Отаџбински рат

[дрвосеча]

Упозорење: Не препорчује се осетљивим, и малолетним особама!




Агресија на Миљевачки плато, извршена 21. јуна 1992. године и то је прва већа агресија војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК.

Разултат агресије је био 40 убијених и измасакрираних милиционера РСК.

Заробљени милиционери су под претњом смрти масакрирали убијене милиционере и бацали их у јаме које су Хрвати затим напунили смећем. Два месеца након масакра снаге УНПРОФОР-а омогућиле су вађење тела српских милиционера и предају српској страни. Колико су тела била измасакрирана најбоље илуструје то што патолози нису могли саставити ни једно тело.

То што се догодило 21. јуна 1992. год. на подручју Миљевачког платоа, требало би да уђе у анале српско-хрватског сукоба као најмонстроузнији злочин над човјеком. За припрему акције од стране хрватске војске, кориштена су чак и дјеца, односно Међународни фестивал дјетета који је тај дан требао започети у Шибенику.

Том приликом хрватска страна затражила је од српске стране суздржавање од провокација да би то исто јутро безобзирно напала српске положаје. О овом догађају извјештај чланица Савјета Безбједности генералног секретара Бутрос Бутрос Гали.

21. јуна 1992. хрватска армија је напала положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша, у ружичастој зони, јужно од сектора "Југ" и напредовала је неколико километара. Напредовање хрватске армије које се смишљено одвијало под вођством дијву бригада, друго је по реду које се догодило у овој области у току посљедњег мјесеца. Оба представљају кршење Сарајевског споразума од 2. јуна 1992. год. Против овог су уложили протест УНПРОФОР и посматрачка мисија ЕЗ који су затражили повлачење хрватске војске на ранију линију сукоба.

Донесена је резолуција СБ под бројем 762, а Хрвати се наравно никада нису повукли. Тужан епилог овог мучког напада, који се, као што смо видјели, одиграо пред очима УНПРОФОР-а је 40 погинулих српских територијалаца, неколицина рањених и заробљених, а једино српско село у тој области Нос Калик, срушено је до темеља и спаљено, један дио становништва побијен, а други интерниран на Првић, а затим Обоњан у Шибенском архипелагу.

По завршетку војне акције започиње крвави пир хрватских војника - монструма. Они, умјесто да тијела погинулих врате породицама, наређују малобројним српским заробљеницима, под пријетњом смрти, да их бацају у крашку јаму у предјелу Љут у близини засеока Бачић. Један од преживјелих српских бораца свједочи о стравичном ритму злочина и муклом одзвањању људских тијела која су се губила у јамској бездани. Након тијела, бацани су у јаму пси и мачке да у условима преживљавања доврше посао, а затим смеће. Свједочења спелеолога који су након два мјесеца вадили остатке људских тијела, више су него потресна.

Јаме безданке симбол су затирања човјека у најбестијалнијем смислу, а српском народу оне се од стране хрватског народа догађају по други пут у педесет година овог вијека. Исти акорди смрти одзвањали су и у оближњој Мратовској јами прије педесет и једну годину. То се не смије ни опростити ни заборавити. Али, прича се ни овдје не завршава. Малобројним и беспомоћним заробљеницима суди се на лицу мјеста и по властитом избору. Пресуде су јасне, коме вјешање о војнички појас, коме метак у потиљак. Све ово се снима на видео-траци и у Шибенику приказу је као својеврсни хорорфилм.

Осим тога хрватска радиостаница Сплит, у манири крајњег цинизма, емитује имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са свим могућим погрдама?!

Два мјесеца након агресије на Миљевачки плато, хрватске власти допустиле су експертској међународној екипи приступ лешевима српских војника. Идентификација је потрајала још два мјесеца, а унаточ најсавршенијим методама дванаест тијела остало је неидентификовано. Бол породица за својим најмилијима био је неизмјеран.

Страхота призора на фотографијама које се налазе у овој публикацији у великој мјери премашује грозоту што је човјек може поднијети. У том смислу извињавамо се породицама погинулих и свима вама који ову публикацију имате при руци, али желимо ли показати лице и наличје овог страшног рата, желимо ли да хрватски злочинци изиђу пред лице правде, морали смо ово учинити.