09-16-2009, 07:56 PM
(This post was last modified: 09-16-2009, 08:05 PM by ЧИЧА КЕЖУЛТРА.)
Појава Блгара у источном Српству.
Блгари, који се зваху још и Гагаузи (Црни Блгари), народ турско-татарског порјекла, увукоше се из Азије у Европу још у међувремену хунске и аварске најезде. С почетка Блгари се станише негђе у Великој Србији и неко вријеме бјеху подложни Србима. Но временом они се спусте у Бесарабију и Дакију, па најзад око год. б79. пређоше и преко Дунава у источне балканске земље, гђе тада живљаху они Срби Рашчани и Граничари (Спори и Анти), који бјеху подјељени у седам. великих племена. Ови Блгари Гагаузи увукоше се међу дачке и балканске Србе као гости и ратни савезници. Но временом они приберу око себе сву раштркану снагу тамошњих српских племена, па до под конац деветог стољећа учврсте нову јаку државу око планине Балкана и наметну јој своје име Блгарија. То званично државно име полагацко је прелазило на поједину српску господу око престола, а са њих и на сав народ, те тако кроз неких 300 година оних свих седам племена српских неосјетно изгубе старо своје име српско, па од њих постану данашњи Блгари илити Бугари. Но дотле бјеше нестало и правих Блгара Гагауза. Јер њих је било тако мало, да се и не зна, како и кад брже утонуше у тамошњем Српству. Блгари и нехотице примише од тамошњих Србаља и језик и народне обичаје и просвјету и све, што народ чини народом, а Србима наметнуше само своје име ''Блгарин''.
Баш у то доба, кад се довршивало одрођавање и блгарење југоисточног Српства — полапским Србима свану нов дан славе и слободе. Славни краљ Светопук ослободи јарма франачког остатке полапских Срба, који се тад бјеху прозвали Чеси и Моравци, па основа велико Моравско Царство, које обухвати сву данашњу Чешку и Моравску са околним њемачким и пољачким земљама, а на југ се пружи чак преко Драве до Саве и Дунава. Од Моравског Царства силно задркташе Нијемци и Пољаци, те се из тога страха излијеже нова опасност, а то је:
Долазак Маџара међу Србе.
Стари Маџари зваху се Хунгари илити Угри, а бјеху сродници Хуна. Они дођоше из Азије у Европу, бјежећи испред Татара Печењега и врзмаху се с почетка по западној Русији, селећи своје черге с једног мјеста на друго. Грци први позваше у помоћ Хунгаре против оних Срба, који поплавише и посрбише готово све грчке земље. Но Срби одољеше и Грцима и Хунгарими. А кад Светопук умрије онда и Нијемци позову у помоћ Хунгаре против Чеха и Мораваца. А Пољаци. и Словацм, па и Срби дачки и панонски, бојећи се, да Моравско Царство не прогута и све остале земље њихове — с миром пропусте Хунгаре у Дакију и Панонију, па још им и помогну против Чеха и Мораваца. Тако се сломи и уништи силно Царство Моравско. А до године (1895. год.) навршује се равних хиљаду година, откако Хунгари дођоше и стално се настанише у овој негда чисто српској земљи која се по њима прозва Хунгарија илити Угарска.
Истом негђе касније, у XIII. стољећу, Хунгари се прозваше Маџари, али још за дуго туђинцн називаху Угрима сва народе угарске, па и Србе, Кад Маџари дођоше у Угарску, они ту затекоше мноштво Срба старосједилаца. Она шачица правих Хунгара губљаше се у томе мноштву српском, те с тога Маџари за дуго живљаху у најљепшој љубави са Србима и Срби заузимаху прве части и достојања у држави и у војсци угарској. Но временом Маџари претопише у себе многе и многе Србе и Словаке; па и Румуне, те тако од ратних савезника Маџара постадоше господари тих земаља.
Ето тако се разроди и одроди оно негда велико Српство свесловенеко, коме се ни броја незнађаше. И тако из оног остатка прастарих Србаља, поникоше нови народи: Чеси, Моравци, Пољаци, Руси, Словаци, Словенци, Хрвати и Блгари. Са постанком тих нових имена народних, нестадоше и она премнога стара племенска имена српска, а тек за тим (прије неких седам стољећа) сва ова племена, која се негда називаху опћим: рођачким именом Срби, усвојише ново опће име: Слозени. Тиме се круниса ово најубитачније доба српске прошлости, које заслужује да се назове: доба одродско — доба одрођавања.
Живот и обичаји старих Срба
у овом добу доста су одмакли од прастарог доба; Но и у овом: добу сав живот старих Срба оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старјешина. Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старјешина породице бјеше отац, а главни старјешина задругарски биран је или по старости или по способности. По годинама најстарији старјешина задругарски био је племенски старјешина. Он се звао родоначелник или старац или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа. Више таквих жупа (опћина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођ. Жупан је сазивао задругарске старјешине у зборове и вијећа. Збор и вијеће (сабор) бјеше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у вијећу споразумно су рјешавана сва важнија и питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старјешине).
Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски поротници.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, бјеху са свим равноправни, а ропству и невољништву у опће не бјеше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опће добро.
С тога у старих Срба не бјеше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима бјеше добро. Некоје веће послове радило је цијело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд., што се мјестимице до данас одржало. Срби се од памтпвјека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда она многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја). Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увијек бјеху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, сијела, прела и посјела. Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то бјеше један узрок, што се многи Срби претопише у туђинце.
Вјера у старих Срба
бјеше многобожачка — идолопоклоничка. Триглав им бјеше—бог над боговима; Перун—бог громовник; Сварог — бог неба; Стрибог —бог вјетра; Дајбог или Бјелобог — бог свега добра; Црнобог —бог свега зла; Радгост — бог гостољубља; Коледо — бог сунца и свјетлости; Давор — бог рата; Усуд— бог судбине; Пров бог правде; Световид — бог четири годишња времена: Додол — бог кише; Лада — богиња љепоте и љубави; Љеља — богиња дружбе; Жива богиња живота; Морана или Мора богиња смрти.
Срби вјероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видарице, па у змајеве, дивове, вјештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине. Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога. Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне — животињске и биљне. Свећеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво. Па с тога се и данас зове ''кољиво'' оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под конац овога доба сви Срби бјеху још многобошци, осим оних јужних старосједилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југозападњи Србп примише вјеру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Спле, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолових ученика. Примајући крст и јеванђеље, Срби мјесто свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хршићанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или светô. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: ''Гђе је слава — ту је Србин.''
Просвјета
ових старих Срба бјеше надмашила много околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ бјеху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке. Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, и.челарством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством. Имали су својих радионица и љеваоница; гђе су израђивали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, мéди (бакра), сребра и злата.
Посебно код балтичких Срба просвјета, трговина и радиност још прије Христа бјеше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у српску земљу, да се тамо уче науци, вјештинама и занатима. Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове. Па и они јужни Срби старосједиоци још у доба Христово бјеху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском. А вели се, да су стари Срби и народним пјесништвом, глазбом (музиком) и плесом (игранком) били надмашили готово све тадашње народе у Европи.
Но још у прастаро доба, давно прије Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се послије разви глаголица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији. Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, послије рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опјеваху своја дјела причаху своје доживљаје и заподјеваху оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне пјесме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице — ти силни и бесмртни свједоци великога и бистрог ума Србиновог. Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој неписменој књижевности српској, дубоко клања сав писмен и учен свијет. И има се чему поклонити!
Блгари, који се зваху још и Гагаузи (Црни Блгари), народ турско-татарског порјекла, увукоше се из Азије у Европу још у међувремену хунске и аварске најезде. С почетка Блгари се станише негђе у Великој Србији и неко вријеме бјеху подложни Србима. Но временом они се спусте у Бесарабију и Дакију, па најзад око год. б79. пређоше и преко Дунава у источне балканске земље, гђе тада живљаху они Срби Рашчани и Граничари (Спори и Анти), који бјеху подјељени у седам. великих племена. Ови Блгари Гагаузи увукоше се међу дачке и балканске Србе као гости и ратни савезници. Но временом они приберу око себе сву раштркану снагу тамошњих српских племена, па до под конац деветог стољећа учврсте нову јаку државу око планине Балкана и наметну јој своје име Блгарија. То званично државно име полагацко је прелазило на поједину српску господу око престола, а са њих и на сав народ, те тако кроз неких 300 година оних свих седам племена српских неосјетно изгубе старо своје име српско, па од њих постану данашњи Блгари илити Бугари. Но дотле бјеше нестало и правих Блгара Гагауза. Јер њих је било тако мало, да се и не зна, како и кад брже утонуше у тамошњем Српству. Блгари и нехотице примише од тамошњих Србаља и језик и народне обичаје и просвјету и све, што народ чини народом, а Србима наметнуше само своје име ''Блгарин''.
Баш у то доба, кад се довршивало одрођавање и блгарење југоисточног Српства — полапским Србима свану нов дан славе и слободе. Славни краљ Светопук ослободи јарма франачког остатке полапских Срба, који се тад бјеху прозвали Чеси и Моравци, па основа велико Моравско Царство, које обухвати сву данашњу Чешку и Моравску са околним њемачким и пољачким земљама, а на југ се пружи чак преко Драве до Саве и Дунава. Од Моравског Царства силно задркташе Нијемци и Пољаци, те се из тога страха излијеже нова опасност, а то је:
Долазак Маџара међу Србе.
Стари Маџари зваху се Хунгари илити Угри, а бјеху сродници Хуна. Они дођоше из Азије у Европу, бјежећи испред Татара Печењега и врзмаху се с почетка по западној Русији, селећи своје черге с једног мјеста на друго. Грци први позваше у помоћ Хунгаре против оних Срба, који поплавише и посрбише готово све грчке земље. Но Срби одољеше и Грцима и Хунгарими. А кад Светопук умрије онда и Нијемци позову у помоћ Хунгаре против Чеха и Мораваца. А Пољаци. и Словацм, па и Срби дачки и панонски, бојећи се, да Моравско Царство не прогута и све остале земље њихове — с миром пропусте Хунгаре у Дакију и Панонију, па још им и помогну против Чеха и Мораваца. Тако се сломи и уништи силно Царство Моравско. А до године (1895. год.) навршује се равних хиљаду година, откако Хунгари дођоше и стално се настанише у овој негда чисто српској земљи која се по њима прозва Хунгарија илити Угарска.
Истом негђе касније, у XIII. стољећу, Хунгари се прозваше Маџари, али још за дуго туђинцн називаху Угрима сва народе угарске, па и Србе, Кад Маџари дођоше у Угарску, они ту затекоше мноштво Срба старосједилаца. Она шачица правих Хунгара губљаше се у томе мноштву српском, те с тога Маџари за дуго живљаху у најљепшој љубави са Србима и Срби заузимаху прве части и достојања у држави и у војсци угарској. Но временом Маџари претопише у себе многе и многе Србе и Словаке; па и Румуне, те тако од ратних савезника Маџара постадоше господари тих земаља.
Ето тако се разроди и одроди оно негда велико Српство свесловенеко, коме се ни броја незнађаше. И тако из оног остатка прастарих Србаља, поникоше нови народи: Чеси, Моравци, Пољаци, Руси, Словаци, Словенци, Хрвати и Блгари. Са постанком тих нових имена народних, нестадоше и она премнога стара племенска имена српска, а тек за тим (прије неких седам стољећа) сва ова племена, која се негда називаху опћим: рођачким именом Срби, усвојише ново опће име: Слозени. Тиме се круниса ово најубитачније доба српске прошлости, које заслужује да се назове: доба одродско — доба одрођавања.
Живот и обичаји старих Срба
у овом добу доста су одмакли од прастарог доба; Но и у овом: добу сав живот старих Срба оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старјешина. Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старјешина породице бјеше отац, а главни старјешина задругарски биран је или по старости или по способности. По годинама најстарији старјешина задругарски био је племенски старјешина. Он се звао родоначелник или старац или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа. Више таквих жупа (опћина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођ. Жупан је сазивао задругарске старјешине у зборове и вијећа. Збор и вијеће (сабор) бјеше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у вијећу споразумно су рјешавана сва важнија и питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старјешине).
Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски поротници.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, бјеху са свим равноправни, а ропству и невољништву у опће не бјеше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опће добро.
С тога у старих Срба не бјеше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима бјеше добро. Некоје веће послове радило је цијело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд., што се мјестимице до данас одржало. Срби се од памтпвјека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда она многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја). Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увијек бјеху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, сијела, прела и посјела. Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то бјеше један узрок, што се многи Срби претопише у туђинце.
Вјера у старих Срба
бјеше многобожачка — идолопоклоничка. Триглав им бјеше—бог над боговима; Перун—бог громовник; Сварог — бог неба; Стрибог —бог вјетра; Дајбог или Бјелобог — бог свега добра; Црнобог —бог свега зла; Радгост — бог гостољубља; Коледо — бог сунца и свјетлости; Давор — бог рата; Усуд— бог судбине; Пров бог правде; Световид — бог четири годишња времена: Додол — бог кише; Лада — богиња љепоте и љубави; Љеља — богиња дружбе; Жива богиња живота; Морана или Мора богиња смрти.
Срби вјероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видарице, па у змајеве, дивове, вјештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине. Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога. Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне — животињске и биљне. Свећеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво. Па с тога се и данас зове ''кољиво'' оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под конац овога доба сви Срби бјеху још многобошци, осим оних јужних старосједилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југозападњи Србп примише вјеру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Спле, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолових ученика. Примајући крст и јеванђеље, Срби мјесто свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хршићанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или светô. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: ''Гђе је слава — ту је Србин.''
Просвјета
ових старих Срба бјеше надмашила много околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ бјеху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке. Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, и.челарством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством. Имали су својих радионица и љеваоница; гђе су израђивали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, мéди (бакра), сребра и злата.
Посебно код балтичких Срба просвјета, трговина и радиност још прије Христа бјеше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у српску земљу, да се тамо уче науци, вјештинама и занатима. Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове. Па и они јужни Срби старосједиоци још у доба Христово бјеху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском. А вели се, да су стари Срби и народним пјесништвом, глазбом (музиком) и плесом (игранком) били надмашили готово све тадашње народе у Европи.
Но још у прастаро доба, давно прије Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се послије разви глаголица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији. Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, послије рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опјеваху своја дјела причаху своје доживљаје и заподјеваху оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне пјесме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице — ти силни и бесмртни свједоци великога и бистрог ума Србиновог. Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој неписменој књижевности српској, дубоко клања сав писмен и учен свијет. И има се чему поклонити!