Пут у Праг

[luconi]

Крећемо пут прага пуни позитивне енергије, пева се, цирка, атмосфера на нивоу. Нико није ни помислио на то да нам неко може покварити једно тако лепо гостовање Стижемо у Праг где нам организују одбор за дочек. Неких 30-40 ако не и више веома ружних жандара нас је опколило, тј аутобус у коме смо били без ваздуха. Када су стали како им се свиђа, тако да ми немамо где, онда су наредили да излазимо двоје по двоје...Ту су нас наравно камермани скенирали од главе до пете а неки други кретени претресли. Од нас око 50 они некако налазе да троје људи нема осигурање, наравно ту крећу проблеми и нека хапшења. Држаше нас тако добрих 4 сата, на крају су свима руке и патике гледали, да виде нема ли отисака од спреја..  Дакле ето нас после 5 сати тортуре и седења на бетону коначно у студентском дому, где смо били смештени.
   Нови дан креће лепо, палимо сви у град на цирку и спремамо се за текму, фрке нема ни у најави, одлазимо у договорено време на трг где се скупило мноштво делија. Песма, пиво, по која бакља, трајало је неколико сати. Полако се креће ка стадиону у кортеу, сасвим лагано уз звук песме "ОД РОЂЕЊА МОГ, НИЈЕ ПРОШЛО БЕЗ ИМЕНА ТВОГ, НИ ДАН НИ ГОДИНА, ЗВЕЗДО ЦРВЕНА", и тако све до метроа, где смо стали да се договоримо, без глупирања у метроу и тако то...Међутим тада се појавио кордон мурије, и две речи промениле су цео ток догађања, дакле полицајац је викнуо "NO METRO 2X", били смо спремни да прихватимо другу опцију али пошто дотични не зна ни шта је то енглески језик, почиње са још двојицом колега да вуче момка који је имао мегафон у руци, тада настају проблеми, полиција почиње да гази све пред собом, страдали су и недужни људи, брдо њих уопште није било у целој причи, улетали су по кафићима били све редом. Тако у неких два наврата док нису похапсили наших 200 другара. Остали, ко се снашао, успео да побегне, тај је и био на утакмици, али је свако морао и пасош да покаже уз карту за утакмицу, тако да је и то би опроблем за неке који су оставили пасоше са стварима...Дакле на стадиону нам фали пола екипе, која је све време лежала негде на улицама прага. После текме нико није желео да иде кући, чекали смо наше другаре које су довозили на сваких пола сата, по десетак човека, тако све до сутра дан, прецизније до 4 сата, када смо и кренули кући, уз велику пратњу њихових специјалних јединица...Све личи на нешто унапред изрежирано, али све једно нама је најбитније да смо се сви, до последњег човека вратили кућама, и извукли надам се лекцију за следећи пут!!!