, у неким митским песмама месец се приказује као неверник:„Еј, Месече, царев неверниче! – Зашт не грејеш дању као ноћу?“ Тај неверник нас подсећа на кнежеву вечеру, када Лазар наздравља Милошу Обилићу речима: „Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! – прва вјеро, потоња невјеро!“ Милош Обилић у неким привидним историјским песмама је остао и у улози оваплоћеног Месеца, што се и види по неким његовим речима: „Главо моја, пол одсечена! – Тело моје, полак обешено“. По еповима се још вуку понеке речи из прадавних времена и то не чуди, јер старина очигледно не ишчезава одједном; напротив: брзим развојем науке и уопште човечанства неће се напрасно променити ни мисли, ни осећања, а ни говор.
Издвајала су се и препознавала и сазвежђа на небу, што се види по светковинама посвећеним боговима, које су се одржавале баш у оном месецу када Земља пролази крај сазвежђа, чије име носи слављено божанство. У зимским вечерима најпре ће се видети звезда Сиријус, а баш се тих дана славио бог Сирин. Алегоријске слике у народним епским календарским песмама носе у себи чак и потврду да су наши преци знали да је повремено Сиријус сјајнији од Данице. Даница, Вечерњача, Зорњача, Сјеница, Овчарница, Преводница - све су то имена која је наш предак дао Венери, доказујући тиме да је помно пратио њено кретање. Током ноћи, док звезде коло играју, она води, па се зато зове Преводница. Ту путницу издалека могу видети оштре човечије очи много пре првог сумрака, па чак и у подне: „Две се звезде на небу карале, Преводница и звезда Даница…“
Плејадама је наш народ дао име Влашићи, па би наш ратар рекао да Ђурђевдан затвара Влашиће, јер се не виде на небу, а Видовдан их отвара, па се ноћу виде на истоку како излазе. По њима се знало када се ору њиве, а људи су сматрали да је то седам браће по имену, Воле и Волета, Рале и Ралета, што подсећа на рало и волове, Миле и Милета и Пржожак. Други су их опет звали: Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав и седми Милисав. Народно име тог сазвежђа је Мала кола. Пошто је ових седам звезда у сазвежђу бика, народ је у том периоду славио бога Волоса, Велеса. Велики медвед или Велика кола имају код нас и народно име „Плуг и волови“, а по распореду ових звезда наш далеки предак је на небу видео три вола у јарму, са стране једног пуштеног вола, а иза њих плуг и гонича. После Велеса славила се богиња Лада, баш у периоду близанаца, а Перуну су се указивале почасти на Илиндан, у периоду лава. Ово древно божанство, господар неба, олује и муње, кога су обожавали сви Словени, постојало је и у аријској вери као „Паркана“, што значи „грмети“. Огњена Марина носи у себи назив муње и није случајно „огњена“ и није случајно уз светог Илију, у време великих пљускова и грмљавина.
Звезда репата, коју у источним крајевима зову и Опашита звезда, јавља, по мишљењу сељака, да ће бити рата или каквих немира у народу. Веровало се да сваки човек има на небу своју звезду, која му светли док је жив. Кад човек умре, његова звезда потамни. „Некоме се угаси звезда“, такође кажу људи.
Да се од давнина знало за датуме сунчевих солстицијума и еквиноцијума, види се по празницима, јер се на дан јесење равнодневнице славио стари Вишњи бог, летње дугодневнице моћни свети Вид, Световид, на дан зимске краткодневнице - тек рођени Kоледа. Појаву Божића најављивала је звезда Вечерњача или Венера, која је увече тонула у сутон и невид, а у зору би дојездила пре Божић Бате, да би се и у нашим епским песмама појавила у лику војводе Пријезде.
Као што смо рекли, година је имала 12 месеци, а њихови називи говоре о дубоком знању и схватању света, живота и васионе. Први месец се код Срба звао сечањ, коложег, богојављенски месец, јануар итд. Знало се да после зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића. Људи су пажљиво анализирали јануарске дане и веровали да последњих 12 дана пред Божић предсказују какво ће време бити током наредне године.
После јануара који се сматра и леденим месецом због ниских температура, долази фебруар, љути, сечко, сретењски месец. По отапању снега и великим водама овај месец се зове и вељача или водени.На Сретење се срећу зима и лето, а по народном веровању то је дан по коме се прогнозира време за текућу годину.
Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је деда Сечко позајмио од баба Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића.Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа“ добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак“. И сама реч „март“ има санскртски корен са значењем „смрт“. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
Четврти месец је лисни, березол, брзосок, лажитрава, ђурђевски месец, април. У старо време славило се буђење природе, вегетације и рађање младих животиња, односно рађање живота уопште. Веровало се некада да на Ускрс сунце игра од радости, па се устајало рано у зору да би се посматрала сунчева игра.