Отаџбински рат

[дрвосеча]

Причу о рату и распаду СФРЈ почећемо са дневником "Нестора", који се нашао у време распада на месту обавештајца КОС ЈНА, а после обавештајца СВК.



Доста ствари овде можете да чујете из прве руке, како са линије фронта, тако и оне "фине ствари", што би се рекло иза кулиса, што се дешавало преко Дрине, а и у самом врху СФРЈ 1990-91.

Ја ћу вам само цитирати неке интересантне делове...

Екстремно непријатељство и нетрпељивост према Србима расло је из дана у дан, попримајући форме и садржаје који су већ били регистровани на тим просторима за времена постојања Независне државе Хрватске.
Колективно истребљење Срба и бестијалност која је у време постојања НДХ испољена у поступку истребљења није заборављена. Свест о угрожености, не само политичкој, већ биолошкој, била је дубоко усађена у сваког Србина који је рођен у Хрватској. Вековни заједнички живот та два словенска народа‐Срба и Хрвата, довео је до велике мржње и апсолутне жеље Хрвата да за свагда протерају Србе из Хрватске. Где су корени и разлози таквој мржњи није тешко утврдити.  

Како је црква код Хрвата окосница васпитања, млади нараштаји су учени и научени да мрзе, да траже освету и да раде на припремама за дан коначног обрачуна. Свакако да је у свему велика помоћ добијана од Ватикана, како у моралном тако и матријалном погледу.

Мој рат почео је много раније. Служба којој сам припадао имала је задатак да благовремено открива, прати и пресеца непријатељску делатност из средина и жаришта из којих је таква делатност долазила.
Крајем осамдесетих година 20. века стање на терену било је оптерећено низом догађаја од којих је сваки претио да се изроди у нежељеном правцу. Распад СКЈ свакако да је био најтежи ударац кохезији постојеће државе. ЈНА је остала једина снага која је у свом имену садржавала префикс "ј у г о с л о в е н с к и". Да би се створиле реалне претпоставке за разбијање Југославије било је неопходно да се и ЈНА разбије по свим линијама, како би се онемогућила у спречавању нарастајуће опасности.

У пратњи Туђмана, више‐мање су била непозната лица широј јавности, осим Стипе Месића и још неких који су се испољавали са позиција хрватског национализма у време «МАСПОК-а».
Поред споменутих, на другим местима су се појављивали САВКА ДАБЧЕВИЋ‐КУЧАР, МАРКО ВЕСЕЛИЦА, ШИМЕ ЂОДАН и други, од чије прошлости и програма које нуде свима се дизала коса на глави и Србима и Хрватима.
Сви су били упорни у причи о бољој будућности, угрожености хрватских грађана, неопходности самосталног живота и одбацивању социјализма‐комунизма као будуће политичке опције. Скупови су пролазили без већих инцидената.

У многим местима нису формирани одбори странке, многи утицајни Срби су се двоумили и избегавали одговорност и експониорање са позиције чисто националне странке, надајући се да је стање пролазне природе и да ће неко све то променити и довести у претходно стање.
Велики број чланова странке био је захваћен екстремним национализмом.Врло тешко је судити, ко је кога више изазивао и који је национализам производио реакције код другог.
Колико је код Срба појава Слободана Милошевића изазивала усхићење и наду, толико, ако не и више, код других је изазивала страх и терала их на јавне поступке, које би у другим приликама избегавали.
Отворено истицање усташких симбола, пропагирање усташких и фашистичких идеја, истицање НДХ као творевине која је била израз жеље хрватског народа, негирање или минимизирање српских жртава у Другом светском рату, распаљивало је код Срба у Хрватској невероватну количину жеље и хтења да се супротставе таквој политици. И они су почели да одбацују идеје социјализма, југословенства и свих других вредности које су настале током Социјалистичке револуције и послератне изградње друштва.

Видео сам и доживео да и поједини припадници четничке емиграције подржавају Милошевића, да утичу на своју родбину да се и они укључе у све акције које Милошевић намеће, почев од зајма за препород Србије, па даље.

Из тих разговора у слободно‐вулгарној варијанти, долазиле су приче о самосталности Хрватске, протеривању Срба, одузимању стечених права, удаљавању са посла, покретању кривичних пријава против лица која су својим дотадашњим деловањем наносили штету Хрватској.
Круг око пуковника се ширио, а сви нови који су долазили имали су заједничку карактеристику: били су чланови или симпатизери «маспока». Стварана је неформална група, која је са становишта закона, ширила непријатељску пропаганду и правила планове за преврат.

Када уништаваш човека не можеш само њега да захватиш. Сви морају да страдају, жена, деца и што је могуће више чланова шире породице са обе стране, најоданији пријатељи и сл.
Том формулом, опробаном у време информбироа и касније, кренуло се према Гажију.

Ја сам позван у Загреб да донесем његов досије, где је преузет. Том приликом су ми поновили, да сам одлично радио, да сам на «Фирера» пазио као на дете и да сам много допринео укупном раду са њим. Он је био сарадник још од 1945. године када га је УДБ‐а врбовала. Награђен сам са 10 дана плаћеног одсуства! 
После тог искуства сам пазио шта радим и о чему извештавам.

У лето 1990. године било је још јако много људи који су, и поред Туђманове победе, подржавали југословенску опцију. Сву своју наду су полагали у снагу ЈНА, која је по многим проценама имала снаге да спречи распад Југославије. Међутим, ЈНА је такођер тешко периживљавала друштвене промене и није могла да остане имуна на све процесе који су покренути. Почело је пуцање по националним и верским шавовима.

Како се урушавала Југославија и њене оружане снаге, тако су њихови противници добијали све већи број присталица. Однос снага се из дана у дан мењао на штету ЈНА. Тај процес није могао више да се заустави.
У оперативном раду почели смо доживљавати поразе. Почеле су нас напуштати наше најбоље оперативне позиције. Сами су видели да се ништа не чини, да се њихове информације не користе у свакодневном животу, а они ризикују све што имају, и породицу и посао и на послетку, свој живот.
Почели су тражити друге службе којима ће бити на услузи.

Туђман је тачно знао за чиме обичан грађанин хрватске националности жуди, чему се нада и чиме га може обрадовати.
Имао је јасну визију како Хрватска треба да изгледа у наредном времену и на који начин треба доћи до тог циља. Његов концепт ослањао се на обичног човека, радника, сељака, грађанина. Таквим концептом је освојио власт у Хрватској, таквим концептом жели да Хрватску осамостали.

Многи од његових страначких колега и сабораца на путу независности су га подржавали и гурали напред не верујући да може успети Они сада владају у Хрватској, формално и из сенке. Ти из «другог реда» су врло опасни за сваког, па тако и за најближег. Иду много промишљеније и свеобухватније напред од «првобораца» и каснијим трансформацијама преузимају кључне позиције. То је универзанлни образац, који је био јако препознатљив и на другој страни код Срба.

Дана 09.10.1990. године позвао ме је пуковник Бошко Келечевић, начелник безбедности команде 5. војне области и у краћем разговору саопштио ми задатак. Наредног дана, 10.10. требао сам да изађем на гранични прелаз између Хрватске и Мађерске, Горичан – Летење и да пропратим излазак два шлепера превозника «Чазматранс» из Чазме. Шлепери су ишли у Мађарску по оружје које је тајно набављено за МУП Хрватске, а у ствари оружје је било набављено за страначко наоружавање екстремнијих чланова ХДЗ.
Тачно у 02,12 часова Фуноски ми је јавио да су шлепери прешли мост. На граници се нису задржавали већ под јаком полицијском пратњом су наставили кретање према Загребу.
Јавио сам у Загреб да су шлепери ушли у Хрватску и тражио упуте за даље поступање. Рекли су ми да на Горичану дочекам јутро и да онда кренем у Загреб.

Отворено сам питао, зашто није поштован План у појединостима и зашто није употребљена јединица за препад на превоју Пака. Одговор је био следећи:» Јединица је била размештена у очекујућем рејону где је постављена заседа. Пре употребе тражено је наређење за употребу од команданта области, генерала Конрада Колшека. Он није могао сам да одлучи и звао је у Београд начелника генералштаба‐генерала Благоја Аџића, а овај наводно је тражио одобрење од Борисава Јовића. Нико није хтео да преузме одговорност и изда наређење. Док је трајало ово погађање колона возила је прошла заседу и упутила се у непознатом правцу.»
Неколико дана касније дознали смо да је шверцовано оружје смештено у магацин ТО у месту Ракитје код Загреба. Информација је касно дошла, јер је оружје већ подељено унутар ХДЗ у Загребу, Бјеловару, Вировитици и другим местима.

Тог «мартићевца» сам касније препознао у полицајцу из Коренице који је радио на регулисању саобраћаја на пункту на Пријебоју. Није служио војску нити је имао било какву обуку са оружјем.  Такви су били проблем. Започињали су кавгу на сваком месту и лечили свој комплекс мање вредности иживљавајући се на свакоме ко би се супротставио њиховим наређењима.