10-16-2009, 12:07 PM
Стварно не знам одакле у мени толика љубав према звезди,размишљао сам о томе али не знам,мислим да сам се родио са њом. Ћале звездаш,некад давно био редован али никад није покушао да нешто посебно утиче на мене,мада и није било потребе иако су они други покушавали да ме врбују... :-[
Знам као клинац оно стандардно,фудбал са другарима,свако има неког идола,један је Џаја,други Пикси,трећи Миха....али ја сам увек имао неки други трип,никад нисам имао име неког фудбалера,нисам желео да постанем фудбалер већ навијач,да навијам за моју Звезду. Увек сам маштао о томе како сам на трибини,навијам,водим навијање иако тада нисам имао везе шта је то,како стварно изгледа. Колико сам само пута слушао и снимао преносе текми преко радија па кад се чује север а ја не знам шта бих сам са собом,скачем као луд по соби,па онда преслушавам касету ко зна колико пута. О утакмицама које сам преплакао јер ћале није хтео да ме води нећу ни да пишем јер их је било стварно много. И тако све до прве моје текме...
Први навијачки реквизит који сам себи купио сећам се био онај пијачарски шал са петокраком,био сам можда други разред основне школе,одем на екскурзију на Златибор и купим тамо први дан,дам цео џепарац,неких 70,80 динара у то време и онда десет дана на екскурзији без динара... када сам дошао кући моји хтели да ме пребију.
Но да не дужим,прва утакмица Звезда-Мец,мислим да је била '98,'99. Као по обичају десет дана раније смарам ћалета да ме води,он као по обичају обећавао,наводно је ишао и да купи карте али није више било,ја се разочарао по ко зна који пут... Дан утакмице враћам се из школе и сретне ме комшија кренуо на утакмицу и пит јел хоћу да идем има вишка улазницу,ноге се одсекле,кад нисам пао у несвест...и тако одем ја на прву текму са комшијом и ћалетом. А тамо лудница,прилазим стадиону,људи са свих страна вриште,песма,у Степином вајату лудница,чује се и бубањ,пролазим поред ревије и пењем се ка северу а оно код благајне туча,ћале ме вуче на једну страну а ја све бежим да видим шта се дешава. Улазимо на запад,почиње утакмица а на северу чувена кореографија са жутим и црвеним најлонима. Жутим исписано 1991 и пехар ЛШ а позадина црвена. Е ту срећу не могу да вам опишем. Фудбала се ни не сећам,90 минута сам гледао север,знам само да смо ваљда победили 2-1. На почетку другог полувремена цео север пали листове новина,све гори...ааууу јбт и сад се најежим кад се сетим. Тако прође моја прва текме,пар дана после нисам ни спавао,само сам мислио о томе,присећао се и размишљао када ћу поново да одем да гледам звезду.
Након ове ишао сам још неколико пута са ћалетом на важније утакмице и убрзо крећем са старијим другарима,не баш редовно али једна по једна текма,прође једна сезона,друга,трећа... Ја већ сазрео,неки старији другари се охладили,не иду више,неки дођу с времена на време,појавили се неки млађи другари али ја не пропуштам прилику да навијам за моју Звезду. Када год кренем на текму,када прилазим стадиону,осетим неки чудан осећај,најежим се,срце заигра и све док је тако ја ћу бити ту... где год да игра моја Звезда,било на Маракани,у Крушевцу,Кули,Новом Саду,Смедереву...
Знам као клинац оно стандардно,фудбал са другарима,свако има неког идола,један је Џаја,други Пикси,трећи Миха....али ја сам увек имао неки други трип,никад нисам имао име неког фудбалера,нисам желео да постанем фудбалер већ навијач,да навијам за моју Звезду. Увек сам маштао о томе како сам на трибини,навијам,водим навијање иако тада нисам имао везе шта је то,како стварно изгледа. Колико сам само пута слушао и снимао преносе текми преко радија па кад се чује север а ја не знам шта бих сам са собом,скачем као луд по соби,па онда преслушавам касету ко зна колико пута. О утакмицама које сам преплакао јер ћале није хтео да ме води нећу ни да пишем јер их је било стварно много. И тако све до прве моје текме...
Први навијачки реквизит који сам себи купио сећам се био онај пијачарски шал са петокраком,био сам можда други разред основне школе,одем на екскурзију на Златибор и купим тамо први дан,дам цео џепарац,неких 70,80 динара у то време и онда десет дана на екскурзији без динара... када сам дошао кући моји хтели да ме пребију.
Но да не дужим,прва утакмица Звезда-Мец,мислим да је била '98,'99. Као по обичају десет дана раније смарам ћалета да ме води,он као по обичају обећавао,наводно је ишао и да купи карте али није више било,ја се разочарао по ко зна који пут... Дан утакмице враћам се из школе и сретне ме комшија кренуо на утакмицу и пит јел хоћу да идем има вишка улазницу,ноге се одсекле,кад нисам пао у несвест...и тако одем ја на прву текму са комшијом и ћалетом. А тамо лудница,прилазим стадиону,људи са свих страна вриште,песма,у Степином вајату лудница,чује се и бубањ,пролазим поред ревије и пењем се ка северу а оно код благајне туча,ћале ме вуче на једну страну а ја све бежим да видим шта се дешава. Улазимо на запад,почиње утакмица а на северу чувена кореографија са жутим и црвеним најлонима. Жутим исписано 1991 и пехар ЛШ а позадина црвена. Е ту срећу не могу да вам опишем. Фудбала се ни не сећам,90 минута сам гледао север,знам само да смо ваљда победили 2-1. На почетку другог полувремена цео север пали листове новина,све гори...ааууу јбт и сад се најежим кад се сетим. Тако прође моја прва текме,пар дана после нисам ни спавао,само сам мислио о томе,присећао се и размишљао када ћу поново да одем да гледам звезду.
Након ове ишао сам још неколико пута са ћалетом на важније утакмице и убрзо крећем са старијим другарима,не баш редовно али једна по једна текма,прође једна сезона,друга,трећа... Ја већ сазрео,неки старији другари се охладили,не иду више,неки дођу с времена на време,појавили се неки млађи другари али ја не пропуштам прилику да навијам за моју Звезду. Када год кренем на текму,када прилазим стадиону,осетим неки чудан осећај,најежим се,срце заигра и све док је тако ја ћу бити ту... где год да игра моја Звезда,било на Маракани,у Крушевцу,Кули,Новом Саду,Смедереву...