03-16-2009, 12:00 AM
У периоду од треће до пете године сам се двоумио између Партизана и Звезде... Кева навија за Партизан, ћале за Звезду, један деда за Партизан, други за Звезду... И знам да сам прво као одлучио да навијам за Звезду, па ме тај један деда на кратко преобрати у гробара, али онда укапирам да бодрим погрешан тим 
и вратим се Звезди. Прве две енглеске речи које сам са 6 година научио биле су red и star 
. Ни данас не могу да прежалим што '91. године нисам имао појма о чему се ради и зашто су сви скакали до плафона и урлали кад је тамо неки дао гол из пенала...
Тек негде '95 - '96 сам постао свестан за кога ја навијам, кад смо ишли на 100. дерби мој друг са ћалетом, мој ћале, његов пријатељ и ја. Само тај ћалетов пријатељ навијао за гробаре, а нас четворица за Звезду. Седели смо негде на средини Запада, али мало ближе Северу. Кладили се мој ћале и тај пријатељ у 2 кила печења. Ко изгуби, плаћа. Партизан даје гол, 0:1. Једино тај лик скаче метар у вис. "Аааа, печење, печење, да частиш!". Остатак Запада седи и јебе мајку гробарима... Звезда изједначава, 1:1... Каже овај - "ок, ок, само полако, има још да се игра". Звезда даје гол, 2:1. Цео Запад скочио, само овај седи и ухватио се за главу . Е, тад сам почео да стварно навијам за Звезду и да пратим све утакмице (нажалост, само преко ТВ-а и новина). Цела соба ми је била излепљена постерима, грбовима, сликама... Крупниковић, Ковачевић, Петковић, Милојевић, Ђоровићи... И ти проклети Аџић и Радмановић, за које сам увек сматрао да им није место ни близу Маракане . Па онда адреналин који сам осетио кад сам са другом шетао по улици и на транзистору слушао пренос Звезда - Хартс. Еееее, кад се сетим.....
Након 100. дербија, први пут сам поново отишао на Маракану кад је моја основна школа у оквиру акције "Ја сам звездаш" ишла на Маракану... али се не сећам против кога смо играли... Е, онда сам кренуо у гимназију, нисам се много интересовао за утакмице... као ни у првих пар година на факултету... Е, сад, због обавеза и финансија баш и нисам у могућности да идем на гостовања ван Београда, али зато сам редован на Маракани, као и на Бг гостовањима. Ишао сам и на европске утакмице, али сам схватио да ту нема навијања какво би требало да буде, а да ја нисам човек који је у стању да натера 5000 људи да се чују како би требало. Па, и на последњем дербију на Маракани сам се неколико пута збунио док певамо нешто зато што сам боље чуо мишеве са југа, на орган их набијем! Ипак су "мале" утакмице закон! ;D
У сваком случају, није ми жао што сам се као клинац одлучио за Звезду, јер било да је прва или да је задња, бодрићу је увек ја.
и вратим се Звезди. Прве две енглеске речи које сам са 6 година научио биле су red и star . Ни данас не могу да прежалим што '91. године нисам имао појма о чему се ради и зашто су сви скакали до плафона и урлали кад је тамо неки дао гол из пенала...Тек негде '95 - '96 сам постао свестан за кога ја навијам, кад смо ишли на 100. дерби мој друг са ћалетом, мој ћале, његов пријатељ и ја. Само тај ћалетов пријатељ навијао за гробаре, а нас четворица за Звезду. Седели смо негде на средини Запада, али мало ближе Северу. Кладили се мој ћале и тај пријатељ у 2 кила печења. Ко изгуби, плаћа. Партизан даје гол, 0:1. Једино тај лик скаче метар у вис. "Аааа, печење, печење, да частиш!". Остатак Запада седи и јебе мајку гробарима... Звезда изједначава, 1:1... Каже овај - "ок, ок, само полако, има још да се игра". Звезда даје гол, 2:1. Цео Запад скочио, само овај седи и ухватио се за главу
. Е, тад сам почео да стварно навијам за Звезду и да пратим све утакмице (нажалост, само преко ТВ-а и новина). Цела соба ми је била излепљена постерима, грбовима, сликама... Крупниковић, Ковачевић, Петковић, Милојевић, Ђоровићи... И ти проклети Аџић и Радмановић, за које сам увек сматрао да им није место ни близу Маракане . Па онда адреналин који сам осетио кад сам са другом шетао по улици и на транзистору слушао пренос Звезда - Хартс. Еееее, кад се сетим.....Након 100. дербија, први пут сам поново отишао на Маракану кад је моја основна школа у оквиру акције "Ја сам звездаш" ишла на Маракану... али се не сећам против кога смо играли... Е, онда сам кренуо у гимназију, нисам се много интересовао за утакмице... као ни у првих пар година на факултету... Е, сад, због обавеза и финансија баш и нисам у могућности да идем на гостовања ван Београда, али зато сам редован на Маракани, као и на Бг гостовањима. Ишао сам и на европске утакмице, али сам схватио да ту нема навијања какво би требало да буде, а да ја нисам човек који је у стању да натера 5000 људи да се чују како би требало. Па, и на последњем дербију на Маракани сам се неколико пута збунио док певамо нешто зато што сам боље чуо мишеве са југа, на орган их набијем! Ипак су "мале" утакмице закон! ;D
У сваком случају, није ми жао што сам се као клинац одлучио за Звезду, јер било да је прва или да је задња, бодрићу је увек ја.
Είσαι στο μυαλό. Κάτι μαγικό. Οπου πας εσύ. Θα'μαι πάντα εδώ. Να σου τραγουδώ.
U školi sam učio i ćirilicu i latinicu. Šteta što većina ljudi sa ovog foruma nije imala tu sreću...
U školi sam učio i ćirilicu i latinicu. Šteta što većina ljudi sa ovog foruma nije imala tu sreću...