11-06-2009, 02:28 PM
Банкарска династија Ротшилд
Банкарска династија Ротшилд финансијску моћ и планетарни успех постигла је захваљујући благовременим и тачним информацијама. Синови оснивача лозе – Мајера Амшела Ротшилда, распршени по целој Европи у другој половини 18. века, умели су добро да уновче економске и политичке вести до којих су стизали брже од свих осталих. Такође, склапајући бракове искључиво „у кругу породице”, осигурали су дуговечност и лојалност моћној лози.
Прича о Ротшилдима почиње у јеврејском гету у Франкфурту, пре више од два века. Славну банкарску породицу засновао је Мајер Амшел Бауер, који је рођен 1743. године у породици јеврејских трговаца, на чијој је радњи био окачен велики црвени штит ( отуд и име породице – црвени штит, на немачком ротшилд ) по угледу на симбол јеврејских револуционара у источној Европи.
На наговор оца, Мајер је неколико година провео на школовању за рабина, али је убрзо постало јасно да су му од божије мисије много ближе световне вредности. По повратку у Франкфурт, посветио се нумизматици и захвљујући познавању старог кованог новца, успоставио је корисна познанства са представницима аристократије. Једно време радио је у мењачници у Хановеру, а затим је од уштеђевине започео сопствени мењачки посао у родном граду.
Препознајући значај амблема који је годинама красио очеву радњу, Мајер Амшел Бауер мења презиме у Ротшилд. У то време се оженио и добио је пет кћери и петорицу синова, који ће устоличити банкарску империју Ротшилдових: Амђела, Соломона, Натана, Калмана ( Карл ) и Јакоба ( Џејмс ). Један од најбогатијих немачких кнежева упамтио је Ротшилда из послова откупа старог новца, као поузданог и интелигентног пословног човека и 1801. године му поверава функцију дворског агента. Додатних замах његовим успесима даје познанство са принцем Вилхелмом IX од Хесена, чијом љубазношћу је учествовао и на скупу слободних зидара у Немачкој.
Домишљати принц згртао је гомиле пара „позајмљивањем” немачких трупа свакој нацији која је то себи могла да приушти, а Ротшилд је постао његов лични банкар у овим „рент-ан-армy” пословима. Када је принц Вилхелм због политичке нестабилности избегао у Данску, оставио је 600.000 фунти ( тада је та сума имала вредност 3.000.000 долара ) у Ротшилдову банку на чување. Син Натан са овим новцем одлази у Лондон, где отвара банку и вишеструко увећава ову суму позајмљујући новац војводи од Велингтона, који је на тај начин финансирао своје војне походе.
Поред зајмова локалним властима, Ротшилди су своје енормно богатство увећали и илегалном продајом злата, које је требало да служи за осигурање. Мајерови апетити расту, и он одлучује да свом банкарском послу да интернационални предзнак, позајмљујући новац државама. Оснива банкарске куће у великим европским градовима, а на чело сваке од њих одлази неки од синова – Натан одлази у Лондон, Амшел је послат у Франкфурт, Соломон у Беч, Карл у Напуљ, а Џејмс у Париз.
Ротшилдови су се специјализовали за „производњу” новца и одговорни су за стварање међународно повезаног тржишта, а умешали су и прсте и у настанак националних банака многих европских држава. Постоје бројне индиције да је ова породица имала пресудан утицај на развој крупних историјских догађаја.
Ротшилди никада нису заборављали златно правило људске природе: „Завади, па владај”. Није била реткост да финансирају обе стране у ратном сукобу, из кога су по правилу излазили као једини прави победници и са огромним богатством.
Да је Амшел Мајер Ротшилд одавно схватио принципе на којима свет почива показује и следећа његова изјава: „Дајте ми да контролишем новчане токове у земљи, и није ме брига ко прави законе”.
Припадници једне од најбогатијих породица на планети волели су да се хвале да нису прекинули сарадњу са свима са којима су пословали од Француске револуције наовамо.
Други су сведочили о огромној моћи коју су Ротшилдови црпели из повереничких послова. Чувени Ото фон Бизмарк рекао је да Ротшилди слободно могу да се назову власницима Немачке. Истиснувши Енглеску националну банку на сличан начин су „загосподарили” и Уједињеним краљевством, постајући ексклузивни повериоци краљевске лозе и њихових поседа. Ротшилди никада нису демантовали гласину да су једина јеврејска породица која поседује папу и Ватикан. Један од савременика Ротшилдових и хроничар тадашњих збивања у Евопи описао је Мајера Амшела следећим речима: „Он је Јеврејин свих богаташа и крунисаних глава света и некрунисани цар свих њих, заједно са Јеврејима, а и са онима који то нису!”
Оснивач породичне империје добро се побринуо да свеколико богатство остне у кругу породице. Неколико дана пре смрти, септембра 1812. године, написао је тестамент којим је до детаља прецизирао како ће се поступати са породичним богатством. Према тестаменту имовином надаље управљају синови, а мушкарци имају право да учествују у бизнису. Сви пподаци о породичном благу и стању на рачунима морају се чувати у строгој тајности. Онај члан породице који се дрзне да ово правило прекрши, биће лишен наследства. Након смрти утемељивача лозе, управљање пословима преузима изузетно способни син Натан.
Ватерло превара
Енглеска и Француска биле су у рату и битка код Ватерлоа 1815. године била је од пресудног значаја. Уколико би командант француских војних трупа, Наполеон Бонапарта, победио енглеску војску под вођством војводе Велингтона, ништа више не би могло да га заустави у освајању читаве Европе. Банкарима је било јасно колико је ова битка значајна, а Натан Ротшилд пре свих је сазнао њен исход. Наиме, Ротшилдови су већ тада имали развијену мрежу трговачких агената у најважнијим европским градовима, који су снабдевали „базу” подацима о могућим превирањима на дворовима и односима међу државама. Ротшилдови курири били су тако ефикасни да су информације о важним догађајима у појединим регијама стизале брже до челника породице Ротшилд него до владара чија је држава у те догађаје била умешана. Знак препознавања међу „обавештајцима” била је црвена торба, која им је уједно омогућавала прелазак преко граница без задржавања. Вести које су преносили Ротшилдови гласници „управљале” су берзом и цене многих артикала формирале су се управо на темељу ових драгоцених информација.
Вест о исходу битке код Ватерлоа била је од непроцењиве вредности. У игри су били велики новац и имовина, па су Натанови агенти са обе стране линије фронта с великом пажњом пратили ситуацију на терену. Касно послеподне 15. јуна 1815. године Ротшилдов гласник појурио је у Енглеску са злата вредном информацијом. Након кратке анализе вести пристиглих са фронта, главешина Ротшилдових креће пут лондонске берзе. Хладан и проницљив човек, без трунке емоција и леденог погледа, како поједини савременици описују Натана Ротшилда, смирено је дао налог својим берзанским агентима да почну да продају енглеске обвезнице ( консуле ). Док је Натан немилице продавао консуле, чија је вредност из момента у моменат драстично опадала, на берзи је завладао хаос. Присутни су најпре шапутали, а затим су почели да узвикују: Ротшилд зна, он сигурно зна! Енглези су изгубили код Ватерлоа!
Људи су похитали да се ослободе тек купљених «безвередних» консула и папирни новац замене за сребро и злато. Након неколико сати посматрања ове судбоносне трговине, Натан Ротшилд је још једном дискретно дао знак својим агентима, који је овај пут био сасвим друкчије природе. Као по команди, десетине берзанских агената кренуло је у куповину одбачених консула по багателној цени. Убрзо потом стигле су и званичне вести са фронта: Енглеска је победила код Ватерлоа. Енглеским обвезницама вредност је вртоглаво порасла, а богатство породице Ротшилд увећано је за око 20 пута.
Овога пута Ротшилдови су читаво царство држали у шаци!
Банкарска династија Ротшилд финансијску моћ и планетарни успех постигла је захваљујући благовременим и тачним информацијама. Синови оснивача лозе – Мајера Амшела Ротшилда, распршени по целој Европи у другој половини 18. века, умели су добро да уновче економске и политичке вести до којих су стизали брже од свих осталих. Такође, склапајући бракове искључиво „у кругу породице”, осигурали су дуговечност и лојалност моћној лози.
Прича о Ротшилдима почиње у јеврејском гету у Франкфурту, пре више од два века. Славну банкарску породицу засновао је Мајер Амшел Бауер, који је рођен 1743. године у породици јеврејских трговаца, на чијој је радњи био окачен велики црвени штит ( отуд и име породице – црвени штит, на немачком ротшилд ) по угледу на симбол јеврејских револуционара у источној Европи.
На наговор оца, Мајер је неколико година провео на школовању за рабина, али је убрзо постало јасно да су му од божије мисије много ближе световне вредности. По повратку у Франкфурт, посветио се нумизматици и захвљујући познавању старог кованог новца, успоставио је корисна познанства са представницима аристократије. Једно време радио је у мењачници у Хановеру, а затим је од уштеђевине започео сопствени мењачки посао у родном граду.
Препознајући значај амблема који је годинама красио очеву радњу, Мајер Амшел Бауер мења презиме у Ротшилд. У то време се оженио и добио је пет кћери и петорицу синова, који ће устоличити банкарску империју Ротшилдових: Амђела, Соломона, Натана, Калмана ( Карл ) и Јакоба ( Џејмс ). Један од најбогатијих немачких кнежева упамтио је Ротшилда из послова откупа старог новца, као поузданог и интелигентног пословног човека и 1801. године му поверава функцију дворског агента. Додатних замах његовим успесима даје познанство са принцем Вилхелмом IX од Хесена, чијом љубазношћу је учествовао и на скупу слободних зидара у Немачкој.
Домишљати принц згртао је гомиле пара „позајмљивањем” немачких трупа свакој нацији која је то себи могла да приушти, а Ротшилд је постао његов лични банкар у овим „рент-ан-армy” пословима. Када је принц Вилхелм због политичке нестабилности избегао у Данску, оставио је 600.000 фунти ( тада је та сума имала вредност 3.000.000 долара ) у Ротшилдову банку на чување. Син Натан са овим новцем одлази у Лондон, где отвара банку и вишеструко увећава ову суму позајмљујући новац војводи од Велингтона, који је на тај начин финансирао своје војне походе.
Поред зајмова локалним властима, Ротшилди су своје енормно богатство увећали и илегалном продајом злата, које је требало да служи за осигурање. Мајерови апетити расту, и он одлучује да свом банкарском послу да интернационални предзнак, позајмљујући новац државама. Оснива банкарске куће у великим европским градовима, а на чело сваке од њих одлази неки од синова – Натан одлази у Лондон, Амшел је послат у Франкфурт, Соломон у Беч, Карл у Напуљ, а Џејмс у Париз.
Ротшилдови су се специјализовали за „производњу” новца и одговорни су за стварање међународно повезаног тржишта, а умешали су и прсте и у настанак националних банака многих европских држава. Постоје бројне индиције да је ова породица имала пресудан утицај на развој крупних историјских догађаја.
Ротшилди никада нису заборављали златно правило људске природе: „Завади, па владај”. Није била реткост да финансирају обе стране у ратном сукобу, из кога су по правилу излазили као једини прави победници и са огромним богатством.
Да је Амшел Мајер Ротшилд одавно схватио принципе на којима свет почива показује и следећа његова изјава: „Дајте ми да контролишем новчане токове у земљи, и није ме брига ко прави законе”.
Припадници једне од најбогатијих породица на планети волели су да се хвале да нису прекинули сарадњу са свима са којима су пословали од Француске револуције наовамо.
Други су сведочили о огромној моћи коју су Ротшилдови црпели из повереничких послова. Чувени Ото фон Бизмарк рекао је да Ротшилди слободно могу да се назову власницима Немачке. Истиснувши Енглеску националну банку на сличан начин су „загосподарили” и Уједињеним краљевством, постајући ексклузивни повериоци краљевске лозе и њихових поседа. Ротшилди никада нису демантовали гласину да су једина јеврејска породица која поседује папу и Ватикан. Један од савременика Ротшилдових и хроничар тадашњих збивања у Евопи описао је Мајера Амшела следећим речима: „Он је Јеврејин свих богаташа и крунисаних глава света и некрунисани цар свих њих, заједно са Јеврејима, а и са онима који то нису!”
Оснивач породичне империје добро се побринуо да свеколико богатство остне у кругу породице. Неколико дана пре смрти, септембра 1812. године, написао је тестамент којим је до детаља прецизирао како ће се поступати са породичним богатством. Према тестаменту имовином надаље управљају синови, а мушкарци имају право да учествују у бизнису. Сви пподаци о породичном благу и стању на рачунима морају се чувати у строгој тајности. Онај члан породице који се дрзне да ово правило прекрши, биће лишен наследства. Након смрти утемељивача лозе, управљање пословима преузима изузетно способни син Натан.
Ватерло превара
Енглеска и Француска биле су у рату и битка код Ватерлоа 1815. године била је од пресудног значаја. Уколико би командант француских војних трупа, Наполеон Бонапарта, победио енглеску војску под вођством војводе Велингтона, ништа више не би могло да га заустави у освајању читаве Европе. Банкарима је било јасно колико је ова битка значајна, а Натан Ротшилд пре свих је сазнао њен исход. Наиме, Ротшилдови су већ тада имали развијену мрежу трговачких агената у најважнијим европским градовима, који су снабдевали „базу” подацима о могућим превирањима на дворовима и односима међу државама. Ротшилдови курири били су тако ефикасни да су информације о важним догађајима у појединим регијама стизале брже до челника породице Ротшилд него до владара чија је држава у те догађаје била умешана. Знак препознавања међу „обавештајцима” била је црвена торба, која им је уједно омогућавала прелазак преко граница без задржавања. Вести које су преносили Ротшилдови гласници „управљале” су берзом и цене многих артикала формирале су се управо на темељу ових драгоцених информација.
Вест о исходу битке код Ватерлоа била је од непроцењиве вредности. У игри су били велики новац и имовина, па су Натанови агенти са обе стране линије фронта с великом пажњом пратили ситуацију на терену. Касно послеподне 15. јуна 1815. године Ротшилдов гласник појурио је у Енглеску са злата вредном информацијом. Након кратке анализе вести пристиглих са фронта, главешина Ротшилдових креће пут лондонске берзе. Хладан и проницљив човек, без трунке емоција и леденог погледа, како поједини савременици описују Натана Ротшилда, смирено је дао налог својим берзанским агентима да почну да продају енглеске обвезнице ( консуле ). Док је Натан немилице продавао консуле, чија је вредност из момента у моменат драстично опадала, на берзи је завладао хаос. Присутни су најпре шапутали, а затим су почели да узвикују: Ротшилд зна, он сигурно зна! Енглези су изгубили код Ватерлоа!
Људи су похитали да се ослободе тек купљених «безвередних» консула и папирни новац замене за сребро и злато. Након неколико сати посматрања ове судбоносне трговине, Натан Ротшилд је још једном дискретно дао знак својим агентима, који је овај пут био сасвим друкчије природе. Као по команди, десетине берзанских агената кренуло је у куповину одбачених консула по багателној цени. Убрзо потом стигле су и званичне вести са фронта: Енглеска је победила код Ватерлоа. Енглеским обвезницама вредност је вртоглаво порасла, а богатство породице Ротшилд увећано је за око 20 пута.
Овога пута Ротшилдови су читаво царство држали у шаци!