09-16-2009, 07:54 PM
(This post was last modified: 09-16-2009, 08:00 PM by ЧИЧА КЕЖУЛТРА.)
ала сте закували 
...али и мени као и Каји се чини да баш,баш брзо идемо!ал не због тога да давимо тему,него што видим да стварно ИМАМО ШТА РЕЋИ и да то чучи у нама а никако не можемо све одједном да кажемо а хтјели би...
е сад касније ћу да убацим и коментаре и своја запажања на уписе прије мог,а сада да дам један текст који ме одушевио...
дакле СИМА ЛУКИН ЛАЗИЋ (1863-1904) српски историчар,новинар и књижевник- "Кратка повјесница Срба".... ово је написано када није било пуно сазнања о историји,када није било интернета,када су књиге већини народа биле у смислу теорије...дакле овакав текст се могао написати само дубоким проучавањем књига,древних текстова,анализирањем,истраживањем....а тих текстова је било,поготово тада,док нам их "наши драги пријатељи" Њемци а касније и "браћа" Енглези (споменуо је неко прије бомбардовање Београда `45) за вријеме Другог свијетског рата не уништише...велику већину нашег културног и националног блага што у књижарама што у приватним колекцијама...
И САД НЕКА НЕКО КАЖЕ ДА СУ СЕ СРБИ ОВДЈЕ ДОСЕЛИЛИ ТЕК У 7 ВИЈЕКУ!!!
администарција нека ми опрости на дужини текста...
ДОБА ОДРОЂАВАЊА
Прелазно доба од времена предисториског до жупанијског.
Кад су сибирски Срби опет пали у ропство китајско и хунско, почеше их ови страшно угњетавати и затирати. Много пута Срби устајаху на оружје, али се потпуно не ослободише, јер бјеху несложни, те тако настаде
Друга велика сеоба и диоба Српства.
Кад Хуни потиснуше Србе у последњем устанку, почеше се ови повлачити из сибирске Сирбије правце на запад, Уз пут им се придружи већи дио и оних Орба из Сербаније, те сви скупа пређу у Европу. Једни се уставе око ријеке Волге, Дона и Дњепра у данашњој европској Русији и простру се чак изнад Иљменског Језера и града Новгорода, близу садањег Петрограда и Кронштата руског. Други се стане око ријеке Буга (горњег и доњег) и око ријеке Висле, Дњестра, Прута и Серета, у каснијој Пољској, Галицији и Бесарабији. Трећи одмакну још западније и коначно се настане у данашњем њемачком царству, око ријеке Одре и Лабе и дуж цијелог Балтичког Мора, а касније се пружише чак и до ријеке Рајне.
Ово прво и најраније смјештање и размјештање сјеверних Срба у сјеверној Европи могло је бити, у средњу руку, од прилике прије 3000 година. Јер још прије 2600 година стари Грци и Римљани затекоше ове Србе на Балтичком Мору и у велико трговаху с њима. Дакле, ови Срби још тада бјеху на високом ступњу просвјете, па мора да су се тамо много раније населили, јер данаске се поуздано зна, да Срби од памтивијека станују у Европи.
Некако у исто доба, кад се ови сјеверни Срби насељаваху у Европи, дођоше у Европу и покојни Јелени, праоци данашњих Грка). Они дођоше у Европу с југа, готово истим путем, којим прије њих дођоше они јужни Срби балкански. Јелини посједоше западне стране Мале Азије, . па одмах се почеше увлачити и на Балканско Полуострво у данашњу Грчку и Тракију. Уступајући мјеста новим гостима, Јелинима, они јужни Срби почеше се протезати све даље на сјевер и запад, те горњим својим крилом превалише Саву и Дунав и населише потоњу Панонију и Дакију. (Панонија је обухватала Сријем, Славонију и Хрватску до Сиска, па онда Међумурје, Барању и готово сву западну Угарску заједно са Бачком до Титела на Дунаву и до Земуна. А Дакија је обухватала сву осталу — источну —Угарску са оба Баната, а осим тога још и цијелу данашњу краљевину Румунију чак до Бабијих Гора, а то је велика планина која се сад зове Карпати и лежи међу Угарском, Галицијом и Пољском.) Временом некоји од ових Срба из Паноније и Дакије отиснуше се још сјеверније, те се спојише са оним сјеверним Србима око Балтичког Мора.
И тако од онога растанка у Индији ту се сад опет видјеше и састадоше јужни и сјеверни Срби. Од тада бјеху они у непрекидном додиру и саобраћају и владаху огромним простором земље чак од планине Урала, Иљменског Језера и Балтичког Мора, па све широм и уздуж до Јадранског, Јонског, Егејског и Црног Мора, а пружаху се тад и у Италију чак до Рима. На цијелом томе простору Срби живљаху и цареваху слободно и независно све до келтске најезде. (Келти су били посебна грана индоевропских народа. Били су силни освајачи али доста просвјећени. Они су у српским земљама подигли многе градове и тврђаве, па они основаше и престоницу данашње краљевине Србије, град Београд и београдску тврђаву. Келти су давно изумрли, а последњи траг им се сачувао у данашњим Ирцима, Бискајцима и у маћедонских Власима, Цинцарима.)
Дакле у ово доба, прије неке 2300 година, Подунавље и Посавина бјеше стожер и средиште Српства, баш као што је и данас. Али тад се међу Србима појавише Келти, па притискоше најприје Панонију и Дакију, а кад се утврдише у Београду, онда нагрнуше преко Саве и Дукава, те потлачише и балканске српске земље. Срби до некле успјешно сузбијаху Келте, ал не могоше им одољети, јер бјеху сувише поцјепани — не имађаху још никаквог државног јединства. Најзад потиснути келтском најездом, многи Срби из Подунавља, Посавине, Подравине и Потисја повукоше се на сјеверо-исток и придружише се оним Србима иза Бабијих Гора, у Пољској и Русији. Тада се опет створи јаз, међу јужним и сјеверним Српством, те Подунавље неко вријеме оста пусто. Али на скоро (око 350 год. пр. Хр.), Александар Велики Маћедонац и његови насљедници, помоћу Срба, потукоше и рашћераше Келте, а коначно их дотукоше Римљани. Временом Келти се претопише нешто у Србе, нешто у друге народе, па коначно изумријеше. Тада се опет стопише сјеверни и јужни Срби, те Подунавље опет постаде стожер Српства. Но убрзо за Келтима појавише се нови освајачи — Римљани. Римљани освојише сав Балкански Полуострв, па почеше насртати и на панонске и дачке српске земље. Балкански, панонски и дачки Срби много пута потукоше силне Римљане, али најзад морадоше признати њихову власт, те у томе стању осташе за дуго.
Међу тим, док се све ово догађало са јужним Српством, дотле се они сјеверни Срби већ бјеху размјестили и, учврстили. Они Срби у негдашњој Сармацији, а у данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше тамо Велику Србију, која се звала још и Бијела Србија или Бојка. Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију, која се звала Сорабија и Сурбија. Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали полапски Срби основаше другу Бијелу Србију, која се такођер звала Бојка по српском племену Бојки или Боји. А од те Бојке српске касније, Швабе створише своју Бојоарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен, па и ми је кад што зовемо Пемска, као што и Чехе зовемо Пемцима. Но више свију ових Срба, они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију у Пруској, Поморској (Померану), у Мекленбургу и Хановеру на сјеверним странама данашње Њемачке. А од тих балтичких Срба одвоји се велико племе Рујанци и насели се још сјеверније у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима прозва Рујан, а Швабе га данас зову Риген.
Временом Балтички Срби продријеше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију. Но у каснијим ратним походима својим пружаху се балтички и полапски Срби и у Шведску, Холандију, Белгију,. Енглеску, Француску, па чак и у Швајцарску. али тамо им је свуда брзо траг изгинуо.
Сви ови сјеверни Срби дијељаху се у многа премнога племена. Најглавнија српска племена бјеху; Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки, (Боји живљаху и у сарматској и у чешкој, Бојки, па и данас има у Малоруса племе Бојки.) За све вријеме свога живота ови Срби живљаху одвојено сваки за се у своје племенске државице и мало кад су пословали заједнички, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком, тако, да им је, ''готово свака ријеч једнака била''. У прва времена живљаху они са свим слободно и независно, негђе под изборним, а негђе под насљедним старјешинама својим. За Србе у сарматској Бојки зна се, да су имали насљедне кнезове, а Срби Рујанци имађаху своје цареве и посебно своје царство на Рујану. Рујанци бјеху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихово првенство и власт.
Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негђе у другом и трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво и лагацко увукоше међу Србе, па како бјеху у свему много слабији од Срба, дуље времена живљаху са Србима у љубави. У тој слози затече их и четврто стољеће, кад се поче
...али и мени као и Каји се чини да баш,баш брзо идемо!ал не због тога да давимо тему,него што видим да стварно ИМАМО ШТА РЕЋИ и да то чучи у нама а никако не можемо све одједном да кажемо а хтјели би...е сад касније ћу да убацим и коментаре и своја запажања на уписе прије мог,а сада да дам један текст који ме одушевио...
дакле СИМА ЛУКИН ЛАЗИЋ (1863-1904) српски историчар,новинар и књижевник- "Кратка повјесница Срба".... ово је написано када није било пуно сазнања о историји,када није било интернета,када су књиге већини народа биле у смислу теорије...дакле овакав текст се могао написати само дубоким проучавањем књига,древних текстова,анализирањем,истраживањем....а тих текстова је било,поготово тада,док нам их "наши драги пријатељи" Њемци а касније и "браћа" Енглези (споменуо је неко прије бомбардовање Београда `45) за вријеме Другог свијетског рата не уништише...велику већину нашег културног и националног блага што у књижарама што у приватним колекцијама...
И САД НЕКА НЕКО КАЖЕ ДА СУ СЕ СРБИ ОВДЈЕ ДОСЕЛИЛИ ТЕК У 7 ВИЈЕКУ!!!
администарција нека ми опрости на дужини текста...
ДОБА ОДРОЂАВАЊА
Прелазно доба од времена предисториског до жупанијског.
Кад су сибирски Срби опет пали у ропство китајско и хунско, почеше их ови страшно угњетавати и затирати. Много пута Срби устајаху на оружје, али се потпуно не ослободише, јер бјеху несложни, те тако настаде
Друга велика сеоба и диоба Српства.
Кад Хуни потиснуше Србе у последњем устанку, почеше се ови повлачити из сибирске Сирбије правце на запад, Уз пут им се придружи већи дио и оних Орба из Сербаније, те сви скупа пређу у Европу. Једни се уставе око ријеке Волге, Дона и Дњепра у данашњој европској Русији и простру се чак изнад Иљменског Језера и града Новгорода, близу садањег Петрограда и Кронштата руског. Други се стане око ријеке Буга (горњег и доњег) и око ријеке Висле, Дњестра, Прута и Серета, у каснијој Пољској, Галицији и Бесарабији. Трећи одмакну још западније и коначно се настане у данашњем њемачком царству, око ријеке Одре и Лабе и дуж цијелог Балтичког Мора, а касније се пружише чак и до ријеке Рајне.
Ово прво и најраније смјештање и размјештање сјеверних Срба у сјеверној Европи могло је бити, у средњу руку, од прилике прије 3000 година. Јер још прије 2600 година стари Грци и Римљани затекоше ове Србе на Балтичком Мору и у велико трговаху с њима. Дакле, ови Срби још тада бјеху на високом ступњу просвјете, па мора да су се тамо много раније населили, јер данаске се поуздано зна, да Срби од памтивијека станују у Европи.
Некако у исто доба, кад се ови сјеверни Срби насељаваху у Европи, дођоше у Европу и покојни Јелени, праоци данашњих Грка). Они дођоше у Европу с југа, готово истим путем, којим прије њих дођоше они јужни Срби балкански. Јелини посједоше западне стране Мале Азије, . па одмах се почеше увлачити и на Балканско Полуострво у данашњу Грчку и Тракију. Уступајући мјеста новим гостима, Јелинима, они јужни Срби почеше се протезати све даље на сјевер и запад, те горњим својим крилом превалише Саву и Дунав и населише потоњу Панонију и Дакију. (Панонија је обухватала Сријем, Славонију и Хрватску до Сиска, па онда Међумурје, Барању и готово сву западну Угарску заједно са Бачком до Титела на Дунаву и до Земуна. А Дакија је обухватала сву осталу — источну —Угарску са оба Баната, а осим тога још и цијелу данашњу краљевину Румунију чак до Бабијих Гора, а то је велика планина која се сад зове Карпати и лежи међу Угарском, Галицијом и Пољском.) Временом некоји од ових Срба из Паноније и Дакије отиснуше се још сјеверније, те се спојише са оним сјеверним Србима око Балтичког Мора.
И тако од онога растанка у Индији ту се сад опет видјеше и састадоше јужни и сјеверни Срби. Од тада бјеху они у непрекидном додиру и саобраћају и владаху огромним простором земље чак од планине Урала, Иљменског Језера и Балтичког Мора, па све широм и уздуж до Јадранског, Јонског, Егејског и Црног Мора, а пружаху се тад и у Италију чак до Рима. На цијелом томе простору Срби живљаху и цареваху слободно и независно све до келтске најезде. (Келти су били посебна грана индоевропских народа. Били су силни освајачи али доста просвјећени. Они су у српским земљама подигли многе градове и тврђаве, па они основаше и престоницу данашње краљевине Србије, град Београд и београдску тврђаву. Келти су давно изумрли, а последњи траг им се сачувао у данашњим Ирцима, Бискајцима и у маћедонских Власима, Цинцарима.)
Дакле у ово доба, прије неке 2300 година, Подунавље и Посавина бјеше стожер и средиште Српства, баш као што је и данас. Али тад се међу Србима појавише Келти, па притискоше најприје Панонију и Дакију, а кад се утврдише у Београду, онда нагрнуше преко Саве и Дукава, те потлачише и балканске српске земље. Срби до некле успјешно сузбијаху Келте, ал не могоше им одољети, јер бјеху сувише поцјепани — не имађаху још никаквог државног јединства. Најзад потиснути келтском најездом, многи Срби из Подунавља, Посавине, Подравине и Потисја повукоше се на сјеверо-исток и придружише се оним Србима иза Бабијих Гора, у Пољској и Русији. Тада се опет створи јаз, међу јужним и сјеверним Српством, те Подунавље неко вријеме оста пусто. Али на скоро (око 350 год. пр. Хр.), Александар Велики Маћедонац и његови насљедници, помоћу Срба, потукоше и рашћераше Келте, а коначно их дотукоше Римљани. Временом Келти се претопише нешто у Србе, нешто у друге народе, па коначно изумријеше. Тада се опет стопише сјеверни и јужни Срби, те Подунавље опет постаде стожер Српства. Но убрзо за Келтима појавише се нови освајачи — Римљани. Римљани освојише сав Балкански Полуострв, па почеше насртати и на панонске и дачке српске земље. Балкански, панонски и дачки Срби много пута потукоше силне Римљане, али најзад морадоше признати њихову власт, те у томе стању осташе за дуго.
Међу тим, док се све ово догађало са јужним Српством, дотле се они сјеверни Срби већ бјеху размјестили и, учврстили. Они Срби у негдашњој Сармацији, а у данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше тамо Велику Србију, која се звала још и Бијела Србија или Бојка. Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију, која се звала Сорабија и Сурбија. Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали полапски Срби основаше другу Бијелу Србију, која се такођер звала Бојка по српском племену Бојки или Боји. А од те Бојке српске касније, Швабе створише своју Бојоарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен, па и ми је кад што зовемо Пемска, као што и Чехе зовемо Пемцима. Но више свију ових Срба, они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију у Пруској, Поморској (Померану), у Мекленбургу и Хановеру на сјеверним странама данашње Њемачке. А од тих балтичких Срба одвоји се велико племе Рујанци и насели се још сјеверније у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима прозва Рујан, а Швабе га данас зову Риген.
Временом Балтички Срби продријеше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију. Но у каснијим ратним походима својим пружаху се балтички и полапски Срби и у Шведску, Холандију, Белгију,. Енглеску, Француску, па чак и у Швајцарску. али тамо им је свуда брзо траг изгинуо.
Сви ови сјеверни Срби дијељаху се у многа премнога племена. Најглавнија српска племена бјеху; Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки, (Боји живљаху и у сарматској и у чешкој, Бојки, па и данас има у Малоруса племе Бојки.) За све вријеме свога живота ови Срби живљаху одвојено сваки за се у своје племенске државице и мало кад су пословали заједнички, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком, тако, да им је, ''готово свака ријеч једнака била''. У прва времена живљаху они са свим слободно и независно, негђе под изборним, а негђе под насљедним старјешинама својим. За Србе у сарматској Бојки зна се, да су имали насљедне кнезове, а Срби Рујанци имађаху своје цареве и посебно своје царство на Рујану. Рујанци бјеху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихово првенство и власт.
Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негђе у другом и трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво и лагацко увукоше међу Србе, па како бјеху у свему много слабији од Срба, дуље времена живљаху са Србима у љубави. У тој слози затече их и четврто стољеће, кад се поче