09-18-2009, 09:33 PM
(This post was last modified: 09-18-2009, 09:44 PM by ЧИЧА КЕЖУЛТРА.)
одличан текст преузет са "Serbian Orthodox Church"....
дакле данашња велика обмана шиптара је како су они само наталитетом узели земљу а и да су они на Косову одвајкада....али ИСТИНА је МНОГО другачија...
Насељавање Албанаца у српским земљама од XVIII века до нашег доба оставило је у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују це многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су лични односи међу људима и суседима разне народности могли да буду, па су и бивали добри, укупна слика албанске колонизације је мрачна, и ту заиста никаква улепшавања нису могућна нити умесна. Историјска свест народа це оправдава масом чињеница, веома одређених и нимало легендарних. Не може це о томе, дакле, говорити као о "претеривању"; није у складу са историјском истином прича о "природном" силаску пренасељених пастира са гладне планине у плодну, тобож напуштену равницу. Постоји у наше време и таква тежња да це историја албанских сеоба подвргне извесном "козметичком третману". Тако, на пример, у другом издању Енциклопедије Југославије о албанским сеобама каже редакција тек оволико: "ново насељавање Албанаца у опустошена подручја мијењало [је] народносну слику становништва. Албанске сеобе нису биле само дио смишљена плана турске државе да напучи опустјеле крајеве ради својих порезних и војних потреба, како су то чиниле све државе, него и посљедица тешких животних прилика брђана и сточара, неизбјежан господарски процес надирања према плодним долинама на Косову и у Македонији, узрокован глађу за земљом и потенциран тиме што су након ратова и сеоба остајала ријетко насељена или пуста подручја". Оваквим це тумачењем албанских сеоба сасвим олако прелази преко чињенице да су та "пастирска" кретања значила, у ствари, и у крајњем свом резултату, освајање и отимање туђе земље и уништавање српског народа на његовом матичном историјском подручју. Исто тако, тиме це прећуткује околност да су насиље над српским народом албански брђани и сточари вршили под окриљем туђинске, османлијске власти, користећи све предности које је исламски поредак давао муслиманима у односу на обесправљену хришћанску рају. Тиме це, најзад, потпуно заташкава једна битна чињеница - да су албанском колонизацијом током последња два века натеране на исељавање и прогнане огромне масе српског народа, и да то никако није насељавање "ретко насељених и пустих" подручја, већ управо инфилтрација, разбијање и денационализација компактних и густо насељених области.
Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XВИИИ века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те це расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати "сач" и "черепна" да не би дали доказа да имају хлеба, јер им је од уста отиман; најзад су морали да це паселе.
Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком XИX века колонизација је добила размере геноцида. Неки Далиб-бег у Дебру систематски је насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао је Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порезу и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су це на тај начин што су це неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло је и до померања мијачких породица на исток.
Средиште насилника је Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где је овај зликовац уморио преко сто људи. Ту је бачен и стари учитељ српски, последњи од старе школе, Хаџи-Јермонтовић из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: "Ска нурџон! Је врау њи Шкин!" [Није ништа! Убијен је један Словен!].
Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XИВ века у селу Лазаровци налази це гробље са натписима, по којима це види да је ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. "Мије сме пађале од оф на леле!", кажу људи. Када је неки Арбанас убио сина једној Српкињи, прича Т. Смиљанић, нико није смео да јој приђе и да је теши. Пришао јој је убица и рекао: "Ћути! ћути! Ете му било писано ја да га убијам!" - на шта му је мајка убијенога одговорила: "Хвала ти, када це бар ти нађе да ме утешиш".
Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола [сада Трапчи Дол] било је брсјачко, али це разбегло према Кичеву осамдесетих година XVIII века, када су на њих напали Албанци из Зајаса. Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало је организован отпор; село су качаци палили више пута, али це оно ипак одржало пркосећи свим недаћама.
Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским "тајфама", које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да це етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ је бежао из својих старих насеља и прикупљао це у другим већим селима или варошицама, или це исељавао из области, па су це у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци [Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд.]. Масовно разбојништво качака [одметника] још од XVIII века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области [Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др.]. Најдаље до средине XИX века Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.
Подаци о исељеницима у Пологу указују да је православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима [137 села], а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види це, исто тако, да је наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке је истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног. Пошто би це поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. Ха тај начин су стално привлачили рођаке и познанике, чим би це из матичне области иселио један члан, са њим су це и други селили онамо где већ имају саплеменика. Досељавање Албанаца махом це вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку је тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било је у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да је сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход је по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу це прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су це знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су це само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама.
Вреди навести неколико примера из Полога. Од како су у село Форино почели да це досељавају муслимани Албанци, македонски становници у току XIX века постепено су це исељавали, док це нису сасвим иселили [тек почетком XX века]. Неки Манасија са децом био је последњи Македонац православне вере у Форину. Њега су заједно са сином Стојком убили сеоски Албанци око 1936; последња кућа Македонаца у овом селу разорена је после овога рата.
Село Корито било је македонско, а сада је албанско. Албанци су це доселили у време тетовских паша почетком XIX века; паша је прецима данашњих родова најпре нудио да це населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори.
У Лопушник су це крајем XВИИИ века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду "сејмени" [чувари]. После досељења они су "со зулум" купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље.
Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка XИX века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани ["трган народ", како веле мештани]. Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд.
Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско-турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао је у животу један, који це приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман је био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па је тако Симњица постала муслиманско-албанско село.У селу Џепчишту налазио це манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су "Турци" [муслимански Албанци] и запалили манастир заједно с народом.
дакле данашња велика обмана шиптара је како су они само наталитетом узели земљу а и да су они на Косову одвајкада....али ИСТИНА је МНОГО другачија...
Насељавање Албанаца у српским земљама од XVIII века до нашег доба оставило је у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују це многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су лични односи међу људима и суседима разне народности могли да буду, па су и бивали добри, укупна слика албанске колонизације је мрачна, и ту заиста никаква улепшавања нису могућна нити умесна. Историјска свест народа це оправдава масом чињеница, веома одређених и нимало легендарних. Не може це о томе, дакле, говорити као о "претеривању"; није у складу са историјском истином прича о "природном" силаску пренасељених пастира са гладне планине у плодну, тобож напуштену равницу. Постоји у наше време и таква тежња да це историја албанских сеоба подвргне извесном "козметичком третману". Тако, на пример, у другом издању Енциклопедије Југославије о албанским сеобама каже редакција тек оволико: "ново насељавање Албанаца у опустошена подручја мијењало [је] народносну слику становништва. Албанске сеобе нису биле само дио смишљена плана турске државе да напучи опустјеле крајеве ради својих порезних и војних потреба, како су то чиниле све државе, него и посљедица тешких животних прилика брђана и сточара, неизбјежан господарски процес надирања према плодним долинама на Косову и у Македонији, узрокован глађу за земљом и потенциран тиме што су након ратова и сеоба остајала ријетко насељена или пуста подручја". Оваквим це тумачењем албанских сеоба сасвим олако прелази преко чињенице да су та "пастирска" кретања значила, у ствари, и у крајњем свом резултату, освајање и отимање туђе земље и уништавање српског народа на његовом матичном историјском подручју. Исто тако, тиме це прећуткује околност да су насиље над српским народом албански брђани и сточари вршили под окриљем туђинске, османлијске власти, користећи све предности које је исламски поредак давао муслиманима у односу на обесправљену хришћанску рају. Тиме це, најзад, потпуно заташкава једна битна чињеница - да су албанском колонизацијом током последња два века натеране на исељавање и прогнане огромне масе српског народа, и да то никако није насељавање "ретко насељених и пустих" подручја, већ управо инфилтрација, разбијање и денационализација компактних и густо насељених области.
Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XВИИИ века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те це расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати "сач" и "черепна" да не би дали доказа да имају хлеба, јер им је од уста отиман; најзад су морали да це паселе.
Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком XИX века колонизација је добила размере геноцида. Неки Далиб-бег у Дебру систематски је насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао је Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порезу и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су це на тај начин што су це неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло је и до померања мијачких породица на исток.
Средиште насилника је Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где је овај зликовац уморио преко сто људи. Ту је бачен и стари учитељ српски, последњи од старе школе, Хаџи-Јермонтовић из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: "Ска нурџон! Је врау њи Шкин!" [Није ништа! Убијен је један Словен!].
Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XИВ века у селу Лазаровци налази це гробље са натписима, по којима це види да је ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. "Мије сме пађале од оф на леле!", кажу људи. Када је неки Арбанас убио сина једној Српкињи, прича Т. Смиљанић, нико није смео да јој приђе и да је теши. Пришао јој је убица и рекао: "Ћути! ћути! Ете му било писано ја да га убијам!" - на шта му је мајка убијенога одговорила: "Хвала ти, када це бар ти нађе да ме утешиш".
Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола [сада Трапчи Дол] било је брсјачко, али це разбегло према Кичеву осамдесетих година XVIII века, када су на њих напали Албанци из Зајаса. Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало је организован отпор; село су качаци палили више пута, али це оно ипак одржало пркосећи свим недаћама.
Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским "тајфама", које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да це етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ је бежао из својих старих насеља и прикупљао це у другим већим селима или варошицама, или це исељавао из области, па су це у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци [Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд.]. Масовно разбојништво качака [одметника] још од XVIII века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области [Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др.]. Најдаље до средине XИX века Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.
Подаци о исељеницима у Пологу указују да је православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима [137 села], а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види це, исто тако, да је наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке је истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног. Пошто би це поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. Ха тај начин су стално привлачили рођаке и познанике, чим би це из матичне области иселио један члан, са њим су це и други селили онамо где већ имају саплеменика. Досељавање Албанаца махом це вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку је тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било је у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да је сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход је по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу це прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су це знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су це само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама.
Вреди навести неколико примера из Полога. Од како су у село Форино почели да це досељавају муслимани Албанци, македонски становници у току XIX века постепено су це исељавали, док це нису сасвим иселили [тек почетком XX века]. Неки Манасија са децом био је последњи Македонац православне вере у Форину. Њега су заједно са сином Стојком убили сеоски Албанци око 1936; последња кућа Македонаца у овом селу разорена је после овога рата.
Село Корито било је македонско, а сада је албанско. Албанци су це доселили у време тетовских паша почетком XIX века; паша је прецима данашњих родова најпре нудио да це населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори.
У Лопушник су це крајем XВИИИ века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду "сејмени" [чувари]. После досељења они су "со зулум" купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље.
Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка XИX века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани ["трган народ", како веле мештани]. Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд.
Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско-турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао је у животу један, који це приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман је био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па је тако Симњица постала муслиманско-албанско село.У селу Џепчишту налазио це манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су "Турци" [муслимански Албанци] и запалили манастир заједно с народом.