01-10-2010, 04:50 PM
ево браћо...сманутах другара и мазнух му комп на који сат...и ево нађох мали текст појашњења...биће их још само будите стрпљиви 
......подугачак је али вриједи свакога слова....
Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара, а сада ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен у нашем језику, јер је ова сложеница настала од две наше познате речи „коло“ и „дар“, а постоје многе речи настале од именице коло. У прастарој индијској митологији ћерка сунчевог божанства Индре звала се Календа и као Вишнуова миљеница сваке године је препорађала младо сунце; зато се може рећи да је колевка те речи у санскрту, али пошто имамо велики број изведених речи од основе „коло“, можемо је слободно уврстити и у наш српски речник. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Човек је био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене познаје као себе. Трудио се тај „словесник“ да усмено пренесе свом наследнику знање на најлакши начин, како би могао што више појединости да упамти. Зато га је и обликовао у виду лирских и епских десетерачких песама, фигуративно увијених загонетки или духовитих прича. Један део тих народних умотворина наш здрав сељак још увек чува, вероватно у данашње време већ несвестан њиховог значења и значаја. Десетерац је омогућавао лакше памћење, а припомагала је и занимљива прича са јунацима који су се временом мењали.
Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава. У основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50: /=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број 1000. На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.
Најстарији записани и сачувани календари почињу да рачунају време од Стварања света, које се сматра да је било 5508. године пре Христа. На нашим просторима зачетак земљорадничке, старчевачке културе одговара том времену. Обично се каже да смо годину Стварања света преузели од Византије, али заголица човека сумња и недоумица кад се сети да су византијски цареви рођени на овим просторима и да су могли ову годину преузети од балканских староседелаца. По најстаријим нашим средњовековним документима види се да се код нас при датирању користила такозвана Византијска ера, али се користило и датирање по Јулијанском календару од Христовог рођења, додуше са отпором, јер је стигло са запада. То се види по многим сачуваним документима, као на пример по акту деспотице Јелене, где се после године Стварања света додаје уз коментар:„а на латински начин“ - и година од Христовог рођења. Тако је и Ћурђева кћер Мара додала годину Христовог рођења, уз напомену да је то „по латински“. Краљ Милутин је овако датирао 1302. године једну повељу: „ у лето .6810. сунчевог круга .22. лунарног индикта .13. Цар Душан је у једном хрисовуљу овако написао: „ месеца априла .23. дан у лето .6856. индикта .1.“, а ту се види да су се понекад користили и месеци из Јулијанског календара. Датирање је било различито и зависило је од маште и знања писара, а понекад је било написано и у китњастој форми. Само да се подсетимо да се по Јулијанском календару Ускрс слави прве недеље која долази иза пуног месеца после пролећне равнодневнице, после јудејске Пасхе, и то само у недељу, као радосни дан Христовог васкрсења. У зависности од младог месеца и пролећне равнодневнице Ускрс може да падне најраније 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. Могућност истовременог славља Пасхе и Ускрса на овај начин је потпуно избегнута, јер догађаји из Новог завета нису смели да престижу догађаје из Старог завета. Свака година Јулијанског календара пресликава ону која је била пре 28 година. Усаглашавањем 28-годишњег циклуса са месечевим 19-огодичњим циклусом добија се „велики индиктион“ или време после кога се понавља Ускрс. Тада је истоветан његов датум, који се рачуна према сунцу, тј. пролећној равнодневници, као што су истоветне и месечеве мене и дан, односно недеља. Због тога се каже да је тај календар био уједначен, логичан и непрекинути низ дана, месеци и година, који је омогућавао лако израчунавање недељног дана за било који датум и у прошлости и у будућности, уз помоћ само једне таблице.
......подугачак је али вриједи свакога слова....Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара, а сада ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен у нашем језику, јер је ова сложеница настала од две наше познате речи „коло“ и „дар“, а постоје многе речи настале од именице коло. У прастарој индијској митологији ћерка сунчевог божанства Индре звала се Календа и као Вишнуова миљеница сваке године је препорађала младо сунце; зато се може рећи да је колевка те речи у санскрту, али пошто имамо велики број изведених речи од основе „коло“, можемо је слободно уврстити и у наш српски речник. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Човек је био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене познаје као себе. Трудио се тај „словесник“ да усмено пренесе свом наследнику знање на најлакши начин, како би могао што више појединости да упамти. Зато га је и обликовао у виду лирских и епских десетерачких песама, фигуративно увијених загонетки или духовитих прича. Један део тих народних умотворина наш здрав сељак још увек чува, вероватно у данашње време већ несвестан њиховог значења и значаја. Десетерац је омогућавао лакше памћење, а припомагала је и занимљива прича са јунацима који су се временом мењали.
Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава. У основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50: /=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број 1000. На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.
Најстарији записани и сачувани календари почињу да рачунају време од Стварања света, које се сматра да је било 5508. године пре Христа. На нашим просторима зачетак земљорадничке, старчевачке културе одговара том времену. Обично се каже да смо годину Стварања света преузели од Византије, али заголица човека сумња и недоумица кад се сети да су византијски цареви рођени на овим просторима и да су могли ову годину преузети од балканских староседелаца. По најстаријим нашим средњовековним документима види се да се код нас при датирању користила такозвана Византијска ера, али се користило и датирање по Јулијанском календару од Христовог рођења, додуше са отпором, јер је стигло са запада. То се види по многим сачуваним документима, као на пример по акту деспотице Јелене, где се после године Стварања света додаје уз коментар:„а на латински начин“ - и година од Христовог рођења. Тако је и Ћурђева кћер Мара додала годину Христовог рођења, уз напомену да је то „по латински“. Краљ Милутин је овако датирао 1302. године једну повељу: „ у лето .6810. сунчевог круга .22. лунарног индикта .13. Цар Душан је у једном хрисовуљу овако написао: „ месеца априла .23. дан у лето .6856. индикта .1.“, а ту се види да су се понекад користили и месеци из Јулијанског календара. Датирање је било различито и зависило је од маште и знања писара, а понекад је било написано и у китњастој форми. Само да се подсетимо да се по Јулијанском календару Ускрс слави прве недеље која долази иза пуног месеца после пролећне равнодневнице, после јудејске Пасхе, и то само у недељу, као радосни дан Христовог васкрсења. У зависности од младог месеца и пролећне равнодневнице Ускрс може да падне најраније 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. Могућност истовременог славља Пасхе и Ускрса на овај начин је потпуно избегнута, јер догађаји из Новог завета нису смели да престижу догађаје из Старог завета. Свака година Јулијанског календара пресликава ону која је била пре 28 година. Усаглашавањем 28-годишњег циклуса са месечевим 19-огодичњим циклусом добија се „велики индиктион“ или време после кога се понавља Ускрс. Тада је истоветан његов датум, који се рачуна према сунцу, тј. пролећној равнодневници, као што су истоветне и месечеве мене и дан, односно недеља. Због тога се каже да је тај календар био уједначен, логичан и непрекинути низ дана, месеци и година, који је омогућавао лако израчунавање недељног дана за било који датум и у прошлости и у будућности, уз помоћ само једне таблице.