11-09-2009, 12:34 PM
Прво да кажем да сам нов на форуму, па ако којим случајем има већ покренута тема, нек админи обришу ову моју (прегледао сам све и ништа нисам нашао, сем ако ми није промакло).
Елем, моји први кораци на Северу почели су 98. године. Утакмица када смо поцепали Земун са 5-1. Тада сам уживао гледајући Огњеновића, Пантелића и остале. Отишао сам са ћалетом који је наравно у својој младости био део Севера. Наравно и дан данас слушам причу о Барију (имао сам 3 године) и просто му завидим на томе. Тада је радио у Београду, а ја сам живео са мајком у Г. Милановцу. Долазио би викендом кући, или би смо кева и ја дошли код њега у Београд. Е то је за мене био доживљај, долазак у Београд и одлазак на Звезду, на Север. Те сезоне сам био на још неколико текми јер, кад год ми се указала прилика, кева би ме ставила у бас и за Београд, да идем на утакмицу. Следећа година је наравно агресија на нашу земљу, наравно, није било шансе да долазим, плакао сам молио, ал ни једно ни друго нису попуштали.
На моју велику радост, а и срећу 2000. се селим и долазим да живим у Београд (Нови Београд). Од тада почињем да идем на утакмице, али се селим на исток. И морам признати, више сам гледао у Делије и Север наго утакмицу. Жеља да постанем део тога је постајала све јача и јача и наравно да сам је остварио. Када сам кренуо у средњу, селим се на Север и постајем његов део до данас. Било је свега и свачега, одрастао сам са Гробарима, добијао батине, ал сам се трудио да никоме не останем дужан. Било је и забране да идем на утакмицу, али изговор је увек постојао, а и родитељи су били јаки само на речима
Бежање из школе (разредни био некад Делија па ме је разумео и правдао), сада не одлазак на факс, да бих ишао на гостовање.
Сада се трудим да анимирам што више ортака и људи да крену на стадион, да постану део Севера...
То би била укратко моја прича... а ваша?
Елем, моји први кораци на Северу почели су 98. године. Утакмица када смо поцепали Земун са 5-1. Тада сам уживао гледајући Огњеновића, Пантелића и остале. Отишао сам са ћалетом који је наравно у својој младости био део Севера. Наравно и дан данас слушам причу о Барију (имао сам 3 године) и просто му завидим на томе. Тада је радио у Београду, а ја сам живео са мајком у Г. Милановцу. Долазио би викендом кући, или би смо кева и ја дошли код њега у Београд. Е то је за мене био доживљај, долазак у Београд и одлазак на Звезду, на Север. Те сезоне сам био на још неколико текми јер, кад год ми се указала прилика, кева би ме ставила у бас и за Београд, да идем на утакмицу. Следећа година је наравно агресија на нашу земљу, наравно, није било шансе да долазим, плакао сам молио, ал ни једно ни друго нису попуштали.
На моју велику радост, а и срећу 2000. се селим и долазим да живим у Београд (Нови Београд). Од тада почињем да идем на утакмице, али се селим на исток. И морам признати, више сам гледао у Делије и Север наго утакмицу. Жеља да постанем део тога је постајала све јача и јача и наравно да сам је остварио. Када сам кренуо у средњу, селим се на Север и постајем његов део до данас. Било је свега и свачега, одрастао сам са Гробарима, добијао батине, ал сам се трудио да никоме не останем дужан. Било је и забране да идем на утакмицу, али изговор је увек постојао, а и родитељи су били јаки само на речима
Бежање из школе (разредни био некад Делија па ме је разумео и правдао), сада не одлазак на факс, да бих ишао на гостовање.Сада се трудим да анимирам што више ортака и људи да крену на стадион, да постану део Севера...
То би била укратко моја прича... а ваша?
Искључите ТВ, укључите мозак