Отаџбински рат

[ЧИЧА КЕЖУЛТРА]

[quote author=KizaLion link=topic=3705.msg72836#msg72836 date=1258119528]
Има ли где та књига Сатанизација Срба од Едварда Хермана?

постоје текстови на нету...ал не знам да ли има књига...бар је ја нисам виђао...питање је да ли је преведена на српски?!...
[/quote]

ево једног  текста:

 Сатанизација Срба као пропагандни удар
Едвард С. Херман  
понедељак, 13. април 2009.

(Global Research, 9. април 2009.)

Успешна сатанизација Срба због које се сматра да су најодговорнији за ратове на простору бивше Југославије и да су једини вршили геноциде један је од највећих тријумфа пропаганде у нашем добу. Водећи западни медији су је спровели тако брзо, униформно и са некритичким фанатизмом да су се дезинформације прштале са свих страна, што је и данас случај. Ова сатанизација потиче од наивних интереса Запада, његових медија и интелектуалаца. Како после пада Совјетског Савеза Југославија више није била користан савезник, већ је постала препрека као независна држава социјалдемократске оријентације, водеће силе НАТО-а почеле су да раде на њеном разарању, па су активно подржале сецесију Словеније, Хрватске, босанских Муслимана и косовских Албанаца. Нетачно је да су их отерали претње и понашање Србије – сви они су имали националне и економске мотиве да се одвоје, који су били јачи од српских.

Милошевићеви чувени говори из 1987. и 1989. нису били националистички. Упркос лажима које тврде супротно, у оба говора је позвао на толеранцију међу свим „нацијама“ у оквиру Југославије. Исто тако, никада није покушавао да створи „Велику Србију“, већ да очува уједињену Југославију, а када му је тај покушај пропао, чему су силе НАТО-а активно допринеле, Милошевић је покушавао, и то само спорадично, да омогући српској мањини која је остала у другим државама да остане у оквиру Југославије или да се придружи Србији, што је очигледан случај „самоопредељења“ које је НАТО омогућио косовским Албанцима и свима осталима осим Срба.

Пристрасно извештавање

Многи квалификовани посматрачи у Босни били су згранути пристрасним извештавањем и наивношћу водећих новинара који су следили партијску линију и прогутали све што би им босански Муслимани (и амерички званичници) сервирали. Невероватан пораст тврдњи како су Срби зли и насилни (и умањивање насиља које су починили штићеници НАТО-а), уз измишљене „концентрационе логоре“, „логоре за силовање“ и сличне аналогије са нацистима и Аушвицом навеле су некадашњег шефа америчког обавештајног одсека у Сарајеву, потпуковника Џона Среја да 1995. године изјави како Америка није доживела тако бедну обману откако је Роберт Мекнамара манипулацијама допринео ескалацији рата у Вијетнаму. Општу перцепцију о влади босанских Муслимана створила је моћна пропагандна машинерија. Необичан тим сачињен од три велика мајстора спиновања у који спадају и фирме за односе с јавношћу у служби Босне, медијски стручњаци и душевно сродни чланови америчког Стејт Департмента успели су да манипулацијом створе илузије како би потпомогли циљеве Муслимана.

И многи други су имали исти циљ. Седрик Торнбери, високи званичник Уједињених нација који је испитивао злочине у Босни написао је 1996. у часопису Foreign Policy да се почетком 1993. створио консензус како су Срби главни кривци, пре свега у САД, али и у неким западноевропским земљама, а нарочито у деловима међународних либералних медија. Овакво становиште није се слагало са виђењем неколико виших званичника УН-а који су били упознати са свакодневним догађајима, а једна добра душа из дирекције УН-а ме је љубазно упозорила да се примирим јер је лавина покренута.

Исто је тврдио и канадски генерал Луис Макензи који је упорно тврдио да „слика није црно-бела и да није у питању прича у којој ’негативци’ убијају ’позитивце’. Ситуација је далеко сложенија.“ (Globe and Mail, 15. јул 1995.). Исто ово су рекли и бивши заменик команданта НАТО-а Чарлс Бојд, бивши командант УНПРОФОР-а Сатиш Намбијар, званичници УН-а Филип Корвин и Карлос Мартин Бранко, као и бивши званичник Стејт Департмента Џорџ Кени. Међутим, сви који су се удаљили од партијске линије су или игнорисани или маргинализовани.

Када је Џорџ Кени са антисрпског интервенционизма прешао на критиковање, водећи медији су га хитро одбацили. Новинар Питер Брок, који је у зимском издању часописа Foreign Policy за 1993/94 објавио чланак под насловом Dateline Yugoslavia: The Partisan Press, а где су документовани систематска пристрасност и грешке, доживео је силовите нападе и осуђен на вишегодишњу ћутњу. Дописник новина New York Times, Денис Бајндер, који је одбио да се држи политике сатанизације Срба, убрзо је премештен.

Значајан део ове преваре била је нечасна сатанизација, као што је случај са чувеном сликом Фикрета Алића из 1992. на којој се иза бодљикаве жице српског „концентрационог логора“ види испијени затвореник. Међутим, британски новинари су одабрали човека који је био болестан и потпуно нерепрезентативан – бодљикава жица је окруживала новинаре, а не концентрациони логор, јер је у питању био транзитни, а не концентрациони логор. Западни новинари су дигли халабуку због наводних концентрационих логора, али нису известили да је Црвени крст констатовао како „и Срби, и Хрвати и Муслимани имају затвореничке логоре и морају сносити једнаку кривицу.“ Џон Бернс је 1993. године добио Пулицерову награду пре свега захваљујући интервјуу са Србином Бориславом Хераком, који је наводно силоватељ и убица, а који је касније признао да је испричао оно шта су га босански Муслимани који су га заробили натерали да каже.

Добитник колективне Пулицерове награде за 1993. је био Рој Гатмен, који се специјализовао за доказе типа „рекла-казала“ и објаве хрватских и муслиманских пропагандних извора. Гатмен никада није ни пришао логорима које су држали Хрвати и Муслимани. Његове тврдње и тврдње осталих новинара да постоји „архипелаг [српских] логора у којима се врши силовање“ биле су спектакуларне и нетачне. У крајњој линији било је више веродостојних података о жртвама силовања међу Српкињама него међу босанским Муслиманкама. Сви ови новинари су приказивали лидера босанских Муслимана Алију Изетбеговића као човека посвећеног етничкој толеранцији. Нико никада није цитирао његову Исламску декларацију, у којој је писало да „нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција.“