Отаџбински рат

[дрвосеча]

Злочин на Башчаршији 2. март 1992.





Терористички чин који је изазвао српско-муслимански рат у екс Југославији.

У Федерацијском Сарајеву 27. јуна 2007. год, око 23.30 часова, убијен је великомуслимански терориста и криминалац, припадник злогласне муслиманске војске, те убица старог српског свата на Башчаршији, Рамиз Делалић Ћело. Убиство великомуслиманског терористе и озлоглашеног криминалца Рамиза Делалића Ћеле, који је 2. марта 1992. год. својим терористичким чином напада на српске сватове и убиства старог српског свата Николе Гардовића изазвао српско-муслимански рат између Српске и Федерације у ондашњој Југославији. Терористички напад на српске сватове испред Старе српске православне цркве на Башчаршији, те убиство старог српског свата Николе Гардовића је чин који је изазвао српско-муслимански рат између Српске и Федерације у ондашњој Југославији. Великомуслимански терориста, криминалац и ратни злочинац Рамиз Делалић Ћело, рођен 1963. год. у Прибоју у Србији одакле је побјегао ради силовања малољетнице, је након убиства које је изазвало српко-муслимански рат у Југославији унапријеђен од стране великомуслиманског вође и аутора злогласне Исламске декларације Изетбеговића у команданта злогласне Девете брдске бригаде Муслиманске војске. Изетбеговић му је за „заслуге" поклонио пиштољ са посветом. Великомуслимански терориста, криминалац и ратни злочинац Рамиз Делалић Ћело, је за вријеме српско-муслиманског сукоба починио многобројне злочине над српским цивилима у Федерацијском Сарајеву.





Рамиз Делалић Ћело


Пише: М. К, ПОЛИТИКА

Сарајевски криминалац Рамиз Делалић Ћело, рођен 1963. године у Пријепољу, убијен је на Башчаршији, недалеко од места на ком је убио оца младожење српских сватова, и православног свештеника Николу Гардовића. То убиство означило је почетак рата у Босни и Херцеговини, а Рамиз Делалић је измакао правди, да би се током опсаде Сарајева појавио као један од симбола "одбране града". Полиција за сада, у циљу истраге, не жели да даје било какве изјаве о могућим починиоцима убиства Ћеле.

Делалић је и у послератном периоду важио за јаког вођу утицајне криминалне групе. Причало се да је његова група у сукобу са албанским кланом. У борби за престиж један број људи из њиховог окружења, или оних који су били са њима повезани, протеклих година је ликвидиран. Полиција није расветлила ниједно од тих убистава.

Ћело је означаван као један од људи чија је јединица починила тешке ратне злочине у Сарајеву али и дуж Неретве. Против њега се, међутим, водио једино поступак због убиства Николе Гардовића, српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године, а оптужница је подигнута тек 2004. Мало је ко веровао да ће икада због тога бити и осуђен.

Рамиз Делалић Ћело, уз Исмета Бајрамовића Ћелу, Мушана Топаловића Цацу и Јуку Празину, представљао је симбол борбе муслиманских војних и полицијских формација које су у Сарајеву формиране знатно пре почетка ратних сукоба, а углавном су биле састављене од градских криминалаца. Међусобно су "поделили" Сарајево и у "својим" деловима града се осећали као газде, одлучивали о животима немоћних грађана, чинећи злочине над српским цивилима а све уз оправдање "четничког гранатирања са брда". За своје "ратне подухвате" добијали су похвале и признања од врха бошњачке власти све до Алије Изетбеговића, који их је примао, консултовао и награђивао. Током рата слављени су као јунаци, борци за "муслиманску ствар", симболи одбране града... О својим подухватима Делалић се јавно хвалио током рата у иступима на овдашњим медијима.

Рамиз Делалић је у рат за муслиманско вођство ушао као херој самом чињеницом да је, према свим информацијама, убица Николе Гардовића, српског свата. До тих сазнања је полиција дошла одмах после убиства, али му је, наводно, сугерисано да се "мало склони". Изјаве оних који су видели убицу нису званично ни узимане у обзир, тако да је против њега подигнута оптужница тек 2004. године. Ћело је био уверен да се његова кривица никада неће доказати. Показало се из неколико судских расправа да је био у праву, што би се можда потврдило чак и у случају да није ликвидиран.
Како је стекао славу у сарајевској котлини међу онима који нису могли замислити српску заставу на Башчаршији, тако се понашао и у послератним периоду, јер је себе сматрао заслужним борцем што је Сарајево остало без Срба. То му муслимански политички и војни врх никада није оспоравао и због тога се није бојао ни оптужнице ни власти. Имао је своју приватну "гарду" која га је чувала и следила, извршавала његове наредбе, баш онако како се понашао у рату. Званична власт се од њега дистанцирала, бар јавно, али никада није озбиљно постављено питање о његовом злочиначком и криминалном деловању – нешто због стечене славе и признања за ратни учинак, а нешто због понашања владајућих гарнитура после рата, укључујући и правосудне органе који су занемаривали сва дешавања и убиства која су се последњих година доводила у везу са њим.