11-06-2009, 02:34 PM
Да заокружимо прво причу о нацистичком окултизму. Сем Хитлера, опсесивни окултиста био је и Хајнрих Химлер. Своје окултно знање усмерио је у најмрачнијем правцу који је резултирао оснивањем СС-а, а та организација је епитом укупног езотеријског веровања нациста. Знак дуплог "С" изабрао је лично Химлер, а заправо је реч о сиг руни. У чланство су примани искључиво "расно чисти", а њихова обука није била само војна већ и езотеријска, где је читање руна (бацање каменчића са урезаним знацима руне на основу чега се читала судбина) било обавезно. СС је био замишљен као тајно, црномагијско друштво. Њихови ритуали били су преузети из других војно-свештеничких редова, витезова темплара и језуита. Највише иницирани чланови, њих тринаест, чинили су Велики савет витезова, на чијем челу се налазио Велики мајстор Хајнрих Химлер, а црномагијски ритуали су обављани у замку Вевелсбург у Вестфалији, којег су есесовци купили 1933. године и преуредили за одржавање ритуала.
У првом делу књиге споменуо сам Мајкла Аквина, потпуковника америчке армије, оснивача црномагијског друштва Храм Сета и члана сатанистичке цркве и најближег сарадника Шандора Лавеја. Аквино је у замку Вевелсбург извео ритуал призивања Принца таме, 1982 године. Наиме, Аквино се диви "магијском определењу" нацистичког Аненербеа, и своје следбенике у Храму Сета сматра магијским наследницима свог узора. Аквино о нацистима пише:
"Већина нациста је била у стању да постигне трансфер свести једино у земаљском смислу, у врсти екстатичне несебичности створене и одржаване пропагандом. Али монаси-витезови предратног СС-а могли су да презру, чак вољно пригрле, смрт људског тела, јер је свест била преусмерена на виши животни облик, онај хегелијанске државе, и појединачно жртвовање у правцу јачања тог животног облика који ће допринети њиховој бесмртности. Све референце смрти појединца у СС-у, као што су симболи мртвачке главе и ритуално заветовање на верност до смрти, били су у ствари чињеница арогантне афирмације бесмртности."
Овакво нескривено дивљење према наводној спремности на жртвовање "за част отаџбине" СС-а није усамљен случај у америчкој војсци и у Аквиновом случају водило је до идентификовања са идеалима СС-а. Зато је одлазак у замак Вевелсбург био дуго жељени тренутак. Оно што је желео да посети била је Мермерна сала, кружна сала која је изграђена на месту некадашње капеле. Према Аквину, инспирација је била Сала Грала, коју је по Хитлеровим инструкцијама реализовао Алфред Ролер за оперску представу "Парсифала" у Бајројту, 1934. године.
На поду од црвеног италијанског мермера налази се диск од тамно зеленог мермера, из кога излази дванаест кракова. Овај диск је тумачен као "соларни симбол", а у ствари је тајни магијски сигил езотеријског реда познатог као Вестфалишен Фемгерихте, или скраћено Вем. Ово је било место окупљања нациста-витезова који су веровали да су део исте магијске традиције. Испод Мермерне сале, у тајној одаји познатој као Сала мртвих, Аквино је извео ритуал инвокације Принца таме. То је био још један доказ да нацизам и сатанизам, заједно али и одвојено, живе и данас.
Прикривен континуитет нацистичког уређења Европе доживљавају данас сви они који не знају корене Европске заједнице. Хитлер је осмислио Европску економску заједницу (Еуропаисцхе Wиртсцхафт-гемеинсцхафт), а идеју је први изнео такође Аустријанац, гроф Рихард Н. Куденхове - Калерги 1923. године, у књизи у којој предлаже стварање Уједињених држава Европе. Име је добио по композитору Рихарду Вагнеру, о коме је Хитлер рекао да ко буде разумео Вагнера разумеће и нацистичку Немачку. Блиски пријатељ грофовог оца био је Теодор Херцл, оснивач ционизма. Грофова књига звала се "Пан Европа" и довела је до стварања Пан-европске уније (звучи ли вам ово познато?) са огранцима широм Европе. Овај концепт подржали су водећи европски политичари, између осталих Винстон Черчил, затим амерички естаблишмент, Џон Фостер Далс, Николас Мареј Батлер, председник Колумбија универзитета и Карнеџијева фондација за међународни мир, др Стивен Дуган, оснивач и први председник Института за образовање, који је у потпуности контролисао Савет за међународне односе. У својој аутобиографији гроф је написао:
"Почетком 1924. године добили смо позив од барона Луја де Ротшилда. Један од његових пријатеља, Макс Варбург из Хамбурга, прочитао је моју књигу и пожелео да нас упозна. На моје велико изненађење (како да не!) Варбург је спонтано (обавезно!) понудио 60.000 златних марака као подршку покрету за прве три године... Макс Варбург, који је био један од најузвишенијих и најмудријих људи које сам срео, имао је принцип да финансира овакве покрете. У току целог живота остао је искрено заинтересован за Пан-Европу. Макс Варбург је организовао своје путовање у Америку 1925. године, како би ме упознао са Полом Варбургом и Бернардом Барухом."
Они који су финансирали бољшевичку револуцију и обе стране у светским ратовима, укључујући Адолфа Хитлера, стајали су иза стварања и Европске заједнице и Уједињених нација. Први корак у стварању Европске заједнице било је доношење одлуке о уједињењу индустрије угља и челика, у јулу 1952. године, кроз Европску заједницу угља и челика, чиме су ове индустријске гране у Западној Немачкој, Француској, Италији, Белгији, Холандији и Луксембургу дошле под јединствену контролу. Ова организација је одређивала цене, одлучивала о инвестицијама, а одлуке доносила гласањем. Ова заједница је позната и под именом "Шуманов план" (назван по француском министру иностраних послова и каснијем премијеру Роберту Шуману), али прави човек у позадини био је Жан Моне, директор Комисије за планирање. Моне и његови ментори из Савета за међународне односе покушали су да створе европску армију по истом концепту. Позвали су на свеопште разоружање и стварање јединствене европске армије, али је то концепт који тек на крају овог века добија своје конкретне обрисе.
У Риму је 25. марта 1957. године потписан акт којим је шест земаља створило Европску економску заједницу или Заједничко тржиште, и Европску заједницу за атомску енергију (Евратом). Јединствен европски акт којим су укинуте трговинске баријере у западној Европи и уговор у Мастрихту 1992. године, завршни су делови плана за стварање Уједињених држава Европе. Овај опрезни приступ, од скоро педесет година, служио је само једном циљу, да европска јавност неосетно прихвати губитак националне суверености у корист светске државе. Обични грађани нису били у стању да сагледају куда воде појединачни, чак неконзистентни потези, али се сада види да је скоро сваки делић дошао на своје место. Интересантно је да је Јосиф Стаљин, у књизи "Марксизам и национално питање", написао:
"Поделите свет у регионалне групе, као транзитну фазу до светске владе. Становништво ће лакше одустати од националне лојалности, прво ка неодређеној регионалној лојалности, а онда ће прихватити светски ауторитет. Касније, сви региони се могу подвести под светску диктатуру."
Стаљин је овде говорио о концепту светске диктатуре пролетеријата, што није далеко од генералне идеје заговорника Новог светског поретка, јер су и бољшевичка Русија и нацистичка Немачка, као примери свемоћне, корпоративне државе, прототип будуће светске диктатуре са робовласничким уређењем.
Велики српски теолог, др Јустин Поповић надахнуто је писао о питању Европе, преломљено кроз анализу књижевног дела Фјодора Достојевског. На Видовдан 1940. године, Јустин је о Достојевском написао:
"У Европи није било ни мислиоца, ни философа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву трагичност европског човека и свих његових тековина."
Достојевски се бави овим феноменнм у свом роману "Идиот" (1868. године}, кроз оно што говори главни јунак, кнез Мишкин:
"Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера. То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма... Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на Земљи, па виче: Нон посумус! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан, одлучан наставак Западне римске империје, а код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере...".
Питање Светог римског царства и династије Хабзбурга разматраћу у једном од наредних поглавља, а сада да се вратимо пореклу Адолфа Хитлера. Кроз књигу се провлачи једна врло јасна линија која би могла упрошћено да се резимира констатацијом да су нацизам и Хитлера створили Ротшилди! Они су били ти који су аранжирали Хитлеров долазак на власт кроз тајна друштва илумината у Немачкој као што су Тхуле-Геселлсцхафт и Врил-Геселлсцхафт. Ротшилди су ти који су финансирали Хитлера кроз "Банк оф Енгланд" и друге енглеске и америчке изворе као што је "Кун и Леб банка" која је финансирала и револуцију у Русији.
Само срце Хитлерове ратне машине чинио је гигант "И. Г. Фарбен", којег сам спомињао већ више пута и који је имао и свој амерички огранак који су контролисали Ротшилди, кроз своје "шегрте" Варбурге. Пол Варбург је седео у управном одбору америчког "И. Г. Фарбена". Заправо, Хитлеров "И. Г Фарбен" који је руководио робовским конц-логором Аушвиц, у коме је трошио један од својих кључних "производа", Циклон Б, био је огранак огромног "Стандард Оила" (данас "Ексон") чији су званични власници били Рокфелери, али иза њихове империје одувек као контролори стоје, наравно, Ротшилди. У оба светска рата новинске агенције у Немачкој биле су у власништву Ротшилда, који су знали да контролишу и филтрирају информације које су улазиле и излазиле из Немачке и тако дозирају, повећавају или смањују тензију, која је појачавала или стишавала ратне операције, заправо ток рата, онако како је одговарало овим "владарима из сенке". Илуминати су опседнути "крвном лозом" и генетским кодом који врло пажљиво репродуцирају и прате у онима које гурају на власт. Сви амерички председници, укључујући и будућег, Џорџа Буша млађег, (управо док завршавам књигу трају "прегањања" ко ће бити председник, експонент Илумината, који су по налогу Ротшилда "пустили низ воду" Израел и препустили га на милост и немилост Арапа чију нафту желе, и Јевреја чији лоби у Америци улаже последње атоме снаге, новца и утицаја како би њихови кандидати, Гор и Либерман, победили и зауставили пропаст), а да не говоримо да су многи европски лидери у време Другог светског рата, Черчил и Стаљин, такође генетски везани за "плаву крв". Она се тако зове јер припада нечему што нема генетске везе са већином човечанства у свету, али то није тема ове књиге и о томе ћу, можда, писати неком другом приликом.
У првом делу књиге споменуо сам Мајкла Аквина, потпуковника америчке армије, оснивача црномагијског друштва Храм Сета и члана сатанистичке цркве и најближег сарадника Шандора Лавеја. Аквино је у замку Вевелсбург извео ритуал призивања Принца таме, 1982 године. Наиме, Аквино се диви "магијском определењу" нацистичког Аненербеа, и своје следбенике у Храму Сета сматра магијским наследницима свог узора. Аквино о нацистима пише:
"Већина нациста је била у стању да постигне трансфер свести једино у земаљском смислу, у врсти екстатичне несебичности створене и одржаване пропагандом. Али монаси-витезови предратног СС-а могли су да презру, чак вољно пригрле, смрт људског тела, јер је свест била преусмерена на виши животни облик, онај хегелијанске државе, и појединачно жртвовање у правцу јачања тог животног облика који ће допринети њиховој бесмртности. Све референце смрти појединца у СС-у, као што су симболи мртвачке главе и ритуално заветовање на верност до смрти, били су у ствари чињеница арогантне афирмације бесмртности."
Овакво нескривено дивљење према наводној спремности на жртвовање "за част отаџбине" СС-а није усамљен случај у америчкој војсци и у Аквиновом случају водило је до идентификовања са идеалима СС-а. Зато је одлазак у замак Вевелсбург био дуго жељени тренутак. Оно што је желео да посети била је Мермерна сала, кружна сала која је изграђена на месту некадашње капеле. Према Аквину, инспирација је била Сала Грала, коју је по Хитлеровим инструкцијама реализовао Алфред Ролер за оперску представу "Парсифала" у Бајројту, 1934. године.
На поду од црвеног италијанског мермера налази се диск од тамно зеленог мермера, из кога излази дванаест кракова. Овај диск је тумачен као "соларни симбол", а у ствари је тајни магијски сигил езотеријског реда познатог као Вестфалишен Фемгерихте, или скраћено Вем. Ово је било место окупљања нациста-витезова који су веровали да су део исте магијске традиције. Испод Мермерне сале, у тајној одаји познатој као Сала мртвих, Аквино је извео ритуал инвокације Принца таме. То је био још један доказ да нацизам и сатанизам, заједно али и одвојено, живе и данас.
Прикривен континуитет нацистичког уређења Европе доживљавају данас сви они који не знају корене Европске заједнице. Хитлер је осмислио Европску економску заједницу (Еуропаисцхе Wиртсцхафт-гемеинсцхафт), а идеју је први изнео такође Аустријанац, гроф Рихард Н. Куденхове - Калерги 1923. године, у књизи у којој предлаже стварање Уједињених држава Европе. Име је добио по композитору Рихарду Вагнеру, о коме је Хитлер рекао да ко буде разумео Вагнера разумеће и нацистичку Немачку. Блиски пријатељ грофовог оца био је Теодор Херцл, оснивач ционизма. Грофова књига звала се "Пан Европа" и довела је до стварања Пан-европске уније (звучи ли вам ово познато?) са огранцима широм Европе. Овај концепт подржали су водећи европски политичари, између осталих Винстон Черчил, затим амерички естаблишмент, Џон Фостер Далс, Николас Мареј Батлер, председник Колумбија универзитета и Карнеџијева фондација за међународни мир, др Стивен Дуган, оснивач и први председник Института за образовање, који је у потпуности контролисао Савет за међународне односе. У својој аутобиографији гроф је написао:
"Почетком 1924. године добили смо позив од барона Луја де Ротшилда. Један од његових пријатеља, Макс Варбург из Хамбурга, прочитао је моју књигу и пожелео да нас упозна. На моје велико изненађење (како да не!) Варбург је спонтано (обавезно!) понудио 60.000 златних марака као подршку покрету за прве три године... Макс Варбург, који је био један од најузвишенијих и најмудријих људи које сам срео, имао је принцип да финансира овакве покрете. У току целог живота остао је искрено заинтересован за Пан-Европу. Макс Варбург је организовао своје путовање у Америку 1925. године, како би ме упознао са Полом Варбургом и Бернардом Барухом."
Они који су финансирали бољшевичку револуцију и обе стране у светским ратовима, укључујући Адолфа Хитлера, стајали су иза стварања и Европске заједнице и Уједињених нација. Први корак у стварању Европске заједнице било је доношење одлуке о уједињењу индустрије угља и челика, у јулу 1952. године, кроз Европску заједницу угља и челика, чиме су ове индустријске гране у Западној Немачкој, Француској, Италији, Белгији, Холандији и Луксембургу дошле под јединствену контролу. Ова организација је одређивала цене, одлучивала о инвестицијама, а одлуке доносила гласањем. Ова заједница је позната и под именом "Шуманов план" (назван по француском министру иностраних послова и каснијем премијеру Роберту Шуману), али прави човек у позадини био је Жан Моне, директор Комисије за планирање. Моне и његови ментори из Савета за међународне односе покушали су да створе европску армију по истом концепту. Позвали су на свеопште разоружање и стварање јединствене европске армије, али је то концепт који тек на крају овог века добија своје конкретне обрисе.
У Риму је 25. марта 1957. године потписан акт којим је шест земаља створило Европску економску заједницу или Заједничко тржиште, и Европску заједницу за атомску енергију (Евратом). Јединствен европски акт којим су укинуте трговинске баријере у западној Европи и уговор у Мастрихту 1992. године, завршни су делови плана за стварање Уједињених држава Европе. Овај опрезни приступ, од скоро педесет година, служио је само једном циљу, да европска јавност неосетно прихвати губитак националне суверености у корист светске државе. Обични грађани нису били у стању да сагледају куда воде појединачни, чак неконзистентни потези, али се сада види да је скоро сваки делић дошао на своје место. Интересантно је да је Јосиф Стаљин, у књизи "Марксизам и национално питање", написао:
"Поделите свет у регионалне групе, као транзитну фазу до светске владе. Становништво ће лакше одустати од националне лојалности, прво ка неодређеној регионалној лојалности, а онда ће прихватити светски ауторитет. Касније, сви региони се могу подвести под светску диктатуру."
Стаљин је овде говорио о концепту светске диктатуре пролетеријата, што није далеко од генералне идеје заговорника Новог светског поретка, јер су и бољшевичка Русија и нацистичка Немачка, као примери свемоћне, корпоративне државе, прототип будуће светске диктатуре са робовласничким уређењем.
Велики српски теолог, др Јустин Поповић надахнуто је писао о питању Европе, преломљено кроз анализу књижевног дела Фјодора Достојевског. На Видовдан 1940. године, Јустин је о Достојевском написао:
"У Европи није било ни мислиоца, ни философа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву трагичност европског човека и свих његових тековина."
Достојевски се бави овим феноменнм у свом роману "Идиот" (1868. године}, кроз оно што говори главни јунак, кнез Мишкин:
"Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера. То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма... Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на Земљи, па виче: Нон посумус! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан, одлучан наставак Западне римске империје, а код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере...".
Питање Светог римског царства и династије Хабзбурга разматраћу у једном од наредних поглавља, а сада да се вратимо пореклу Адолфа Хитлера. Кроз књигу се провлачи једна врло јасна линија која би могла упрошћено да се резимира констатацијом да су нацизам и Хитлера створили Ротшилди! Они су били ти који су аранжирали Хитлеров долазак на власт кроз тајна друштва илумината у Немачкој као што су Тхуле-Геселлсцхафт и Врил-Геселлсцхафт. Ротшилди су ти који су финансирали Хитлера кроз "Банк оф Енгланд" и друге енглеске и америчке изворе као што је "Кун и Леб банка" која је финансирала и револуцију у Русији.
Само срце Хитлерове ратне машине чинио је гигант "И. Г. Фарбен", којег сам спомињао већ више пута и који је имао и свој амерички огранак који су контролисали Ротшилди, кроз своје "шегрте" Варбурге. Пол Варбург је седео у управном одбору америчког "И. Г. Фарбена". Заправо, Хитлеров "И. Г Фарбен" који је руководио робовским конц-логором Аушвиц, у коме је трошио један од својих кључних "производа", Циклон Б, био је огранак огромног "Стандард Оила" (данас "Ексон") чији су званични власници били Рокфелери, али иза њихове империје одувек као контролори стоје, наравно, Ротшилди. У оба светска рата новинске агенције у Немачкој биле су у власништву Ротшилда, који су знали да контролишу и филтрирају информације које су улазиле и излазиле из Немачке и тако дозирају, повећавају или смањују тензију, која је појачавала или стишавала ратне операције, заправо ток рата, онако како је одговарало овим "владарима из сенке". Илуминати су опседнути "крвном лозом" и генетским кодом који врло пажљиво репродуцирају и прате у онима које гурају на власт. Сви амерички председници, укључујући и будућег, Џорџа Буша млађег, (управо док завршавам књигу трају "прегањања" ко ће бити председник, експонент Илумината, који су по налогу Ротшилда "пустили низ воду" Израел и препустили га на милост и немилост Арапа чију нафту желе, и Јевреја чији лоби у Америци улаже последње атоме снаге, новца и утицаја како би њихови кандидати, Гор и Либерман, победили и зауставили пропаст), а да не говоримо да су многи европски лидери у време Другог светског рата, Черчил и Стаљин, такође генетски везани за "плаву крв". Она се тако зове јер припада нечему што нема генетске везе са већином човечанства у свету, али то није тема ове књиге и о томе ћу, можда, писати неком другом приликом.