12-07-2009, 10:16 PM
Славље највеће „торциде” на свету
Шеста титула шампиона Бразила и удео Дејана Петковића – очима једног од 35 милиона навијача Фламенга
![[Image: RamboAdrianoHeksa.jpg]](http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/114936/i/1/RamboAdrianoHeksa.jpg)
Безгранична радост: Адријано и Петковић дижу трофеј „Фла Хекса”, за шесту титуле
Рио де Жанеиро – У једној од најнервознијих утакмица које сам икада преживљавао, Фламенго је победио Гремио са 2:1 и шестом титулом шампиона Бразила изједначио рекорд Сао Паула, несавладивог претходне три године. На крају, сетио сам се речи писца Нелсона Родригеса, који је пред одлучујуће мечеве говорио: „Резултат је записан још пре шест милиона година”...
Фламенго има непроцењиво наследство. Није оно материјалне природе, јер је то сиромашан клуб, с много дугова, неспособан да конкурише организационој и економској моћи европских тимова. Стварно наследство Фламенга чини око 35 милиона навијача. Они су вероватно плод многих добрих тимова и многих врхунских играча током готово столећа фудбалских такмичења. Или је најбоље објашњење дубока „емпатија” Фламенга са душом Бразила, тачније са душом Рија, „престонице свих Бразилаца”.
Та величина Фламенга отежала је ноге наших играча. Маса је 17 година чекала шесту титулу, а улог, одсликан у крицима гомиле, био је изгледа превелик за неискусне играче. У ствари, нико од наших играча, чак ни Петковић, ни деценију млађи Адријано, није још био шампион Бразила...
На препуној Маракани, против Гремија без било каквог циља у шампионату, све је требало да буде у корист Фламенга. Али, на терену, играчи су деловали летаргично. Гремио је рано повео, тако што су бекови Фламенга чекали голмана Бруна, а он њих, док су примали гол. Тада сам се сетио свих „Мараканаца”, трагичних пораза на овом стадиону, а било их је много после оног у финалу Светског првенства 1950.
Како је дошло до преокрета? Док је одбрана чврсто држала Адријана и Петковића, изједначење нису донели нападачи, него резервни бек Давид, неискусна замена за Алвара. Петковић је извео корнер с десне стране, Адријано је спустио лопту, а Давид постигао најзначајнији гол у својој краткој каријери.
После срећних 1:1, игра се донекле поправила у другом полувремену, али уочи 69. минута пао сам у очајање, јер је исцрпљени Петковић чекао да га замени Чилеанац Фијеро. У том тренутку, Фламенго је добио прилику за корнер с леве стране, одакле је Петковић постигао својих осам голова директно из корнера. Нека проба, можда нас спасе деветим... И док је Фијеро чекао крај аут-линије, Пет је скупљао последњу снагу. Није постигао „олимпијски гол”, али је лопту као руком послао на главу још једног бека, Роналда Ангелима, који је полетео као анђео (он није толико висок!) и постигао немогући гол. Нисам могао да верујем очима, тешко ми је да поверујем и сада!
Не знам за друго објашњење осим речи – судбина. У финалу шампионата државе Рио де Жанеиро, 1978, пет минута пре краја резултат је био 0:0 и Васко би још једном претекао Фламенго. Био је корнер, Зико је сместио лопту право на главу бека Рондинелија и ми смо постали шампиони. После 31 године, Фламенго више нема Зика, али има „гринга” Петковића, „највољенијег странца у Бразилу” или највећег Бразилца међу Србима, и ми смо опет шампиони, на исти невероватни начин.
Судбина? Можда је боља ваша реч „звезда”. У Бразилу се за благословене људе каже да имају своју звезду. Можда и Пет, као Зико, има своју звезду, „црвено-црну”. Али, своју звезду има и тренер Андраде, који је вратио Петковића у 37. години. Творац шесте титуле Фламенга некад је носио број шест, са Зиком у оном сјајном тиму 80-их, постигао је шести гол против Ботафога за чувених 6:0 и једини има шест титула првака Бразила: четири као играч Фламенга, једну као играч Васка и једну као тренер Фламенга. Можда судбина ипак постоји?
Маркос Роланд
[објављено: 08/12/2009]
Шеста титула шампиона Бразила и удео Дејана Петковића – очима једног од 35 милиона навијача Фламенга
Безгранична радост: Адријано и Петковић дижу трофеј „Фла Хекса”, за шесту титуле
Рио де Жанеиро – У једној од најнервознијих утакмица које сам икада преживљавао, Фламенго је победио Гремио са 2:1 и шестом титулом шампиона Бразила изједначио рекорд Сао Паула, несавладивог претходне три године. На крају, сетио сам се речи писца Нелсона Родригеса, који је пред одлучујуће мечеве говорио: „Резултат је записан још пре шест милиона година”...
Фламенго има непроцењиво наследство. Није оно материјалне природе, јер је то сиромашан клуб, с много дугова, неспособан да конкурише организационој и економској моћи европских тимова. Стварно наследство Фламенга чини око 35 милиона навијача. Они су вероватно плод многих добрих тимова и многих врхунских играча током готово столећа фудбалских такмичења. Или је најбоље објашњење дубока „емпатија” Фламенга са душом Бразила, тачније са душом Рија, „престонице свих Бразилаца”.
Та величина Фламенга отежала је ноге наших играча. Маса је 17 година чекала шесту титулу, а улог, одсликан у крицима гомиле, био је изгледа превелик за неискусне играче. У ствари, нико од наших играча, чак ни Петковић, ни деценију млађи Адријано, није још био шампион Бразила...
На препуној Маракани, против Гремија без било каквог циља у шампионату, све је требало да буде у корист Фламенга. Али, на терену, играчи су деловали летаргично. Гремио је рано повео, тако што су бекови Фламенга чекали голмана Бруна, а он њих, док су примали гол. Тада сам се сетио свих „Мараканаца”, трагичних пораза на овом стадиону, а било их је много после оног у финалу Светског првенства 1950.
Како је дошло до преокрета? Док је одбрана чврсто држала Адријана и Петковића, изједначење нису донели нападачи, него резервни бек Давид, неискусна замена за Алвара. Петковић је извео корнер с десне стране, Адријано је спустио лопту, а Давид постигао најзначајнији гол у својој краткој каријери.
После срећних 1:1, игра се донекле поправила у другом полувремену, али уочи 69. минута пао сам у очајање, јер је исцрпљени Петковић чекао да га замени Чилеанац Фијеро. У том тренутку, Фламенго је добио прилику за корнер с леве стране, одакле је Петковић постигао својих осам голова директно из корнера. Нека проба, можда нас спасе деветим... И док је Фијеро чекао крај аут-линије, Пет је скупљао последњу снагу. Није постигао „олимпијски гол”, али је лопту као руком послао на главу још једног бека, Роналда Ангелима, који је полетео као анђео (он није толико висок!) и постигао немогући гол. Нисам могао да верујем очима, тешко ми је да поверујем и сада!
Не знам за друго објашњење осим речи – судбина. У финалу шампионата државе Рио де Жанеиро, 1978, пет минута пре краја резултат је био 0:0 и Васко би још једном претекао Фламенго. Био је корнер, Зико је сместио лопту право на главу бека Рондинелија и ми смо постали шампиони. После 31 године, Фламенго више нема Зика, али има „гринга” Петковића, „највољенијег странца у Бразилу” или највећег Бразилца међу Србима, и ми смо опет шампиони, на исти невероватни начин.
Судбина? Можда је боља ваша реч „звезда”. У Бразилу се за благословене људе каже да имају своју звезду. Можда и Пет, као Зико, има своју звезду, „црвено-црну”. Али, своју звезду има и тренер Андраде, који је вратио Петковића у 37. години. Творац шесте титуле Фламенга некад је носио број шест, са Зиком у оном сјајном тиму 80-их, постигао је шести гол против Ботафога за чувених 6:0 и једини има шест титула првака Бразила: четири као играч Фламенга, једну као играч Васка и једну као тренер Фламенга. Можда судбина ипак постоји?
Маркос Роланд
[објављено: 08/12/2009]