Отаџбински рат

[дрвосеча]

Да се не заборави


Већ дуго не слушамо извјештаје с фронтова. А још увијек не вјерујемо да их нема. Годинама смо се са њима будили, живјели. Годинама су били тема наших разговора у кући, на послу, свуда.
Тих ратних година смо и остарјели. Младост нам нагло сазрела, дјетињства прекинута. Памтићемо све до краја извјештаје с фронтова.
Смирује се. Као послије снажног потреса. Послије олује и кошмара. Вријеме је спознаје.
Вријеме уочавања и пребројавања. Рушевине, црне рупе умјесто прозора, паљевина, необрађена, а минама посијана земља, посјечена по шумама стабла за којима душа боли, дивљач се скрила.
Нема је. И болести. Болести срца и главе, али и црне рупе умјесто очију, руке и ноге тек у сјећањима, гробови знани и незнани умјесто синова.
Ваља пребројати рањенике и очајнике, сирочад и старчад, бескућнике. Али бездушне и зле, убице духа и тијела. Ваља записати шта се збило.



У сваком од села, на свакој од планина, уз сваку од наших прељепих ријека. Ваља записати сваку кућу. Ко је у њој живио, колико је имао година, шта је волио, чиме се бавио и гдје га је одвео рат. Сваку ораницу и сва гробља - све то треба записати. Дјецу којима су савремена достигнућа људске памети уткана у ратну технику и ратна умјећа убила оца и мајку или само оца или мајку, треба записати. Али не само у књиге. И у срца преживјелих. У душе у саму срж постојања. То је шанса да будућност буде љепша од прошлости. Да буде другачија.
Хуманија. Паметнија.
И битке треба записати. Али не обраћајући пажњу на мудрост побједника која је у ратовима равна суровости. Треба их записати као број смрти. Уз године погинулих. И тада у све датуме обиљежавања важних догађаја, на разно разне годишњице умјесто бројних ода, треба читати њихова имена и старост им.
Да нам се усјеку у памћење.
Да их не заборавимо.
Да схватимо шта смо изгубили и шта су они изгубили.

И тугу треба записати. Тугу напуштања сопствених кућа. Тугу бјежања у неизвјесност. Тугу не прихваћену од било кога, несхваћених и унесрећених. Тугу пренеражених. Њихове мисли и ријечи ако их је било. Укочене очи и лице с којег се не чита ништа. И плач оних којих су смогли снаге за плакање. Сиједе власи стечене за једну ноћ. Дјетиње несташлуке којих одједном више нема. Бујицу дјечијих питања која понире у неповрат. Безнађе треба записати. Оно је од погубности погубније.
Треба записати немоћ. Малог обичног човјека који једноставно воли да буде то што јесте. Радује се обичним малим стварима и нема великих планова. Његову немоћ да живи свој обични живот. Његову жељу да га пусте на миру. Да оре своје њиве, да именом дозива своје јагањце, да прича са својим псом док му трчкара око ногу, да се весели топлом домаћем хлебу и сунцу којим га дарива Бог. Треба записати немоћ тог човјека да се одупре онима који га газе облаче му униформе и пушку му вјешају о рамена.
И у смрт га шаљу. И уче га да гази и сам.

Против те немоћи треба се борити. Понирући у и себе. Дубоко до неслућених дубина што значе мир. Мир од којег немирни и ратова жељни бјеже без трага. Мир који не може да наруши пуцњава и галама. Против зла се треба борити. Али не злом, јер злом се зло не искорјењује. Оно се тако умножава. Загађује даље и више. Живот чини мором која није живот.


Гордана Ајдуковић