09-16-2009, 07:55 PM
Велика сеоба народа.
Тада бјеше узаврио сав свијет. Бјеше настало ужасно комешање и мјешавина многих и свакојаких народа. Јер као што негда Хуни потиснуше сирбирске Србе, тако сад Китајци разбише дивље Хуне и погнаше их широм Азије, те ови свом силом грунуше у Европу, истим путем, којим дођоше и сирбирски Срби. Престрављени хунском најездом, Нијемци повукоше собом добар дио сјеверних Срба, те с њима заједно почеше продирати преко Дунава и Саве у Византију. (Византија је била ново-основана Источна Римска Царевина, којом владаху Грци или Византинци, а престоница им бјеше Цариград.) Око год. 378. Срби и, Нијемци, удружени под именом Гота, освојише готово сав Балкански Полуострв. Тада се и ови и они ранији сјеверни Срби досељеници стопише са оним јужним Србима старосједиоцима балканским. Византија и Рим бјеху тада у најгрђем расулу, те се Срби и Нијемци лако учврстише на Балкану и засноваше ту као неку посебну државу готску. Али у овој готско-српској војсци бјеше врло мало правих Нијемаца. Остали сви бијаху Срби. За то, кад Нијемци хтједоше да присвоје сву власт, Срби се удружише с Грцима, те почеше тући Нијемце, као што су дотле с Нијемцима тукли Грке.
Док се ово збивало, Хуни нагрну свом силом, водећи собом останке каспијских и кавкаских Срба, и уз пут скупе под свој барјак и многе друге Србе тако, да Срби сачињаваху главну убојну снагу хунску, а први доглавници хунског вођа бјеху Срби, међу којима се особито истиче неки Оногост. Око год. 449. Срби и Хуна бјеху потпуни господари свих земаља у Подунављу и Посавини, а једно крило ових Срба спусти се тад и у Далмацију. У савезу са овим Србима, Хуни под својим вођем, страшним Атилом, груну на Рим и Византију, па готово сатру обе ове царевине. Касније Хуни са Србима продру до Једрена (близу Цариграда), те потуку и рашћерају са Балкана све оне заостатке њемачких Гота. Сви ови Срби, који дођоше с Хунима, остадоше међу својом браћом на Балкану, те се касније бораху с Грцима против Хуна. На брзо по смрти Атилиној Хуни ишчезну као пљева на вјетру, пошто су уништили многа романска и њемачка племена у Европи. И тако Србима свану, те се заснова
Прва држава и прва династија српска на Балкану.
Чим пропадоше Готи и Хуни, појави се међу јужним Србима велик човјек по имену Свевлад. Он дође из Велике Србије и вјешто употреби слабост Византије и Рима, па основа нову српску државу, која се простирала преко планине Балкана од Риле до старе Планине, па преко сјеверне Маћедоније, Старе Србије и Арбаније дуж Јадранског Мора чак у Истрију до Трста. Свевлад I. умрије око год. 530., а наследи га најстарији син Борис, Борило, Борко или Боривој Свевладовић. Боривој увећа српску државу од Јадранског Мора до ушћа Саве у Дунав. Њега насљеди најмлађи му брат Остројило или Стројило I., који пренесе своју престоницу под Шар Планину у Прехвалу. Он освоји многе заостале градове у јадранском приморју и по острвима и очисти их од Грка и Латина. Он разори и стари град Епидавр у Далмацији, који је лежао тамо, гђе је сад село Цавтат. Становници Епидавра, Грци и Латини, бјежећи испред српске навале, повукоше се нешто сјеверније према острву Локруму и ту ударише темељ новом граду Рагузи, који ми зовемо Дубровник.
Одмах за Грцима и Латинима надођоше и Срби, па населише и утврдише град Дубровник који касније постаде врло силан и славан са свог богатства и просвјете. Стројило подиже и Спљет, Трогир, Крк, Раб и друге градове, и очисти од туђинштине све српске земље од Пољане у Арбанији чак до старе Виндобоне (садањег Беча), те ослободи и велик дио панонских српских земаља, заједно са Сријемом. Стројило погибе код Скадра год. 552. у боју против Грко Римљана, а наследи га син му Свевлад II, који је страшно гонио и затирао хришћане, па и саме Србе.
Но још за живота Боривојева и Стројилова, њихов средњи брат, Тотило, по договору с браћом својом, пређе с многом војском у Италију, те послије многих славних побједа освоји Рим, принуди га на плаћање данка и зададе самртни ударац негда свесилном Западном Царству Римском, Народ у Риму одушевљено је дочекао Тотилу и поздравио га, као ослободиоца потлачених робова римских. Тотило је и даље војштио по Италији у друштву са Нијемцима, те по томе неки мисле, да је и он био Нијемац, што није истина. Са Тотилиним, Србима и са Нијемцима ратоваху тад против Рима и многи други Срби, који упадаху у Италију са далеког сјевера чак из Балтичке Србије, из покрајнне Вендалије. (Вендалија се назвала од имена Венд, а тим именом онда туђинци називаху све Србе, та и данас они тако зову нашу браћу Словенце и Лужичке Србе.)
Тотило погибе негђе у тим силним бојевима, а сви његови Срби, као и они придошли са сјевера, временом се полатинише и са свим нестадоше. Послије Свевлада II. владаху још неколики Свевладовићи као: Селимир, Владан и други, о којима се једва нешто може наслутити, али ништа поуздано.. Са последњим Свевладовићем изумре та прва српска држава на Балкану и Свевладова династија (насљедња лоза владалачка.), која је Српству дала неких 11 владалаца. Но за вријеме ових догађаја на југу, појави се са сјевера нова напаст:
Аварска најезда.
Још за владе Свевлада II. Свевладовића појавише се у Панонији и Дакији нови освајачи, дивљи Авари или Обри, народ турско-монголског порјекла. Продирући из средње Азије у Европу, Авари силом повукоше собом сав остатак каспијских Срба, а за тим придружише им се добровољно и многи други Срби из Велике Србије, Дакије и Паноније. Помоћу својих јуначких савезника Срба, Авари у данашњој Угарској основаше тако звану Аварију. Али у истину то није била аварска држава, него је то била само обнова праве и прве Панонске Србије, коју Срби сами засноваше у међувремену измеђ хунске и аварске поплаве, од прилике, на прелазу из петог у шесто стољеће. Јер у опће Авара правих бјеше врло мало (свега око 200 хиљада душа), а сви остали становници Аварије бјеху Срби, сакупљени са многих страна.
У истом међувремену измеђ хунске и аварске најезде заснована је и у Дакији (у данашњем Банату и Румунији и Ердељу) Дачка Србија, у којој још из раније борављаху српска племена Спори и Анти, која дођоше тамо преко Бесарабије са Волге, Дона и Црнога Мора. (Име Спори значи Расијани или Рашчани, а име Анти значи Граничари.) Ови Срби Рашчани и Граничари (Спори и Анти) бјеху многобројни и силни. Они за дуго владаху независно све од Бабијих Гора (Карпата) чак до Дунава и Црнога Мора. Касније њихове старјешине узеше аварски назив бан, а своју земљу назваше Банат - (Банство или Баиовина), те се и данас један дио тих земаља зове Банат. Ови дачки Срби, намножив се одвећ, чешће упадаху преко Дунава у византијске земље. Тако још 558. год. продријеше чак до Цариграда и до Грчке, али пуно их је заостало и у Доњој Мизији (садашњој Блгарији). Сви се они тамо стопише са оном јужном браћом својом, а једни се (год. 527. и 553.) протегнуше и у Далмацију, Арбанију и Босну, те тако допунише оно раније Српство тамошње.
Кад Авари дођоше у Панонију позваше и дачке Србе да им се покоре. А на то им српски кнез Добрета отпоздрави овако: ''Нико се није родио, нити га ово сунце грије, ко би нас могао подјармити! Ми смо навикли да заповједамо другим народима, а не други нама. И ово је наш: завјет, докле год буде на свијету рата и мача!'' И, збиља, Авари не смједоше да се огледају са Добретом, него се одврљише другим путем преко Саве на Балкански Полуострв, а дачки Срби осташе слободни и независни као и дотле. У то доба Византија ратоваше у Азији са Персијанцима, те се и дачким Србима учини згода, да се са свим сједине са јужном браћом својом. Одмах послије оне Добретине отпоруке Аварима, дачки Срби са 100 хиљада војске груну преко Дунава на Византију, попале сву земљу, освоје многе градове и тврђаве, продру чак у дно Грчке и до Цариграда, па се стане око Солуна и ту са оним јужним Србима оснују Солунску Србију и почну владати слободно и безбрижно.
Али њиховим одласком Дачка Србија бјеше ослабила, па византијски цар Тиберија из освете напујда Аваре, те ови нападну и опљене Дачку Србију, али је не покорише. Јер исте године (575.) Авари са својим панонским Србима окренуше сву своју силу преко Саве у државу Свевладовића, која тад бјеше већ на концу пропасти. Тако дачки Срби опет осташе слободни, али пропаде Свевладова Србија. Авари и панонски Срби прејурише преко ње и провалише у срце Византије. Византија тад "бјеше на рубу пропасти, а Римљани дотле већ бјеху пропали. Једно вријеме Срби се удружише с Грцима против Авара, као што прије тога и Авари помагаху Грцима против Срба. Али већ год. 626. Срби са Аварима опсједају и туку Цариград.
Но и прије тога Срби допираху под зидине цариградске. Тако год. 588. и 589. и 615. нове гомиле Србаља насрнуше испреко Дунава преко садање Блгарије, Румелије и Тракије, па учинише страшан окршај по Византији. Тада се од тих ратника одвојише два силна српска племена, Милинзи и Језерци, па, продријеше чак у Пелопонез (у дну Грчке), па тамо за на вијек остадоше. Ту се они учврстише и основаше посебну Пелопонеску Србију и владаху у њој пуних 200 година са свим независно. Но најзад Грци и њих покорише, а временом их са свим и погрчише.
Већ у ово доба, почетком седмог стољећа, Срби бјеху посјели готово све најглавније покрајине на Балкану. А док се то догађало у јужном Српству, дотле се у велико бјеше почело
Тада бјеше узаврио сав свијет. Бјеше настало ужасно комешање и мјешавина многих и свакојаких народа. Јер као што негда Хуни потиснуше сирбирске Србе, тако сад Китајци разбише дивље Хуне и погнаше их широм Азије, те ови свом силом грунуше у Европу, истим путем, којим дођоше и сирбирски Срби. Престрављени хунском најездом, Нијемци повукоше собом добар дио сјеверних Срба, те с њима заједно почеше продирати преко Дунава и Саве у Византију. (Византија је била ново-основана Источна Римска Царевина, којом владаху Грци или Византинци, а престоница им бјеше Цариград.) Око год. 378. Срби и, Нијемци, удружени под именом Гота, освојише готово сав Балкански Полуострв. Тада се и ови и они ранији сјеверни Срби досељеници стопише са оним јужним Србима старосједиоцима балканским. Византија и Рим бјеху тада у најгрђем расулу, те се Срби и Нијемци лако учврстише на Балкану и засноваше ту као неку посебну државу готску. Али у овој готско-српској војсци бјеше врло мало правих Нијемаца. Остали сви бијаху Срби. За то, кад Нијемци хтједоше да присвоје сву власт, Срби се удружише с Грцима, те почеше тући Нијемце, као што су дотле с Нијемцима тукли Грке.
Док се ово збивало, Хуни нагрну свом силом, водећи собом останке каспијских и кавкаских Срба, и уз пут скупе под свој барјак и многе друге Србе тако, да Срби сачињаваху главну убојну снагу хунску, а први доглавници хунског вођа бјеху Срби, међу којима се особито истиче неки Оногост. Око год. 449. Срби и Хуна бјеху потпуни господари свих земаља у Подунављу и Посавини, а једно крило ових Срба спусти се тад и у Далмацију. У савезу са овим Србима, Хуни под својим вођем, страшним Атилом, груну на Рим и Византију, па готово сатру обе ове царевине. Касније Хуни са Србима продру до Једрена (близу Цариграда), те потуку и рашћерају са Балкана све оне заостатке њемачких Гота. Сви ови Срби, који дођоше с Хунима, остадоше међу својом браћом на Балкану, те се касније бораху с Грцима против Хуна. На брзо по смрти Атилиној Хуни ишчезну као пљева на вјетру, пошто су уништили многа романска и њемачка племена у Европи. И тако Србима свану, те се заснова
Прва држава и прва династија српска на Балкану.
Чим пропадоше Готи и Хуни, појави се међу јужним Србима велик човјек по имену Свевлад. Он дође из Велике Србије и вјешто употреби слабост Византије и Рима, па основа нову српску државу, која се простирала преко планине Балкана од Риле до старе Планине, па преко сјеверне Маћедоније, Старе Србије и Арбаније дуж Јадранског Мора чак у Истрију до Трста. Свевлад I. умрије око год. 530., а наследи га најстарији син Борис, Борило, Борко или Боривој Свевладовић. Боривој увећа српску државу од Јадранског Мора до ушћа Саве у Дунав. Њега насљеди најмлађи му брат Остројило или Стројило I., који пренесе своју престоницу под Шар Планину у Прехвалу. Он освоји многе заостале градове у јадранском приморју и по острвима и очисти их од Грка и Латина. Он разори и стари град Епидавр у Далмацији, који је лежао тамо, гђе је сад село Цавтат. Становници Епидавра, Грци и Латини, бјежећи испред српске навале, повукоше се нешто сјеверније према острву Локруму и ту ударише темељ новом граду Рагузи, који ми зовемо Дубровник.
Одмах за Грцима и Латинима надођоше и Срби, па населише и утврдише град Дубровник који касније постаде врло силан и славан са свог богатства и просвјете. Стројило подиже и Спљет, Трогир, Крк, Раб и друге градове, и очисти од туђинштине све српске земље од Пољане у Арбанији чак до старе Виндобоне (садањег Беча), те ослободи и велик дио панонских српских земаља, заједно са Сријемом. Стројило погибе код Скадра год. 552. у боју против Грко Римљана, а наследи га син му Свевлад II, који је страшно гонио и затирао хришћане, па и саме Србе.
Но још за живота Боривојева и Стројилова, њихов средњи брат, Тотило, по договору с браћом својом, пређе с многом војском у Италију, те послије многих славних побједа освоји Рим, принуди га на плаћање данка и зададе самртни ударац негда свесилном Западном Царству Римском, Народ у Риму одушевљено је дочекао Тотилу и поздравио га, као ослободиоца потлачених робова римских. Тотило је и даље војштио по Италији у друштву са Нијемцима, те по томе неки мисле, да је и он био Нијемац, што није истина. Са Тотилиним, Србима и са Нијемцима ратоваху тад против Рима и многи други Срби, који упадаху у Италију са далеког сјевера чак из Балтичке Србије, из покрајнне Вендалије. (Вендалија се назвала од имена Венд, а тим именом онда туђинци називаху све Србе, та и данас они тако зову нашу браћу Словенце и Лужичке Србе.)
Тотило погибе негђе у тим силним бојевима, а сви његови Срби, као и они придошли са сјевера, временом се полатинише и са свим нестадоше. Послије Свевлада II. владаху још неколики Свевладовићи као: Селимир, Владан и други, о којима се једва нешто може наслутити, али ништа поуздано.. Са последњим Свевладовићем изумре та прва српска држава на Балкану и Свевладова династија (насљедња лоза владалачка.), која је Српству дала неких 11 владалаца. Но за вријеме ових догађаја на југу, појави се са сјевера нова напаст:
Аварска најезда.
Још за владе Свевлада II. Свевладовића појавише се у Панонији и Дакији нови освајачи, дивљи Авари или Обри, народ турско-монголског порјекла. Продирући из средње Азије у Европу, Авари силом повукоше собом сав остатак каспијских Срба, а за тим придружише им се добровољно и многи други Срби из Велике Србије, Дакије и Паноније. Помоћу својих јуначких савезника Срба, Авари у данашњој Угарској основаше тако звану Аварију. Али у истину то није била аварска држава, него је то била само обнова праве и прве Панонске Србије, коју Срби сами засноваше у међувремену измеђ хунске и аварске поплаве, од прилике, на прелазу из петог у шесто стољеће. Јер у опће Авара правих бјеше врло мало (свега око 200 хиљада душа), а сви остали становници Аварије бјеху Срби, сакупљени са многих страна.
У истом међувремену измеђ хунске и аварске најезде заснована је и у Дакији (у данашњем Банату и Румунији и Ердељу) Дачка Србија, у којој још из раније борављаху српска племена Спори и Анти, која дођоше тамо преко Бесарабије са Волге, Дона и Црнога Мора. (Име Спори значи Расијани или Рашчани, а име Анти значи Граничари.) Ови Срби Рашчани и Граничари (Спори и Анти) бјеху многобројни и силни. Они за дуго владаху независно све од Бабијих Гора (Карпата) чак до Дунава и Црнога Мора. Касније њихове старјешине узеше аварски назив бан, а своју земљу назваше Банат - (Банство или Баиовина), те се и данас један дио тих земаља зове Банат. Ови дачки Срби, намножив се одвећ, чешће упадаху преко Дунава у византијске земље. Тако још 558. год. продријеше чак до Цариграда и до Грчке, али пуно их је заостало и у Доњој Мизији (садашњој Блгарији). Сви се они тамо стопише са оном јужном браћом својом, а једни се (год. 527. и 553.) протегнуше и у Далмацију, Арбанију и Босну, те тако допунише оно раније Српство тамошње.
Кад Авари дођоше у Панонију позваше и дачке Србе да им се покоре. А на то им српски кнез Добрета отпоздрави овако: ''Нико се није родио, нити га ово сунце грије, ко би нас могао подјармити! Ми смо навикли да заповједамо другим народима, а не други нама. И ово је наш: завјет, докле год буде на свијету рата и мача!'' И, збиља, Авари не смједоше да се огледају са Добретом, него се одврљише другим путем преко Саве на Балкански Полуострв, а дачки Срби осташе слободни и независни као и дотле. У то доба Византија ратоваше у Азији са Персијанцима, те се и дачким Србима учини згода, да се са свим сједине са јужном браћом својом. Одмах послије оне Добретине отпоруке Аварима, дачки Срби са 100 хиљада војске груну преко Дунава на Византију, попале сву земљу, освоје многе градове и тврђаве, продру чак у дно Грчке и до Цариграда, па се стане око Солуна и ту са оним јужним Србима оснују Солунску Србију и почну владати слободно и безбрижно.
Али њиховим одласком Дачка Србија бјеше ослабила, па византијски цар Тиберија из освете напујда Аваре, те ови нападну и опљене Дачку Србију, али је не покорише. Јер исте године (575.) Авари са својим панонским Србима окренуше сву своју силу преко Саве у државу Свевладовића, која тад бјеше већ на концу пропасти. Тако дачки Срби опет осташе слободни, али пропаде Свевладова Србија. Авари и панонски Срби прејурише преко ње и провалише у срце Византије. Византија тад "бјеше на рубу пропасти, а Римљани дотле већ бјеху пропали. Једно вријеме Срби се удружише с Грцима против Авара, као што прије тога и Авари помагаху Грцима против Срба. Али већ год. 626. Срби са Аварима опсједају и туку Цариград.
Но и прије тога Срби допираху под зидине цариградске. Тако год. 588. и 589. и 615. нове гомиле Србаља насрнуше испреко Дунава преко садање Блгарије, Румелије и Тракије, па учинише страшан окршај по Византији. Тада се од тих ратника одвојише два силна српска племена, Милинзи и Језерци, па, продријеше чак у Пелопонез (у дну Грчке), па тамо за на вијек остадоше. Ту се они учврстише и основаше посебну Пелопонеску Србију и владаху у њој пуних 200 година са свим независно. Но најзад Грци и њих покорише, а временом их са свим и погрчише.
Већ у ово доба, почетком седмог стољећа, Срби бјеху посјели готово све најглавније покрајине на Балкану. А док се то догађало у јужном Српству, дотле се у велико бјеше почело