09-16-2009, 07:56 PM
Одрођавање сјеверног Српства,
које захвати најприје балтичке и полапске Србе. Чим је за Нијемце и Данце прошла прва опасност од хунске поплаве, одмах они помолише рогове против Срба и упињаху се свом силом, да их одроде. У томе им много поможе и само Хришћанство, које Нијемци донијеше међу сјеверне Србе. Балтички и полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке, јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србима и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт. Силна, српска племена Бодрице и Љутице највећма се одликоваше у тим ратовима против Данаца, Саксонаца и Франака. (Данци су огранак скандинавских Шведа, а Саксонци су њемачко племе као и Франци. Од тих Франака добише своје име данашњи Французи.)
Још у првом рату Срби страшно поразише Саксонце, а у другом потукоше и Саксонце и Данце, па убише и самог краља данског. Славне српске војсковођи Звјездодраг, Бјелослав и Дерван, потукоше много пута војску Франачку, а Дерваи освоји цијелу Саксонију и Тирингију и опустоши их. Тако и Лужички Срби (Сораби) одржаше многе побједе у бојевима против Карла Великог, краља Франачког, те само у једном боју паде 32.000 Франака. Бодрички вођ Драшко погибе у боју против Данаца, а за тим Бодрице три пу застопце разбише Данце и освојише велик дио њихових земаља. За тим опет у три битке потукоше 50.000 франачких војника.
Једном приликом Срби Љутице под својим краљем Рашком превалише преко мора и завојштише чак на Енглеску. Али тамо бјеху лоше среће, те у повратку искалише срце над Шведима, Данцима и Нијемцима. Но још лошија срећа навела је ове Србе, да троше своју снагу и за рачуи туђина, те их врло често виђамо, гђе ратују с Нијемцима, против Данаца, и с Данцима против Нијемаца. А са њемштином бјеше дошло међу ове Србе и ђавоља неслога. И нигђе братска неслога није починила толико зала, колико међу тим балтичким и полапским Србима. У томе се особито одликоваше, иначе јуначка и силна племена, Љутице и Бодрице, који вођаху међу собом многе крваве ратове, а за то вријеме Нијемци пустошаху оне земље српске, па најзад их и савише под своју власт.
Но једно вријеме панонским и полапским Србима синуше љепши дани. Било је то почетком седмог стољећа. Тада (од год. 620. ,до год. 641) јави се међу њима велик човјек, по имену Само или Самко. Он ослободи панонске и полапске Србе од аварског и франачког јарма и сједини под своје жезло многа племена српског имена и језика. Срце Самове државе бјеше у Чешкој, али се она пружала озго чак из Саксонске и Баварске све до Карпата, а отуд све широм и уздуж преко данашње Чешке, Аустрије, сјеверне и западне Угарске, па преко Дунава Дравом и Савом дуж цијелог Сријема, Славоније, Хрватске, Крањске, Корушке и Истрије све до Трста, а неки веле, да се ова српска држава саставила и са балканском Србијом, те се протегла на југу чак до Егејског, Јонског и Јадранског Мора. То бјеше Самкова Србија, и то је било највеће државно јединство српско, каквога нигда прије ни послије не познаде наша повјесница."
Али на брзо по смрти Самковој пропаде и та држава српска, а Франци потљачише све српске земље од балтичког до Јадранског Мора, па продријеше чак преко Сријема и Фрушке Горе. (Франачко име Срби изговараху: Фруги или Фрузи, те по тим освајачким Фрузима назва се данашња Фрушка Гора.) Поучени том невољом, најзад се једном сложише и они крвни непријатељи, Љутице и Бодрице. Њима се придружише и Полапски Срби, па сви заједно око године 840. дигоше устанак против Нијемаца. Нијемци их савладаше, али они се онет подизаху. А кад у једном устанку од 844. год. погибе бодрички врховни кнез Гостомисаљ, тада остали ситнији кнезови српски опет признаше њемачку власт али коначно се још не покорише. Тако и год. 927., 929., 937., 940., 944. и 945. ови Срби дизаху све нове и нове устанке и бораху се очајно на живот и смрт.
Много пута ови Срби многобошци починише ужасан лом од Нијемаца и њихових попова, који им силом наметаху хришћанску вјеру, и с њоме и народност њемачку. Једном приликом Бодрице под својим војводом Местивојем опљенише и спалише и сам град Хамбург и многе крајеве њемачке. А већ у години хиљадитој: (1000.) полапски Срби бјеху слободнији и самосталнији него прије 200 година. Па и касније кроз читава два стољећа балтичко-полапски Срби крвавом муком чуваху своју лијепу слободу српску. У то доба особито се истакоше на бранику Српства бодрички кнезови: Ратибор, Крут и Прибигнев, па син му славни и племенити Гочалк, па Гочалкови потомци Будивој, Хенрик, Владимир, Светопук (II.) Кнут и Свеник. За тим се истакоше и још два кнеза полапска, Прибислав и Никлот, и рујански кнез Јаромир. Сви се они лавовски бораху за своје мило Српство и бјеху се завјерили: ''или сви до једног да изгину, или да се освете Њијемцима.'' Али Нијемци бјеху удружени и сложни, а српска племена раздружена и несложна. С тога сав отпор њихов и све муке јуначке поруши — неслога српска.
Међу тим и хришћанство међу њима бјеше захватило корјена, те покрштена господа, одличници и вође народне, почеше пријањати и уз туђинштину: почеше примати њемачки језик и обичаје, а одбацише све своје српске особине. Временом и дугом навиком ова одродска зараза пређе са српске господе и на сам народ, те тако ово негда несавладљиво сјеверно Српство сваким даном падаше суноврат. Већ у 12. стољећу готово са свим нестаде тога силног ''урликајућег лава'', од кога негда ''погибаше војска њемачка и дрктијаше читава држава римско-њемачка'' — како веле сами Нијемци.
Велико мноштво ових Србаља изгибе у безбројним бојевима са Нијемцима и Данцима, али још веће мноштво претворило се у праве Нијемце и баш то су данас најжешћи противници Словенства. Но још прије неких 1200 година један велик огранак Срба Бодрица, потиснут њемштином, сађе у Бачку и Банат: па ту и остаде за на вијек. То су праоци данашњих Срба Бачвана и Банаћана. Ови Срби Бодрице подигоше у Бачкој град Бодрич (Бодрог), те касније по томе граду прозва се цијела данашња бодричка (бодрошка) жупанија у Угарској. Последњи балтички Срби у Пруској коначно су поњемчени истом прије 200 година. Али од полапских Срба преостаде и до данас један мали остатак. То су оних 175 хиљада Лужичких Срба у Саксонској, који се и дан дањи у својој Спревској Шумадији очајно боре за лијепо своје име српско.
Али За то вријеме већ се у велико бјеху прочула и сва садања народна имена словенска. Још почетком шестог стољећа прво се појави име Словјен, негђе у сјеверној Русији око Иљменског Језера, а касније име Словјен пређе и на све оне дачке, панонске и корушке Србе, који се данас зову: Словаци и Словенци. У то доба бјеше у Великој Србији једно горштачко племе, које живљаше хрбатом Бабијих Гора, те се по томе називаше Хрбати, што ће рећи: Горани или планинци. По њима се и Бабије Горе назваше Хрбати, а за тим Карпати. Касније од тих Срба Горана постаде посебно српско племе Бијели Хрбати, а то су данашњи Хрвати
За тим се појави име Чех, па Моравац. Пољак и Рус, те већ у седмом стољећу једни данашњи народи словенски почињу засебну своју историју под засебним, новим именима народним. Али још и тада добар дио оних Срба у галичко-пољској Бојки сачува своје српско име. Половином шестог стољећа један огранак ових Срба бјеше се спустио у Банат, Бачку, Барању и Троједницу. Ту они сви и осташе, а они у Троједници и Барањи основаше тада и нову Бијелу Србију којој бјеше средиште данашња Славонија и Сријем. Почетком седмог стољећа умрије. врховни кнез оних Срба у Бојки галичко-пољској, а државу му насљедише два сина његова. А кад у то доба Авари прегазише српске земље на Балкану, онда један од ове браће са половином народа остаде у Бојки, а други се с другом половином исели и пође у помоћ јужним Србима, који бјеху заподјели нову борбу против Авара. Тако настаде:
Последња велика сеоба Срба са сјевера на југ
а то се сврши негђе од 630. до 636. године. Ови Срби бјеху још некрштени и дођоше у ове земље под именом Бијелих Срба и Бијелих Хрвата. Срби и Хрвати потуку и рашћерају останке Авара, па онда Хрвати посједоше сјеверо-западно приморје јадранско и пружише се до ријеке Уне и Купе, а Срби заокружише Хрвате у полукруг и заузеше данашњу Далмацију, Боку, Херцеговину, Босну, Праву Србију, Црну Гору и сјеверну Албанију са пећском области чак до испод Шар Планине и Скопља, те тако се измијешаше и саставише са оним ранијим јужним Србима на Балкану и са оним Србима, старосједиоцима у Банату, Бачкој, Барањи, Сријему и Славонији.
Тако Срби опет дођошен на старо огњиште своје, откале их бјеху потисли Келти и други отимачи.
Тако Срби изнова освојише и населише данашње домовине своје, гђе бораве стално већ 1260 година, пошто прегазише готово половину земљине површине и проживљеше хиљаде година у најстрашнијој борби. Тако је био далек и мучан пут наших праотаца, док нам извојштише ово мало земљице, коју и ми већ дванаест и по стољећа натапамо својом крвљу и крвавим знојем својим. Неизмјерни тај пут сав је засут костима Србиновим. Гроб до гроба и гроб над гробом лежи на том предалеком путу и вапије за бољом срећом народа српског. Колико ли славних и великих дјела починише наши праоци за толике хиљаде година! И колико ли јуначких, мука претрпљеше они на тако далеком путовању! Све је то заронило гробље једно непрегледно и застрло вјечним заборавом.
Но у брзо послије ове последње велике сеобе Срба са сјевера, догоди се нов, важан догађај, а то је:
које захвати најприје балтичке и полапске Србе. Чим је за Нијемце и Данце прошла прва опасност од хунске поплаве, одмах они помолише рогове против Срба и упињаху се свом силом, да их одроде. У томе им много поможе и само Хришћанство, које Нијемци донијеше међу сјеверне Србе. Балтички и полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке, јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србима и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт. Силна, српска племена Бодрице и Љутице највећма се одликоваше у тим ратовима против Данаца, Саксонаца и Франака. (Данци су огранак скандинавских Шведа, а Саксонци су њемачко племе као и Франци. Од тих Франака добише своје име данашњи Французи.)
Још у првом рату Срби страшно поразише Саксонце, а у другом потукоше и Саксонце и Данце, па убише и самог краља данског. Славне српске војсковођи Звјездодраг, Бјелослав и Дерван, потукоше много пута војску Франачку, а Дерваи освоји цијелу Саксонију и Тирингију и опустоши их. Тако и Лужички Срби (Сораби) одржаше многе побједе у бојевима против Карла Великог, краља Франачког, те само у једном боју паде 32.000 Франака. Бодрички вођ Драшко погибе у боју против Данаца, а за тим Бодрице три пу застопце разбише Данце и освојише велик дио њихових земаља. За тим опет у три битке потукоше 50.000 франачких војника.
Једном приликом Срби Љутице под својим краљем Рашком превалише преко мора и завојштише чак на Енглеску. Али тамо бјеху лоше среће, те у повратку искалише срце над Шведима, Данцима и Нијемцима. Но још лошија срећа навела је ове Србе, да троше своју снагу и за рачуи туђина, те их врло често виђамо, гђе ратују с Нијемцима, против Данаца, и с Данцима против Нијемаца. А са њемштином бјеше дошло међу ове Србе и ђавоља неслога. И нигђе братска неслога није починила толико зала, колико међу тим балтичким и полапским Србима. У томе се особито одликоваше, иначе јуначка и силна племена, Љутице и Бодрице, који вођаху међу собом многе крваве ратове, а за то вријеме Нијемци пустошаху оне земље српске, па најзад их и савише под своју власт.
Но једно вријеме панонским и полапским Србима синуше љепши дани. Било је то почетком седмог стољећа. Тада (од год. 620. ,до год. 641) јави се међу њима велик човјек, по имену Само или Самко. Он ослободи панонске и полапске Србе од аварског и франачког јарма и сједини под своје жезло многа племена српског имена и језика. Срце Самове државе бјеше у Чешкој, али се она пружала озго чак из Саксонске и Баварске све до Карпата, а отуд све широм и уздуж преко данашње Чешке, Аустрије, сјеверне и западне Угарске, па преко Дунава Дравом и Савом дуж цијелог Сријема, Славоније, Хрватске, Крањске, Корушке и Истрије све до Трста, а неки веле, да се ова српска држава саставила и са балканском Србијом, те се протегла на југу чак до Егејског, Јонског и Јадранског Мора. То бјеше Самкова Србија, и то је било највеће државно јединство српско, каквога нигда прије ни послије не познаде наша повјесница."
Али на брзо по смрти Самковој пропаде и та држава српска, а Франци потљачише све српске земље од балтичког до Јадранског Мора, па продријеше чак преко Сријема и Фрушке Горе. (Франачко име Срби изговараху: Фруги или Фрузи, те по тим освајачким Фрузима назва се данашња Фрушка Гора.) Поучени том невољом, најзад се једном сложише и они крвни непријатељи, Љутице и Бодрице. Њима се придружише и Полапски Срби, па сви заједно око године 840. дигоше устанак против Нијемаца. Нијемци их савладаше, али они се онет подизаху. А кад у једном устанку од 844. год. погибе бодрички врховни кнез Гостомисаљ, тада остали ситнији кнезови српски опет признаше њемачку власт али коначно се још не покорише. Тако и год. 927., 929., 937., 940., 944. и 945. ови Срби дизаху све нове и нове устанке и бораху се очајно на живот и смрт.
Много пута ови Срби многобошци починише ужасан лом од Нијемаца и њихових попова, који им силом наметаху хришћанску вјеру, и с њоме и народност њемачку. Једном приликом Бодрице под својим војводом Местивојем опљенише и спалише и сам град Хамбург и многе крајеве њемачке. А већ у години хиљадитој: (1000.) полапски Срби бјеху слободнији и самосталнији него прије 200 година. Па и касније кроз читава два стољећа балтичко-полапски Срби крвавом муком чуваху своју лијепу слободу српску. У то доба особито се истакоше на бранику Српства бодрички кнезови: Ратибор, Крут и Прибигнев, па син му славни и племенити Гочалк, па Гочалкови потомци Будивој, Хенрик, Владимир, Светопук (II.) Кнут и Свеник. За тим се истакоше и још два кнеза полапска, Прибислав и Никлот, и рујански кнез Јаромир. Сви се они лавовски бораху за своје мило Српство и бјеху се завјерили: ''или сви до једног да изгину, или да се освете Њијемцима.'' Али Нијемци бјеху удружени и сложни, а српска племена раздружена и несложна. С тога сав отпор њихов и све муке јуначке поруши — неслога српска.
Међу тим и хришћанство међу њима бјеше захватило корјена, те покрштена господа, одличници и вође народне, почеше пријањати и уз туђинштину: почеше примати њемачки језик и обичаје, а одбацише све своје српске особине. Временом и дугом навиком ова одродска зараза пређе са српске господе и на сам народ, те тако ово негда несавладљиво сјеверно Српство сваким даном падаше суноврат. Већ у 12. стољећу готово са свим нестаде тога силног ''урликајућег лава'', од кога негда ''погибаше војска њемачка и дрктијаше читава држава римско-њемачка'' — како веле сами Нијемци.
Велико мноштво ових Србаља изгибе у безбројним бојевима са Нијемцима и Данцима, али још веће мноштво претворило се у праве Нијемце и баш то су данас најжешћи противници Словенства. Но још прије неких 1200 година један велик огранак Срба Бодрица, потиснут њемштином, сађе у Бачку и Банат: па ту и остаде за на вијек. То су праоци данашњих Срба Бачвана и Банаћана. Ови Срби Бодрице подигоше у Бачкој град Бодрич (Бодрог), те касније по томе граду прозва се цијела данашња бодричка (бодрошка) жупанија у Угарској. Последњи балтички Срби у Пруској коначно су поњемчени истом прије 200 година. Али од полапских Срба преостаде и до данас један мали остатак. То су оних 175 хиљада Лужичких Срба у Саксонској, који се и дан дањи у својој Спревској Шумадији очајно боре за лијепо своје име српско.
Али За то вријеме већ се у велико бјеху прочула и сва садања народна имена словенска. Још почетком шестог стољећа прво се појави име Словјен, негђе у сјеверној Русији око Иљменског Језера, а касније име Словјен пређе и на све оне дачке, панонске и корушке Србе, који се данас зову: Словаци и Словенци. У то доба бјеше у Великој Србији једно горштачко племе, које живљаше хрбатом Бабијих Гора, те се по томе називаше Хрбати, што ће рећи: Горани или планинци. По њима се и Бабије Горе назваше Хрбати, а за тим Карпати. Касније од тих Срба Горана постаде посебно српско племе Бијели Хрбати, а то су данашњи Хрвати
За тим се појави име Чех, па Моравац. Пољак и Рус, те већ у седмом стољећу једни данашњи народи словенски почињу засебну своју историју под засебним, новим именима народним. Али још и тада добар дио оних Срба у галичко-пољској Бојки сачува своје српско име. Половином шестог стољећа један огранак ових Срба бјеше се спустио у Банат, Бачку, Барању и Троједницу. Ту они сви и осташе, а они у Троједници и Барањи основаше тада и нову Бијелу Србију којој бјеше средиште данашња Славонија и Сријем. Почетком седмог стољећа умрије. врховни кнез оних Срба у Бојки галичко-пољској, а државу му насљедише два сина његова. А кад у то доба Авари прегазише српске земље на Балкану, онда један од ове браће са половином народа остаде у Бојки, а други се с другом половином исели и пође у помоћ јужним Србима, који бјеху заподјели нову борбу против Авара. Тако настаде:
Последња велика сеоба Срба са сјевера на југ
а то се сврши негђе од 630. до 636. године. Ови Срби бјеху још некрштени и дођоше у ове земље под именом Бијелих Срба и Бијелих Хрвата. Срби и Хрвати потуку и рашћерају останке Авара, па онда Хрвати посједоше сјеверо-западно приморје јадранско и пружише се до ријеке Уне и Купе, а Срби заокружише Хрвате у полукруг и заузеше данашњу Далмацију, Боку, Херцеговину, Босну, Праву Србију, Црну Гору и сјеверну Албанију са пећском области чак до испод Шар Планине и Скопља, те тако се измијешаше и саставише са оним ранијим јужним Србима на Балкану и са оним Србима, старосједиоцима у Банату, Бачкој, Барањи, Сријему и Славонији.
Тако Срби опет дођошен на старо огњиште своје, откале их бјеху потисли Келти и други отимачи.
Тако Срби изнова освојише и населише данашње домовине своје, гђе бораве стално већ 1260 година, пошто прегазише готово половину земљине површине и проживљеше хиљаде година у најстрашнијој борби. Тако је био далек и мучан пут наших праотаца, док нам извојштише ово мало земљице, коју и ми већ дванаест и по стољећа натапамо својом крвљу и крвавим знојем својим. Неизмјерни тај пут сав је засут костима Србиновим. Гроб до гроба и гроб над гробом лежи на том предалеком путу и вапије за бољом срећом народа српског. Колико ли славних и великих дјела починише наши праоци за толике хиљаде година! И колико ли јуначких, мука претрпљеше они на тако далеком путовању! Све је то заронило гробље једно непрегледно и застрло вјечним заборавом.
Но у брзо послије ове последње велике сеобе Срба са сјевера, догоди се нов, важан догађај, а то је: