Отаџбински рат

[дрвосеча]

наставак...

Како на Западу приказују Србина? Он је агресор, пали, убија, али то није истина! Ја сам био у тој војсци и све видео сопственим очима. И не само ја, то могу да потврде и момци који су се борили са мном. А њих је у Русији много.
У околини Житнића бавили смо се извиђањем. Поверено ми је да извидим предњу линију Хрвата, и "снимим" где се налазе складишта оружја, минобацачке батерије, снајперска гнезда. Обукао сам хрватску, натовску униформу, узео "Узи" и кренуо. Извидео сам све што је требало и било је време да кренем назад. Кретао сам се притајено. Никога нисам срео. А звезда упекла, у Далмацији је иначе веома вруће. Спазио сам две куће и жену како се креће. Пришао сам јој и на српском затражио воде. Погледала ме је и рекла да мало сачекам. Помислио сам да је заиста отишла по воду. А испало је да су у кући били хрватски војници. Почела је пуцњава. Узвраћао сам паљбу све док сам имао муниције. Последње чега се сећам је како стојим насред пута, меци звижде са свих страна, не знам зашто ме не погађају. Немам више муниције. И видим, приближавају се, неколицина трчи ка мени, а немам чиме да се браним. Ни снаге више немам. Један ми је притрчао с ножем, ударио ме њиме, а ја сам се заклонио руком и нож ми је пробио руку. И готово, изгубио сам свест.
Долазим себи. Читаво тело ме боли. Вероватно су ме својски претукли, као и све заробљенике. Погледам около, видим да се налазим у школи, а кроз прозор гледају хрватске жене и деца – лица им задовољна. Затим је дошло око 20 усташа. И почели су да ме туку. Тукли су ме ногама, рукама, пендрецима. Кад паднем, опет ме постављају уза зид. Сав сам изубијан, жива рана до ране. Све су ми поломили. Не знам колико су ме тукли. Ударали су ме баш јако. Један војник ми прилази и каже: "Сад ћемо ти одрубити главу". Одговарам му: "Одрубите, само за то сте јунаци". И опет батине. Млатили су ме све док се опет нисам онесвестио. Када сам се повратио, наставили су да ме туку. У то су у школу ушла двојица и викнула: "Престаните. Морате га предати нама". Сместа су ме оставили, донели воде и полили ме да се повратим. Ставили ми руке иза леђа, па лисице, убацили ме у гепек полицијских кола. И некамо ме одвезли. То је био војни затвор. Започео је пакао, прави пакао у том војном затвору. Тукли су ме сваког дана од 9 ујутро и завршавали увече, с паузама, није им се журило. Знали су да сам Рус, занимало их је колико ће тај Рус издржати. Користили су све врсте мучења, које је у данашње време чак тешко и замислити… А, та они су религиозни, католици. Свештеници-прелати, као и католичка црква, подржавали су усташке војнике, давали им благослов, одобравали њихова убиства. Убиства мирних становника. Зато што је усташа ишао са својом вером да убија, коље децу, пали, уништава све што њима не припада. Тако је било за време Другог светског рата, када су католички свештеници задојили концентрационе логоре који, узгред, и дан-данас постоје.

Укупно сам по разним логорима и затворима провео 1.164 дана. Тамо у затвору сам почео да се молим, свако вече сам се обраћао Богу. И ноћу, и ујутру. И Он је на крају крајева услишио моје молитве.

У Србији сам 6. октобра 1996. замењен уз помоћ Црвеног Крста. Потом сам у Београду око 5 месеци лечен у болници. После болнице су започела моја потуцања. Нисам могао да се вратим кући – стигла су документа да сам се бавио терористичком делатношћу на територији општепризнате Независне Хрватске Републике!? Код куће ме је чекао затвор или смрт. Одлучио сам да останем овде, у Србији! Бог ме је довео до свештеника Виктора из Београда који ме је и послао Владики Атанасију у Требиње. А онда сам се нашао у Манастиру Острог, код "оца Лазара".

Сада Србији хоће да одузму Косово. Знају непријатељи Божји шта Косово поље за Србију значи. Сами Срби овако кажу: "Ако је Србија храм, Косово је олтар". Сада је Србија – бол сваког православног хришћанина, бол сваког Руса.

Запад с његовом лажљивом демократијом, с његовом изопаченом вером у виду католичанства и протестантизма, с његовим антихристовим екуменским обједињавањем, с његовим миротворачким мисијама у виду ракетних удара по мирним градовима и селима, с његовом лажљивом политиком двојних мерила, с његовим фалш осмесима и речима о пријатељству и поверењу иза којих се скрива мржња према Христу, Православљу и Русији – тај Запад продао је своју душу непријатељу људског рода.
Будимо опрезни, браћо и сестре, окренимо се од погибељног Запада и обратимо Спасоносном Истоку – Господу нашем Исусу Христу, од кога се и надамо спасењу, заштити и покровитељству свему руском, српском и свих православних народа. Сви они који данас разапињу Србију мисле да су они светска сила, али греше. Бог је светска сила, и Њега се не може вређати.

Јуна 1999. године