Сарајевски злочини: Убити без сведока!
Пише: Душан СТОЈАКОВИЋ, Новости.
07.08.2005.
ПРЕМА расположивим подацима, посмртни остаци осморице војника однети су на Дариву код Тунела, недалеко од Бембаше, популарног градског купалишта. Тела су запаљена, али нису потпуно изгорела. Зато су следећег дана, по наредби локалног команданта Сакиба Пушке, тела пребачена испред мртвачнице болнице "Кошево".
Истога дана сахрањени су на гробљу "Лав". Према непровереним информацијама, посмртни остаци војника су 1993. године ископани и пребачени на непознату локацију. Сумња се да су поново враћени на Дариву, где је у току ексхумација једне велике масовне гробнице.
Комисија за тражење несталих Републике Српске на овој локацији већ двадесетак дана врши ископавања. Али, проблем је што је локација после рата затрпана хиљадама кубних метара шута, отпада и земље, па се ископавања врше успорено. Друга верзија о судбини ових осам тела јесте да су једноставно бачена на градску депонију и да су данас покривена тонама смећа.
Иако, како смо већ напоменули, постоје документовани докази да су министар одбране БиХ Јерко Доко и командант Територијалне одбране Хасан Ефендић издали писмену потврду да су војници пуштени, а доказано је да су нестали, правосуђе у Сарајеву, али и Хагу, није занимао овај случај.
Лист Новости су у поседу документа које је издало Министарство за народну одбрану и Штаб ТО из Сарајева, број: 02/288-1 од 21. маја 1992. године, упућеном Кризном штабу Српске демократске странке. У овој потврди коју су потписали Јерко Доко и Хасан Ефендић се наводи: "За време оружане борбе, 22. априла 1992. године, на Добрињи, у општини Нови град, од стране припадника ТО РБиХ, заробљени су резервни војници ЈНА српске националности". Наведена су имена, и закључено је:
"НАКОН заробљавања именованих војника, као што је наша усвојена и на делу спроведена пракса да не заробљавамо нити задржавамо припаднике ЈНА, именовани војници су упитани да ли желе да се определе за повратак кући, у ЈНА или да пређу у састав ТО БиХ. Након обављеног разговора са свим заробљеним војницима, исти су се изјаснили да не желе повратак у редове ЈНА, нити прелазак у ТО БиХ, већ да им је жеља да се врате кућама, пошто су присилно мобилисани. Код таквог става сваког појединог припадника ЈНА српске националности, према прокламованом начелу ТО РБиХ, сви именовани заробљеници пуштени су на слободу, тако да о њиховој даљој судбини немамо ближих информација."
У сарајевским насељима Пофалићи и Велешићи догодили су се највећи злочини над српским становништвом. Неколико хиљада људи је било принуђено да се исели, а њихових више од 500 кућа је запаљено. На десетине људи само због свог хришћанског имена и презимена је ликвидирано, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављања жена, издвајамо да је доказано да су две малолетнице силоване. Имена починилаца ових свирепих злочина су позната, али они слободно ходају по БиХ и Европи!?
Синхронизованим деловањем Министарства народне одбране и Штаба ТО БиХ 10. априла 1992. године издато је привремено упутство МО БиХ о организовању штабова ТО БиХ. Управо један од таквих штабова - општински, за територију Новог Сарајева, који је водио Идриз Салком , извршио је организацију и планирање напада на Пофалиће. Осим тога, на основу Директиве о одбрани суверенитета и независности БиХ организовано је протеривање српског становништва са територије општине Ново Сарајево. Конкретно, из насеља Доњи и Горњи Пофалићи, Велешићи, брда Хум, Храсно, Долац-малте, Ченгић-виле...
У овој акцији систематског напада на српско цивилно становништво учествовао је и МУП БиХ, о чему сведочи и депеша 10-70 од 29. априла 1992. године са ознаком "веома хитно", са потписом министра Алије Делимустафића. После овога почела је акција, коју је на самом старту карактерисало психолошко деловање и застрашивање.
ПРВА жртва је био пензионисани полицајац Млађен Братић. Он је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана је рањен Драгомир Игњатовић. Десет дана касније, убијен је Рајко Савић. После тога, почео је невиђено суров и бруталан терор над српским цивилима и уништавање и пљачка њихове имовине. Геноцидно поступање, супротно члану 3 "Женевске конвенције", лако се може доказати бројношћу страдалника и жртава.
Напад на Пофалиће почео је 16. маја 1992. године. Акцију су припремили командант ТО БиХ Хасан Ефендић и локални старешина ТО Идриз Салко. У акцији су учествовали Одред "Пофалићи 1", чији је командант био Хабиб Идризовић. Одредом "Пофалићи 2" командовао је Јусуф Лошић, одредом "Велешићи" командовао је данас покојни Енвер Шеховић, батаљоном Војне полиције командовао је Џевад Топић.
Пре 16. маја 1992. године вршено је свакодневно гранатирање и снајперска паљба. Од ових дејстава погинули су Славица Ђуровић (девојачко презиме Јешић) и њене комшије Саво Марић, Обрен Пантовић, а теже је рањен Славичин муж Добро Ђуровић. Од снајпера је страдао Рајко Савић. После убиства поменутог пензионисаног полицајца Млађена Братића међу становништвом су завладали страх и паника.
На насеље које је било у потпуном окружењу уследио је напад у 05:30, из правца железничке станице, Фабрике дувана, Бућа потока и Кобиље главе. Српско становништво се нашло у потпуном окружењу и одлучило се да се пробије кроз тешко проходан терен преко брда Жуч. У том пробоју је убијена Нада Васковић, трудница у осмом месецу трудноће.
ПРИЛИКОМ напада, Керим Лунчаревић је наредио да се запали неколико српских кућа. Та наредба је извршена, а до краја 1992. године опљачкано је и запаљено више од 500 српских кућа, о чему постоје и видео-снимци. Преостали Срби, углавно стари, инвалиди и немоћни били су изложени невиђеној тортури. Већина је убијена, а тела никада нису пронађена.
Убијен је брачни пар Пикулић - Војислав и Марица. Ово двоје угледних Сарајлија одведено је из своје куће и након тога се воде као нестали. Њихов презимењак Перо Пикулић је, такође, одведен од наоружаних особа и - нестао. Убијен је и брачни пар Савић - Мирко и Роса. Божидар и Љубица Елек, након убиства су запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.
После напада 16. маја, у 16.30 часова, у зграду у Улици Орловачкој 19а, упала је група наоружаних муслимана који су ухапсили власника куће Рада Цвијетића, његовог сина Горана и сестричину Дејану Чворо. Одведени су у кућу Салема Карамовића, где их је испитивао Хабиб Идризовић, који је Раду показао наредбу Месне заједнице Доњи Пофалићи и у којој је дословно писало: "да се побије све што се затекне у његовој пекари, било одрасли или деца, али без сведока".
Карамовићеви синови Фаик, Џевад и Фадил су претукли Рада и Горана рукама, ногама и кундацима пушака уз претње клањем. Одведени су у Дом за малолетне деликвенте, који је у акцији био предвиђен као затвор за заробљенике, где су прошли кроз шпалир муслиманских цивила дугачак 30 метара, у којем су тучени рукама, ногама и тврдим предметима. Настављено је њихово премлаћивање. Од жена муслиманки присиљавани су да силују своју рођаку Дејану Чворо, којој је насилно синута одећа, што су одбили?! Поменуте жене су хтеле флашом да силују Дејану, али је то спречио један мушкарац, с којим је жртва пре рата радила у фирми "Југокомерц".
У Орловачкој бр. 7, кобног 16. маја, припадници оружаних снага БиХ су дошли пред кућу Сретка Чангаловића, којем су без разлога поломили леву руку и натерали га да гледа како пале куће његовог оца Јефте и рођеног брата. После тога је скоро свакодневно пљачкана имовина Чангаловића, а Сретка су редовно пребијали. У јуну 1992. године, Сретко је одведен у самачки хотел ГП "Враница", где му је поломњена и десна рука, а тучен је разним предметима.
КАДА су видели да тортура не може да отера Сретка, одлучили су, у јулу 1992. године, да запале кућу док је Сретко боравио у њој. Срећом, успео је да се извуче из пламена и, после тога, да са супругом напусти Пофалиће.
Стојанка К. и Радмила Т. посведочиле су да их је 25. априла 1992. године ухапсио Исмет Бајрамовић Ћело и затворио у једну шупу у Пофалићима. Стојанка је тамо затекла 13-годишњу Јелену. Њу и Јелену су Ћело и још седморица, које је доводио, перманентно силовали 25 дана. Њих две су у овом периоду силоване више од 200 пута, а малолетна Јелена је остала у заробљеништву и после половине маја, када је Стојанка пуштена на ургенцију пријатеља муслимана.
Стојанки су у Сарајеву одбили да ураде абортус, јер није желела да потпише изјаву да су је силовали Срби. У новембру 1992. године конвојем је изашла у Београд, где се неколико дана касније и породила. Тренутно живи у Панчеву и од последица се лечи на Психијатријској клиници "Лаза Лазаревић". У подрумским просторијама ГП "Враница" силована је и Радојка Ш., коју је ухапсио Селак Вахид.
Радојка је четири дана пребијана, а онда је одведена у једну просторију где су је силовала шесторица муслиманских војника. Потом ју је испитивао Перо Кајић, који мора да зна идентет особа које су је силовале. Дан касније је пуштена кући, али је, недуго затим, поново ухапшена заједно са својим сином С. Ш. Одведена је у затвор полицијске станице на Цигланама недалеко од стадиона "Кошево", ту је оптуживана да је "повезана са четницима" (!?), али пошто није било доказа, пуштена је кући.
СВЕДОЧЕЊЕ МАЛОЛЕТНЕ ХЕЛЕНЕ
МАЛОЛЕТНА Хелен К., која је у другој половини априла 1992. године имала 15 година, одведена је из стана у Скадарској бр. 22. Њу су одвела тројица муслиманских војника у униформама "Зелених беретки". Један од њих звао се Самир. Хелен је одведена у бараке у којима су становали радници ГП "Босна", где су је задржали 5 часова. Осим Самира, силовали су је још двојица припадника "Зелених беретки". Након силовања запретили су јој да ће је убити ако иком каже шта су јој радили, после чега су је пустили. Хелен је посведочила да су у истом објекту Самир и његова група силовали још 14 српских девојчица. Њена мајка Х. З. је случај пријавила Центру службе јавне безбедности Сарајево, али упркос томе случај није ни покренут и починиоце нису ни покушали да пронађу?!
ЛОМАЧА КОД "КОШЕВА"
ПРЕМА сведочењу Б. М. из Сарајева, 25. маја 1992. године поред западне стране стадиона "Кошево", код бивше дискотеке, видео је остатке запаљених лешева, тачније остатке ногу и једну главу. То је потврдила и медицинска сестра Д. П. - да су се данима на овој локацији налазили посмртни остаци Срба из Велешића, који су се налазили у стању распадања, а које су нападале и птице.
Пише: Душан СТОЈАКОВИЋ, Новости.
07.08.2005.
ПРЕМА расположивим подацима, посмртни остаци осморице војника однети су на Дариву код Тунела, недалеко од Бембаше, популарног градског купалишта. Тела су запаљена, али нису потпуно изгорела. Зато су следећег дана, по наредби локалног команданта Сакиба Пушке, тела пребачена испред мртвачнице болнице "Кошево".
Истога дана сахрањени су на гробљу "Лав". Према непровереним информацијама, посмртни остаци војника су 1993. године ископани и пребачени на непознату локацију. Сумња се да су поново враћени на Дариву, где је у току ексхумација једне велике масовне гробнице.
Комисија за тражење несталих Републике Српске на овој локацији већ двадесетак дана врши ископавања. Али, проблем је што је локација после рата затрпана хиљадама кубних метара шута, отпада и земље, па се ископавања врше успорено. Друга верзија о судбини ових осам тела јесте да су једноставно бачена на градску депонију и да су данас покривена тонама смећа.
Иако, како смо већ напоменули, постоје документовани докази да су министар одбране БиХ Јерко Доко и командант Територијалне одбране Хасан Ефендић издали писмену потврду да су војници пуштени, а доказано је да су нестали, правосуђе у Сарајеву, али и Хагу, није занимао овај случај.
Лист Новости су у поседу документа које је издало Министарство за народну одбрану и Штаб ТО из Сарајева, број: 02/288-1 од 21. маја 1992. године, упућеном Кризном штабу Српске демократске странке. У овој потврди коју су потписали Јерко Доко и Хасан Ефендић се наводи: "За време оружане борбе, 22. априла 1992. године, на Добрињи, у општини Нови град, од стране припадника ТО РБиХ, заробљени су резервни војници ЈНА српске националности". Наведена су имена, и закључено је:
"НАКОН заробљавања именованих војника, као што је наша усвојена и на делу спроведена пракса да не заробљавамо нити задржавамо припаднике ЈНА, именовани војници су упитани да ли желе да се определе за повратак кући, у ЈНА или да пређу у састав ТО БиХ. Након обављеног разговора са свим заробљеним војницима, исти су се изјаснили да не желе повратак у редове ЈНА, нити прелазак у ТО БиХ, већ да им је жеља да се врате кућама, пошто су присилно мобилисани. Код таквог става сваког појединог припадника ЈНА српске националности, према прокламованом начелу ТО РБиХ, сви именовани заробљеници пуштени су на слободу, тако да о њиховој даљој судбини немамо ближих информација."
У сарајевским насељима Пофалићи и Велешићи догодили су се највећи злочини над српским становништвом. Неколико хиљада људи је било принуђено да се исели, а њихових више од 500 кућа је запаљено. На десетине људи само због свог хришћанског имена и презимена је ликвидирано, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављања жена, издвајамо да је доказано да су две малолетнице силоване. Имена починилаца ових свирепих злочина су позната, али они слободно ходају по БиХ и Европи!?
Синхронизованим деловањем Министарства народне одбране и Штаба ТО БиХ 10. априла 1992. године издато је привремено упутство МО БиХ о организовању штабова ТО БиХ. Управо један од таквих штабова - општински, за територију Новог Сарајева, који је водио Идриз Салком , извршио је организацију и планирање напада на Пофалиће. Осим тога, на основу Директиве о одбрани суверенитета и независности БиХ организовано је протеривање српског становништва са територије општине Ново Сарајево. Конкретно, из насеља Доњи и Горњи Пофалићи, Велешићи, брда Хум, Храсно, Долац-малте, Ченгић-виле...
У овој акцији систематског напада на српско цивилно становништво учествовао је и МУП БиХ, о чему сведочи и депеша 10-70 од 29. априла 1992. године са ознаком "веома хитно", са потписом министра Алије Делимустафића. После овога почела је акција, коју је на самом старту карактерисало психолошко деловање и застрашивање.
ПРВА жртва је био пензионисани полицајац Млађен Братић. Он је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана је рањен Драгомир Игњатовић. Десет дана касније, убијен је Рајко Савић. После тога, почео је невиђено суров и бруталан терор над српским цивилима и уништавање и пљачка њихове имовине. Геноцидно поступање, супротно члану 3 "Женевске конвенције", лако се може доказати бројношћу страдалника и жртава.
Напад на Пофалиће почео је 16. маја 1992. године. Акцију су припремили командант ТО БиХ Хасан Ефендић и локални старешина ТО Идриз Салко. У акцији су учествовали Одред "Пофалићи 1", чији је командант био Хабиб Идризовић. Одредом "Пофалићи 2" командовао је Јусуф Лошић, одредом "Велешићи" командовао је данас покојни Енвер Шеховић, батаљоном Војне полиције командовао је Џевад Топић.
Пре 16. маја 1992. године вршено је свакодневно гранатирање и снајперска паљба. Од ових дејстава погинули су Славица Ђуровић (девојачко презиме Јешић) и њене комшије Саво Марић, Обрен Пантовић, а теже је рањен Славичин муж Добро Ђуровић. Од снајпера је страдао Рајко Савић. После убиства поменутог пензионисаног полицајца Млађена Братића међу становништвом су завладали страх и паника.
На насеље које је било у потпуном окружењу уследио је напад у 05:30, из правца железничке станице, Фабрике дувана, Бућа потока и Кобиље главе. Српско становништво се нашло у потпуном окружењу и одлучило се да се пробије кроз тешко проходан терен преко брда Жуч. У том пробоју је убијена Нада Васковић, трудница у осмом месецу трудноће.
ПРИЛИКОМ напада, Керим Лунчаревић је наредио да се запали неколико српских кућа. Та наредба је извршена, а до краја 1992. године опљачкано је и запаљено више од 500 српских кућа, о чему постоје и видео-снимци. Преостали Срби, углавно стари, инвалиди и немоћни били су изложени невиђеној тортури. Већина је убијена, а тела никада нису пронађена.
Убијен је брачни пар Пикулић - Војислав и Марица. Ово двоје угледних Сарајлија одведено је из своје куће и након тога се воде као нестали. Њихов презимењак Перо Пикулић је, такође, одведен од наоружаних особа и - нестао. Убијен је и брачни пар Савић - Мирко и Роса. Божидар и Љубица Елек, након убиства су запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.
После напада 16. маја, у 16.30 часова, у зграду у Улици Орловачкој 19а, упала је група наоружаних муслимана који су ухапсили власника куће Рада Цвијетића, његовог сина Горана и сестричину Дејану Чворо. Одведени су у кућу Салема Карамовића, где их је испитивао Хабиб Идризовић, који је Раду показао наредбу Месне заједнице Доњи Пофалићи и у којој је дословно писало: "да се побије све што се затекне у његовој пекари, било одрасли или деца, али без сведока".
Карамовићеви синови Фаик, Џевад и Фадил су претукли Рада и Горана рукама, ногама и кундацима пушака уз претње клањем. Одведени су у Дом за малолетне деликвенте, који је у акцији био предвиђен као затвор за заробљенике, где су прошли кроз шпалир муслиманских цивила дугачак 30 метара, у којем су тучени рукама, ногама и тврдим предметима. Настављено је њихово премлаћивање. Од жена муслиманки присиљавани су да силују своју рођаку Дејану Чворо, којој је насилно синута одећа, што су одбили?! Поменуте жене су хтеле флашом да силују Дејану, али је то спречио један мушкарац, с којим је жртва пре рата радила у фирми "Југокомерц".
У Орловачкој бр. 7, кобног 16. маја, припадници оружаних снага БиХ су дошли пред кућу Сретка Чангаловића, којем су без разлога поломили леву руку и натерали га да гледа како пале куће његовог оца Јефте и рођеног брата. После тога је скоро свакодневно пљачкана имовина Чангаловића, а Сретка су редовно пребијали. У јуну 1992. године, Сретко је одведен у самачки хотел ГП "Враница", где му је поломњена и десна рука, а тучен је разним предметима.
КАДА су видели да тортура не може да отера Сретка, одлучили су, у јулу 1992. године, да запале кућу док је Сретко боравио у њој. Срећом, успео је да се извуче из пламена и, после тога, да са супругом напусти Пофалиће.
Стојанка К. и Радмила Т. посведочиле су да их је 25. априла 1992. године ухапсио Исмет Бајрамовић Ћело и затворио у једну шупу у Пофалићима. Стојанка је тамо затекла 13-годишњу Јелену. Њу и Јелену су Ћело и још седморица, које је доводио, перманентно силовали 25 дана. Њих две су у овом периоду силоване више од 200 пута, а малолетна Јелена је остала у заробљеништву и после половине маја, када је Стојанка пуштена на ургенцију пријатеља муслимана.
Стојанки су у Сарајеву одбили да ураде абортус, јер није желела да потпише изјаву да су је силовали Срби. У новембру 1992. године конвојем је изашла у Београд, где се неколико дана касније и породила. Тренутно живи у Панчеву и од последица се лечи на Психијатријској клиници "Лаза Лазаревић". У подрумским просторијама ГП "Враница" силована је и Радојка Ш., коју је ухапсио Селак Вахид.
Радојка је четири дана пребијана, а онда је одведена у једну просторију где су је силовала шесторица муслиманских војника. Потом ју је испитивао Перо Кајић, који мора да зна идентет особа које су је силовале. Дан касније је пуштена кући, али је, недуго затим, поново ухапшена заједно са својим сином С. Ш. Одведена је у затвор полицијске станице на Цигланама недалеко од стадиона "Кошево", ту је оптуживана да је "повезана са четницима" (!?), али пошто није било доказа, пуштена је кући.
СВЕДОЧЕЊЕ МАЛОЛЕТНЕ ХЕЛЕНЕ
МАЛОЛЕТНА Хелен К., која је у другој половини априла 1992. године имала 15 година, одведена је из стана у Скадарској бр. 22. Њу су одвела тројица муслиманских војника у униформама "Зелених беретки". Један од њих звао се Самир. Хелен је одведена у бараке у којима су становали радници ГП "Босна", где су је задржали 5 часова. Осим Самира, силовали су је још двојица припадника "Зелених беретки". Након силовања запретили су јој да ће је убити ако иком каже шта су јој радили, после чега су је пустили. Хелен је посведочила да су у истом објекту Самир и његова група силовали још 14 српских девојчица. Њена мајка Х. З. је случај пријавила Центру службе јавне безбедности Сарајево, али упркос томе случај није ни покренут и починиоце нису ни покушали да пронађу?!
ЛОМАЧА КОД "КОШЕВА"
ПРЕМА сведочењу Б. М. из Сарајева, 25. маја 1992. године поред западне стране стадиона "Кошево", код бивше дискотеке, видео је остатке запаљених лешева, тачније остатке ногу и једну главу. То је потврдила и медицинска сестра Д. П. - да су се данима на овој локацији налазили посмртни остаци Срба из Велешића, који су се налазили у стању распадања, а које су нападале и птице.
[url=http://www.delije-caffe.net/forum/index.php?topic=3990.0]![[Image: stopkrimifudbal.jpg]](http://i253.photobucket.com/albums/hh74/drvosec/stopkrimifudbal.jpg)