01-10-2010, 04:51 PM
Грегоријанском календару није била довољна једна таблица за сва времена, него неколико, а и оне би се током времена морале мењати. Због тога је на предлог цариградског патријарха одржан конгрес православних држава 1923. године поводом реформе постојећег Јулијанског календара. Конгрес је усвојио предлог професора Милутина Миланковића: избацити из календара 13 дана; на сваких 900 година избацити 7 дана, за разлику од грегоријанског календара, по коме треба на сваких 400 година избацити по 3 дана; преступне су оне секуларне године (са две нуле на крају) које дељене са 9 дају остатак 2 или 6. Овај прорачун је много тачнији од Грегоријанског календара, јер треба да прође 40.000 година да би се одступило од тропске године само један дан. Српска православна црква прихватила је одлуке конгреса, али је чекала да се усагласе све помесне православне цркве. Скоро 90 година је прошло, до усаглашавања још није дошло, а Српска црква је остала при Јулијанском календару до данас. Међутим, код нас се од давнина, па и данас, широко примењује и народни календар, без обзира на Јулијански и Грегоријански календар.
Већ је споменуто да је народ знао и за соларни и соларно-лунарни календарски систем. Сунце као коло људима дарује живот преко светлости, па су зато Сунце и светлост човеку најважније метеоролошке појаве. Светлост је у нашем животу храна, топлота, истина, лепота, па је зато у нашој епској поезији приказана као златна жица: „извила се златна жица из ведра неба, то не била златна жица из ведра неба, већ то била добра срећа од Бога…“ Из ноћне тмине свако јутро се појављује светлост, видило, по којој у старој вери врховно божанство добија име Вид, Световид. Из светлости се Сунце родило, па је Сунце Творчев потомак и можда зато у нашем језику реч „сунце“ има облик деминутива. Оно је често и „сунашце“ и обично се каже „рађа се сунце“, што је потврда да је потомак, јер се рађа из јутарње светлости:„Изиђе вила иза Церовика, и просу сто грана из златног ручника“. (Сунце)
Сунце рађа мајка царица, жена цара Световида, крај божанске вите јеле, крај лозе беле која даје пиће божанско, крај живе воде и мирисног босиљка. У давним временима Сунце је било главно божанство у очима људи. Само Сунце није никад људе изневерило, јер се свако јутро, увек непогрешиво и сигурно јавља и поклања живот свим живим бићима без разлике. Пажљиво су пратили сваки његов положај и повезивали га са тренутном временском приликом. Приказивали су га као јунака, попут Марка Краљевића, чији шестопер златни лети у небеске висине, да би нас подсетио на прехришћанског бога Перуна, олицетворење најјачег летњег сунца; сунце је и Милош Обилић, војвода Момчило итд., а ти јунаци су имали крилате коње Јабучила, Лабуда, Ждралина, Ластавицу. Рецимо, Момчило има коња Јабучила, чије име настаје од „јабуке“, која је као сунце и таквим коњем он може да језди по небу колико жели. То су омиљени ликови наше епике, непобедиви јунаци, чији делови одеће, оружје, дружина, наговештавају промене у природи.
Постајући свестан временских промена, човек почиње да дефинише мерне јединице времена: дан, недељу, месец и годину. Како је давно пре Христа наш Србин видео дан и ноћ, остало је упамћено у прелепим загонеткама: „Мркоња на земљу паде, сав свет не може да га дигне, док не дође брат белоња“; „Наш белоња и мркоња, јутро вече боду се; јутром надбије белоња, увече мркоња.“
Дан су људи поделили на зору, свануће, јутро, мали ручак, велики ручак (око 10 сати), подне, после подне, велики заранци (око 16 сати), мали заранци, заход сунца. Делови ноћи су следећи: сутон, сумрак, мрак, вечера-све су то делови вечери. После тога долази неко доба ноћи, глуво доба, поноћ, први петли, други петли, трећи петли, зора, свануће. Кад је које доба ноћи, наш човек је знао и по звездама, Вечерњачи, Зорњачи, Влашићима, Штапцима, Колима итд. Током лета подне су утврђивали овако: ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.
И ветрове је наш човек осећао, препознавао и врло сликовито описивао:„ Ја изиђох на сребрно гувно и ударих у златне свирале; свак ме чу, а нико ме не виђе“. Тако се знало да ветар устока или кошава обично дува три дана, седам дана, некад три недеље, а некад чак и шест недеља. Са Мирочких планина он Крајини доноси кишу, а овамо горе редовно сушу. Ветар северни и западни доноси зими снег, а лети кишу. Он никад не дува дуго. Ветар јужни лети је врућ, а зими крави снег ретко кишу доноси. Ветар који дува у пролеће кад гора листа у источним крајевима се зове развигорац. Ако би у касну јесен задувао северац, следеће године би усеви били лоши. Силни и ужасни ветрови предсказују рат или неку другу несрећу.
Већ је споменуто да је народ знао и за соларни и соларно-лунарни календарски систем. Сунце као коло људима дарује живот преко светлости, па су зато Сунце и светлост човеку најважније метеоролошке појаве. Светлост је у нашем животу храна, топлота, истина, лепота, па је зато у нашој епској поезији приказана као златна жица: „извила се златна жица из ведра неба, то не била златна жица из ведра неба, већ то била добра срећа од Бога…“ Из ноћне тмине свако јутро се појављује светлост, видило, по којој у старој вери врховно божанство добија име Вид, Световид. Из светлости се Сунце родило, па је Сунце Творчев потомак и можда зато у нашем језику реч „сунце“ има облик деминутива. Оно је често и „сунашце“ и обично се каже „рађа се сунце“, што је потврда да је потомак, јер се рађа из јутарње светлости:„Изиђе вила иза Церовика, и просу сто грана из златног ручника“. (Сунце)
Сунце рађа мајка царица, жена цара Световида, крај божанске вите јеле, крај лозе беле која даје пиће божанско, крај живе воде и мирисног босиљка. У давним временима Сунце је било главно божанство у очима људи. Само Сунце није никад људе изневерило, јер се свако јутро, увек непогрешиво и сигурно јавља и поклања живот свим живим бићима без разлике. Пажљиво су пратили сваки његов положај и повезивали га са тренутном временском приликом. Приказивали су га као јунака, попут Марка Краљевића, чији шестопер златни лети у небеске висине, да би нас подсетио на прехришћанског бога Перуна, олицетворење најјачег летњег сунца; сунце је и Милош Обилић, војвода Момчило итд., а ти јунаци су имали крилате коње Јабучила, Лабуда, Ждралина, Ластавицу. Рецимо, Момчило има коња Јабучила, чије име настаје од „јабуке“, која је као сунце и таквим коњем он може да језди по небу колико жели. То су омиљени ликови наше епике, непобедиви јунаци, чији делови одеће, оружје, дружина, наговештавају промене у природи.
Постајући свестан временских промена, човек почиње да дефинише мерне јединице времена: дан, недељу, месец и годину. Како је давно пре Христа наш Србин видео дан и ноћ, остало је упамћено у прелепим загонеткама: „Мркоња на земљу паде, сав свет не може да га дигне, док не дође брат белоња“; „Наш белоња и мркоња, јутро вече боду се; јутром надбије белоња, увече мркоња.“
Дан су људи поделили на зору, свануће, јутро, мали ручак, велики ручак (око 10 сати), подне, после подне, велики заранци (око 16 сати), мали заранци, заход сунца. Делови ноћи су следећи: сутон, сумрак, мрак, вечера-све су то делови вечери. После тога долази неко доба ноћи, глуво доба, поноћ, први петли, други петли, трећи петли, зора, свануће. Кад је које доба ноћи, наш човек је знао и по звездама, Вечерњачи, Зорњачи, Влашићима, Штапцима, Колима итд. Током лета подне су утврђивали овако: ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.
И ветрове је наш човек осећао, препознавао и врло сликовито описивао:„ Ја изиђох на сребрно гувно и ударих у златне свирале; свак ме чу, а нико ме не виђе“. Тако се знало да ветар устока или кошава обично дува три дана, седам дана, некад три недеље, а некад чак и шест недеља. Са Мирочких планина он Крајини доноси кишу, а овамо горе редовно сушу. Ветар северни и западни доноси зими снег, а лети кишу. Он никад не дува дуго. Ветар јужни лети је врућ, а зими крави снег ретко кишу доноси. Ветар који дува у пролеће кад гора листа у источним крајевима се зове развигорац. Ако би у касну јесен задувао северац, следеће године би усеви били лоши. Силни и ужасни ветрови предсказују рат или неку другу несрећу.