12-24-2009, 06:04 PM
- Како је изгледала ваша даља војна биографија?
- Започела је војничка свакодневица у Вишеграду, извиђања, патролирање, сукоби, борбе, офанзиве. Све то је трајало негде до краја јануара 1993. године када сам на десетак дана отишао у Русију. Потом сам се вратио и остао у Вишеграду до краја маја. А 12. априла 1993. године сам тешко рањен у главу, због чега сам изгубио вид, три дана ништа нисам видео, а још три године после тога нисам могао да читам.
- Па како се то десило?
- То се десило на истом том Вишеградском фронту, на такозваној узвишици Заглавак. Тамо се опет припремала велика офанзива Срба, створена је мање-више непрекидна линија фронта, удаљена од насеља. Живели смо већ у чисто теренским условима: у шаторима, на снегу. На тој смо планини провели месец дана. Муслимани су јако желели да нас избаце одатле, изведена је прва офанзива, веома снажна. Често се прича да су Срби били боље наоружани од муслимана. У ствари није баш тако. На пример, у том нападу је била отворена ураганска ватра из артиљеријских оруђа... они не само да су неутралисали нашу артиљерију, већ су уопште све уништили. Али, наши губици у том нападу нису били велики: један рањеник. Други напад је био гори: Срби су имали четворицу погинулих и много рањених. Е, тада сам и ја рањен у главу. Како се то десило? Офанзива је започела негде у седам ујутру. Само што сам смењен са страже, а пола сата касније они су започели офанзиву. Имали су мање артиљерије, али им је била прецизнија. И зато су већ кроз сат времена њихове гранате почеле да падају на нас. Једна таква граната убила је Костју Богословског, младог момка: велики гелер га је погодио у главу и на месту убио. После тога се одред некако покуњио. Ми смо заузимали једну трећину положаја, а две трећине Срби. Отишао сам код српског командира и рекао му: таква и таква ствар, без подршке, без помоћи нећемо се одржати. Кажем му: имамо рањених, погинулих, има ли новости у вези помоћи? Он ми каже: саопштено је преко радио-станице: помоћ стиже за два сата. Враћам се на свој положај, и онда крај мене експлодира граната. И готово: погодак у главу, сместа сам пао. Један од наших је викнуо: «Саша је убијен!» А неко му је узвратио: «Не дерњај се, још дише!» Рањен сам у потиљак, гелером. Некако су ме превили, и до краја борбе сам се налазио у полусвесном стању, час губећи свест, час долазећи себи. Муслиманима није успело да нас избаце с узвишице. Али, пошто је било великих губитака, и пошто су Срби напустили суседну узвишицу, Столац, донета је одлука о повлачењу. Рањеници су првим превозом отпремљени у град, одатле у Србију, у болницу. Наредних 6 месеци сам се налазио на лечењу, а онда се опет вратио у руски добровољачки одред, већ у Сарајево. Истина, више нисам активно учествовао у борбама: био сам четни магационер. Ипак сам почетком фебруара 1994. године још једном рањен, и то тешко у ногу, од снајперске ватре у Сарајеву. И опет сам био 6 месеци на лечењу, а онда сам по повратку још неко време био у саставу тог одреда.
- Када сте напустили Босну?
- Био сам тамо до краја рата. После рата су нам дали награде, и привремено сам се вратио у Русију. Али, пошто је овде било тешко наћи посао, одлучио сам да се опет вратим у Србију и уписао се на правни факултет Сарајевског универзитета. Тамо сам студирао три године, али нисам завршио, због проблема са видом.
- Да ли је рат у Босни за Србе завршен поразом? Како они сами на то гледају?
- Да, то је био пораз. Али ту постоје два гледишта. С једне стране, када се по Дејтонском споразуму морало давати велике територије, за које је много крви проливено... наравно да је то примано као пораз. Али ипак, главна победа Срба била је у томе што је Република Српска призната. Макар и као део државе Босне и Херцеговине, али је призната! Такав успех нико није постигао, ни Придњестровље, ни Абхазија. Од таквих непризнатих држава сада ће само косовски Албанци можда добити некакав статус. А од православних једино Република Српска! А Република Српска је била замишљена управо као православна држава, и правно, и фактички. Тамо је одмах у Уставу био одређен статус Српске Православне Цркве као државне вероисповести. Одмах је веронаука уведена у школе. Наравно, тамо је сада тешка ситуација, комунистичко наслеђе, националне потешкоће
али је свеједно тада био задат известан вектор националне православне државе.
- Да ли се Срби добро боре? Умеју ли?
- Како то одредити «умеју-не умеју»? Ако се оцењује по критеријумима руских специјалаца онда можда не умеју да се боре. Али ако се пореди с тиме како су наше јединице заузимале Грозни 1994. године (ко је заузимао, војници сасвим неспремни за рат) онда умеју, и то јако добро. Показатељ способности за рат је то да су људи који су окусили европски стандард живота, комфора, три и по године беспоговорно трпели сва та лишавања. Квалитет војске није само у томе какве су специјалне јединице, већ и у томе на шта је она уопште способна. А основни задатак, држати огромну линију фронта, а то су месеци и месеци проведени у јако тешким условима, што је за савременог човека, тим пре оног који је окусио европске благодати, јако тешко. И сада се чудим кад се сетим тих људи: задимљена лица земљане боје, у влажним рововима. И дан-данас ме запањују ти људи! То је уистину показатељ да су људи стварно били свесни за шта се боре!
- Јесу ли вам се Срби учинили религиознијима од Руса?
- Па, у том тренутку - да, свакако. Зато што је код њих читав живот, па макар то било на ступњу обреда -- али је он сав са Црквом. Друга је ствар оцрквљеност, или дубина вере. А шта смо ми? Совјетски људи: допутовали тамо и први пут се суочили с таквом религиозношћу, та код нас тога није било. И још: код Срба се очувала традиционална култура, које у Русији такође већ одавно нема. За нас је то било откровење које је у многима довело до неких позитивних промена. А што се тиче нас, и код нас су се такође у извесном тренутку почели појављивати уистину верујући људи. Није их било много, али су то биле прилично изразите личности. Најсјајнији зрак светлости за читав добровољачки покрет, по мени, представљао је Роман Малишев. Пре него што је стигао у Србију, био је три године послушник у Валаамском манастиру. Он је био не само дубоко оцрквљен човек, био је то, рекао бих, ратник духа. Погинуо је. Био је одличан друг и просто изванредан борац. Сећам се, неко време сам живео у Сарајеву, имао сам тамо добар трособан стан. Тамо сам живео са двојицом добровољаца, и сви момци су долазили код нас да се окупају. И као што обично бива: окупају се, и после себе оставе вашар. Све у свему, испадне свађа. «Ко се последњи купао? Ти, Малишеву. Е па, дођ`дер и среди све за собом». А он се није последњи купао. Други би га једноставно послао у... и све би се на томе завршило. Али, он одједном беспоговорно устаје -- а био је онако једар, крупан, беспоговорно устаје и иде да сређује. То је оставило велики утисак на мене. То није било испољавање слабости -- то је било испољавање снаге. После његове погибије сам почео да озбиљно размишљам о вери. Касније, већ после рата, почео сам да се трудим да редовно одлазим у цркву, а једног тренутка су ми, као Русу, оквири Српске Цркве постали некако тесни, и почео сам да тражим контакт са Русима. То је на крају крајева довело до тога да сам се вратио у Русију.
- Сматрају ли Срби да су их Руси издали када су дозволили НАТО да бомбардује Србију?
- И да и не. Зашто да? Гледајте шта се дешава на Косову: руше манастире и цркве -- Русија ћути. Одмах се јавља наизглед нешто попут одговора: издаја! Права правцата! Исто је тако и с бомбардовањем. Американци једноставно користе руске политичаре за своје циљеве, пошто они имају утицај на Србе. Али ипак је политика -- једно, а односи између двају народа – нешто сасвим друго. Испричаћу вам једну згоду. У време када је предавано Косово, изнајмљивао сам стан од једног чикице у Сарајеву. Једном ми је љутито рекао:
- Готово је, ваш Черномирдин и сви ви Руси сте нас продали! И окренуо ми увређено леђа.
Пришао сам му и рекао:
- Знаш да сам ја Рус. Хајде, стрељај ме сад овде.
- Ма како то, ти си добровољац.
- Не, ја као део свог народа сносим пуну одговорност за све што се дешава. Молим те, спреман сам да одговарам пред тобом.
Он се некако сав усходао, мозгајући, а сутрадан ми је рекао:
- Не, није било никакве издаје!
Читаву ноћ се, јадничак, премишљао, покушавао да пронађе оправдање за Русе - зашто су тако поступили? Љубав према Русима је толико дубоко усађена у српској души да они чак и када се одиграва сасвим очита издаја, свеједно покушавају да пронађу оправдање за то. Љубав Срба према Русима нема никакву материјалну основу. Они нашу земљу не схватају као туђу, већ као сопствену. И што је најважније: они верују да је управо Русији Бог доделио посебне квалитете, посебну мисију. И та је мисија у томе да подржава православне, помаже им и шири Православље.
Ето шта значи Русија за Србе.
- Започела је војничка свакодневица у Вишеграду, извиђања, патролирање, сукоби, борбе, офанзиве. Све то је трајало негде до краја јануара 1993. године када сам на десетак дана отишао у Русију. Потом сам се вратио и остао у Вишеграду до краја маја. А 12. априла 1993. године сам тешко рањен у главу, због чега сам изгубио вид, три дана ништа нисам видео, а још три године после тога нисам могао да читам.
- Па како се то десило?
- То се десило на истом том Вишеградском фронту, на такозваној узвишици Заглавак. Тамо се опет припремала велика офанзива Срба, створена је мање-више непрекидна линија фронта, удаљена од насеља. Живели смо већ у чисто теренским условима: у шаторима, на снегу. На тој смо планини провели месец дана. Муслимани су јако желели да нас избаце одатле, изведена је прва офанзива, веома снажна. Често се прича да су Срби били боље наоружани од муслимана. У ствари није баш тако. На пример, у том нападу је била отворена ураганска ватра из артиљеријских оруђа... они не само да су неутралисали нашу артиљерију, већ су уопште све уништили. Али, наши губици у том нападу нису били велики: један рањеник. Други напад је био гори: Срби су имали четворицу погинулих и много рањених. Е, тада сам и ја рањен у главу. Како се то десило? Офанзива је започела негде у седам ујутру. Само што сам смењен са страже, а пола сата касније они су започели офанзиву. Имали су мање артиљерије, али им је била прецизнија. И зато су већ кроз сат времена њихове гранате почеле да падају на нас. Једна таква граната убила је Костју Богословског, младог момка: велики гелер га је погодио у главу и на месту убио. После тога се одред некако покуњио. Ми смо заузимали једну трећину положаја, а две трећине Срби. Отишао сам код српског командира и рекао му: таква и таква ствар, без подршке, без помоћи нећемо се одржати. Кажем му: имамо рањених, погинулих, има ли новости у вези помоћи? Он ми каже: саопштено је преко радио-станице: помоћ стиже за два сата. Враћам се на свој положај, и онда крај мене експлодира граната. И готово: погодак у главу, сместа сам пао. Један од наших је викнуо: «Саша је убијен!» А неко му је узвратио: «Не дерњај се, још дише!» Рањен сам у потиљак, гелером. Некако су ме превили, и до краја борбе сам се налазио у полусвесном стању, час губећи свест, час долазећи себи. Муслиманима није успело да нас избаце с узвишице. Али, пошто је било великих губитака, и пошто су Срби напустили суседну узвишицу, Столац, донета је одлука о повлачењу. Рањеници су првим превозом отпремљени у град, одатле у Србију, у болницу. Наредних 6 месеци сам се налазио на лечењу, а онда се опет вратио у руски добровољачки одред, већ у Сарајево. Истина, више нисам активно учествовао у борбама: био сам четни магационер. Ипак сам почетком фебруара 1994. године још једном рањен, и то тешко у ногу, од снајперске ватре у Сарајеву. И опет сам био 6 месеци на лечењу, а онда сам по повратку још неко време био у саставу тог одреда.
- Када сте напустили Босну?
- Био сам тамо до краја рата. После рата су нам дали награде, и привремено сам се вратио у Русију. Али, пошто је овде било тешко наћи посао, одлучио сам да се опет вратим у Србију и уписао се на правни факултет Сарајевског универзитета. Тамо сам студирао три године, али нисам завршио, због проблема са видом.
- Да ли је рат у Босни за Србе завршен поразом? Како они сами на то гледају?
- Да, то је био пораз. Али ту постоје два гледишта. С једне стране, када се по Дејтонском споразуму морало давати велике територије, за које је много крви проливено... наравно да је то примано као пораз. Али ипак, главна победа Срба била је у томе што је Република Српска призната. Макар и као део државе Босне и Херцеговине, али је призната! Такав успех нико није постигао, ни Придњестровље, ни Абхазија. Од таквих непризнатих држава сада ће само косовски Албанци можда добити некакав статус. А од православних једино Република Српска! А Република Српска је била замишљена управо као православна држава, и правно, и фактички. Тамо је одмах у Уставу био одређен статус Српске Православне Цркве као државне вероисповести. Одмах је веронаука уведена у школе. Наравно, тамо је сада тешка ситуација, комунистичко наслеђе, националне потешкоће
али је свеједно тада био задат известан вектор националне православне државе.
- Да ли се Срби добро боре? Умеју ли?
- Како то одредити «умеју-не умеју»? Ако се оцењује по критеријумима руских специјалаца онда можда не умеју да се боре. Али ако се пореди с тиме како су наше јединице заузимале Грозни 1994. године (ко је заузимао, војници сасвим неспремни за рат) онда умеју, и то јако добро. Показатељ способности за рат је то да су људи који су окусили европски стандард живота, комфора, три и по године беспоговорно трпели сва та лишавања. Квалитет војске није само у томе какве су специјалне јединице, већ и у томе на шта је она уопште способна. А основни задатак, држати огромну линију фронта, а то су месеци и месеци проведени у јако тешким условима, што је за савременог човека, тим пре оног који је окусио европске благодати, јако тешко. И сада се чудим кад се сетим тих људи: задимљена лица земљане боје, у влажним рововима. И дан-данас ме запањују ти људи! То је уистину показатељ да су људи стварно били свесни за шта се боре!
- Јесу ли вам се Срби учинили религиознијима од Руса?
- Па, у том тренутку - да, свакако. Зато што је код њих читав живот, па макар то било на ступњу обреда -- али је он сав са Црквом. Друга је ствар оцрквљеност, или дубина вере. А шта смо ми? Совјетски људи: допутовали тамо и први пут се суочили с таквом религиозношћу, та код нас тога није било. И још: код Срба се очувала традиционална култура, које у Русији такође већ одавно нема. За нас је то било откровење које је у многима довело до неких позитивних промена. А што се тиче нас, и код нас су се такође у извесном тренутку почели појављивати уистину верујући људи. Није их било много, али су то биле прилично изразите личности. Најсјајнији зрак светлости за читав добровољачки покрет, по мени, представљао је Роман Малишев. Пре него што је стигао у Србију, био је три године послушник у Валаамском манастиру. Он је био не само дубоко оцрквљен човек, био је то, рекао бих, ратник духа. Погинуо је. Био је одличан друг и просто изванредан борац. Сећам се, неко време сам живео у Сарајеву, имао сам тамо добар трособан стан. Тамо сам живео са двојицом добровољаца, и сви момци су долазили код нас да се окупају. И као што обично бива: окупају се, и после себе оставе вашар. Све у свему, испадне свађа. «Ко се последњи купао? Ти, Малишеву. Е па, дођ`дер и среди све за собом». А он се није последњи купао. Други би га једноставно послао у... и све би се на томе завршило. Али, он одједном беспоговорно устаје -- а био је онако једар, крупан, беспоговорно устаје и иде да сређује. То је оставило велики утисак на мене. То није било испољавање слабости -- то је било испољавање снаге. После његове погибије сам почео да озбиљно размишљам о вери. Касније, већ после рата, почео сам да се трудим да редовно одлазим у цркву, а једног тренутка су ми, као Русу, оквири Српске Цркве постали некако тесни, и почео сам да тражим контакт са Русима. То је на крају крајева довело до тога да сам се вратио у Русију.
- Сматрају ли Срби да су их Руси издали када су дозволили НАТО да бомбардује Србију?
- И да и не. Зашто да? Гледајте шта се дешава на Косову: руше манастире и цркве -- Русија ћути. Одмах се јавља наизглед нешто попут одговора: издаја! Права правцата! Исто је тако и с бомбардовањем. Американци једноставно користе руске политичаре за своје циљеве, пошто они имају утицај на Србе. Али ипак је политика -- једно, а односи између двају народа – нешто сасвим друго. Испричаћу вам једну згоду. У време када је предавано Косово, изнајмљивао сам стан од једног чикице у Сарајеву. Једном ми је љутито рекао:
- Готово је, ваш Черномирдин и сви ви Руси сте нас продали! И окренуо ми увређено леђа.
Пришао сам му и рекао:
- Знаш да сам ја Рус. Хајде, стрељај ме сад овде.
- Ма како то, ти си добровољац.
- Не, ја као део свог народа сносим пуну одговорност за све што се дешава. Молим те, спреман сам да одговарам пред тобом.
Он се некако сав усходао, мозгајући, а сутрадан ми је рекао:
- Не, није било никакве издаје!
Читаву ноћ се, јадничак, премишљао, покушавао да пронађе оправдање за Русе - зашто су тако поступили? Љубав према Русима је толико дубоко усађена у српској души да они чак и када се одиграва сасвим очита издаја, свеједно покушавају да пронађу оправдање за то. Љубав Срба према Русима нема никакву материјалну основу. Они нашу земљу не схватају као туђу, већ као сопствену. И што је најважније: они верују да је управо Русији Бог доделио посебне квалитете, посебну мисију. И та је мисија у томе да подржава православне, помаже им и шири Православље.
Ето шта значи Русија за Србе.
[url=http://www.delije-caffe.net/forum/index.php?topic=3990.0]![[Image: stopkrimifudbal.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/stopkrimifudbal.jpg)