Слика данашње Србије..

[дрвосеча]

Детињство на надници


Стефан са баком Лином

Док се, повијен под теретом набреклог ранца враћа кући, дванаестогодишњи Стефан Арсић наглас утврђује градиво из школе. Оно, животно, савладао је са 10 година. Тада је постао радник на туђим њивама око Ћуприје, како би прехранио болесне, мајку и сестру.
- Данас сам зарадио толико да мама има шта да нам скува. А, сутра ћу у школу - каже нам. - Мора да се ради. Знам, мора и да се учи. А све је мање времена за школу. За игру? Ух, за то нема времена.
Арсићи су, у јуну 1999. године, прогнани са Косова. У Витини, Улица Станка Спасића, имали су дом и срећу. Стефан је тада имао две године и не памти кад је мама Слађана имала само толико времена да покупи децу и крене за војском.
- Ни лична документа нисмо успели да понесемо. Ништа! - говори дечак.
Прва станица ове породице - село Јовац код Ћуприје. И прво уточиште. Деца, мама Слађана и отац... надали су се повратку кући. Време је пролазило, а дом је био све даљи. Сналазили су се: најстарији Рожа (23) завршио је занат, оженио се. Брине о својој породици. Ћерка Сања (20) удала се. Сандра (17), фризер, покушава да се запосли. До тада ради шта стигне. Миодраг (18) напустио школу, и он мора да ради. Мама Слађана се разболела. Са њом су остали Стефан и осмогодишња Марија, рођена у Јовцу.
- Мама се од муке разболела, кад нас је тата напустио - каже Стефан. - Марија од рођења има проширене капиларе у мозгу. Радим за њих две. И за себе.
Друга адреса Арсића - Ћуприја. На периферији изнајмили стару, приземну кућу. У њој, ништа није њихово. Ни стари шпорет, ни разваљени кревет, ни сто, столица. Довде смо допратили Стефана. Мама Слађана дечаку једва скида ранац. Он јој пружа и 200 динара.
- Нисам нешто богзна данас радио. Низао сам паприку за сушење. Код деда Лоше и баке Лине у Јовцу. А, дали су ми опет да имамо неки динар - говори Стефан мами.
- Е, сине, сине - каже Слађана, па ће нама - кад треба да потрошим овај његов динар... плачем. Кад га ујутру у пет будим и испраћам на воз, исто. Цео распуст смо провели на туђим њивама. Копамо. Ја одустанем. Он копа до сумрака. То је живот мога детета.
Враћамо се у Јовац да упознамо људе о којима говоре Арсићи. Лина и Лоша су Милорад и Веселинка Ђорђевић. Затичемо их у дворишту. Обрадовали су се Стефану.
- Он је добро и вредно дете. Али у школу мора - каже бака Веселинка. - Где је, сутра, приспео без школе. И наставници о њему говоре лепо, да је добар ђак.
Причају нам Ђорђевићи да су пре неки дан брали грожђе “горе у брду”. Веселинка, Милорад и Стефан - радили цео дан. Ускоро ће и берба кукуруза. Опет ће дечак с њима.
- И да знаш: можеш само да береш. Не можеш ти шашу да везујеш, тешко је то за тебе - каже бака Стефану. И поново пакује дечаку у ранац воће и поврће.
Поново воз, оде Стефан кући, а волео би да га одведе у неко лепше детињство.
- Е, кад би тако било - каже дечак.

НА УЛИЦИ
У КУЋИ Арсића били смо баш оног дана када је станодавац, који одавно живи у Скопљу, најавио да долази по станарину. 80 евра сваког месеца Арсићи морају да дају за ово мало крша од куће.
- Нећу имати да им дам тај новац - рече Слађана. - Шта ћу? Не знам. Иде зима. Куда ћемо? Ни дрва, ни брашна. Ништа. Да није оних људи у Јовцу који нам помажу, да није Стефана, шта бисмо Марија и ја.
Сутрадан, јавила нам је мама Слађана Арсић:
- На улици смо. Нисмо имали да платимо станарину.
Горко срце Стефана Арсића памти нову невољу.