10 година без Аце Радовића

[дрвосеча]

Мислим да грешите око починиоца, и кажњавања.
Пронађени су, приведени.. само су осуђени под погрешном оптужбом, па су стога и казне мале.. С тиме да се мора узети у обзир и време када се све то дешава.. Милошевићев режим је био јак, односно председник фк партизан је био премијер - перјаница црвено-црног режима Мирко Маријановић.

Ево шта су на У92 писали својевремено..

Томислав Радовић, неутешни отац  сведочи шта су држава и фудбалски клуб Партизан предузели да утврде истину и одговорност за смрт његовог детета:
- Људи из Партизана (у то врене председник ФК Партизан је био Мирко Маријановић), полиције, правосуђа и здравства учинили су све да се смрт мог сина заташка. Полицајци и лекари су тврдили да је Аца умро на улици, иако су сведоци рекли да је страдао на стадиону ЈНА. Био је мртав кад су га кола Хитне помоћи преузела на атлетској стази.

У стану Радовића у Опову још су жива сећања на Александра, одличног ученика ИИИ разреда Прве београдске гимназије и голгетера локалног клуба. На зидовима у Ациној соби, како је и данас зову отац Томислав и сестра Весна, две велике фотографије са стадиона Звезде, чији је ватрени навијач био.
- Са пет година је навијао за црвено-беле, а са седам почео да тренира фудбал у Омладинцу из Опова. Узори су му били Савићевић и Станковић. Заједно смо гледали утакмице, али тог кобног дана отишао је на дерби без мене, јер су нам молери били у кући - сећа се Томислав.

Био је то 113. „вечити дерби". Александар није слутио да је то последњи меч који посматра и да ће бити прва жртва хулигана на нашим стадионима.
- У двадесетом минуту, када су црно-бели постигли гол, с југа су полетеле бродске сигналне ракете према Звездиним навијачима на северу. Био је то директан и намеран напад „гробара" на „делије". Једна од ракета забола се Александру у врат и пресекла му аорту. Врх ракете, мален као чеп, почео је да варничи, да му буквално кида гркљан и пали гардеробу. Ракета га је погодила у леву страну, а вештаци су касније написали да је „рањен у десну" - и данас са чуђењем говори сестра Весна.

Комшија Милан Терзић из Опова био је поред Александра кад га је погодила ракета. Умирао му је на рукама док га је носио са трибина на атлетску стазу. Полицајци су потом однели Александра до болничких кола.
- Моје дете погодила је бродска ракета с бојевим пуњењем, која се користи за сигнализацију на мору. Питао сам полицајце зашто нису испразнили део трибина одакле је долетела, ухапсили нападаче и прекинули утакмицу. Само су ми одговорили су „добро обавили свој посао". Када сам од полиције и суда тражио снимак напада, нисам га добио. Траку нису дали ни Драгану Џајићу. Неко је већ после сахране спречавао да се открије ко је и како на стадиону убио мог сина - тврди отац Томислав.

После трагичног догађаја на стадиону Партизана, приведене су 154 особе. Још у истрази је утврђено да су бродске ракете купљене у Грчкој, прокријумчарене у Србију и преко свлачионице фудбалера црно-белих, уз помоћ економа, доспеле у руке „гробара". Према полицијским извештајима, у рукама их је имало 12 људи, а испалили су их Мајк Х. (1975) из Крњаче, Ненад К. (1976) из Малог Мокрог Луга, Александар А. (1975) из Крњаче и Зоран Ј. (1974) из Београда.
- Они су на суду рекли да нису знали да су то ракете, већ да су мислили да су петарде. И сву одговорност сваљивали на економа клуба. Кад смо ми тражили одговорност за економа, речено нам је да је добио отказ. Суђење је било право мучење за родитеље и мене. Нико од окривљених нам није изјавио саучешће, а присутни навијачи су чак ликовали због благе пресуде. Осуђени су на 8 до 23 месеца затвора, али нисам сигурна да су уопште били на издржавању казни - каже Весна, која је ишла на сва рочишта.

Суђење у Другом општинском суду трајало две године. Четворо судија се променило, као и много вештака и адвоката. Уместо за убиство, осумњичени су се теретили само за ремећење јавног реда и мира, као да су учествовали у тучи.
Мајка настрадалог младића, професорка хемије Славка Радовић, како тврди њен супруг, због туге и стреса током суђења добила је најпре висок притисак, па дијабетес, а онда и мождани удар.
Ацин погреб је био таргичан. Иза белог ковчега који су понели Ацини другови формирала се непрегледна колона другова, рођака и познаника. Док је тужна поворка пролазила Оповом, овом војвођанском варошицом одјекивали су само јецаји и звуци посмртне музике. На последњем испраћају ватреног "делије", обучени у тренерке, од осталих су се издвајали само првотимци Црвене звезде и другови из локалног клуба Омладинац, у коме је Аца играо на месту центарфора. Поред фудбалера Црвене звезде, сахрани је присуствовао и комплетан стручни штаб овог клуба, на челу са Драганом Џајићем и Владимиром Цветковићем.