09-18-2009, 09:35 PM
(This post was last modified: 09-18-2009, 09:48 PM by ЧИЧА КЕЖУЛТРА.)
Потпуно иста слика добија це и проучавањем области на главном удару албанске експанзије током XVIII-XIX века, од Метохије до Топлице и Масурице. Колонизација Албанаца је од самог почетка праћена неподношљивим терором, који је, узет у својој укупности, узрок масовном исељавању Срба. На Косову у ужем смислу, на пример, проучавање узрока за исељавање Срба из њиховог завичаја или из етапне области њиховог повлачења пред албанским валом открива управо те чиниоце Навешћемо само неколико примера. Доганџићи у доњој Гуштерици су избегли од Тетова зато што су поубијали арамије [албанске разбојнике] у својој кући. И Каралићи у Коњуху напустили су пећки крај пошто су убили неког Албанца итд. Ова убиства су долазила у одбрани части или имања. Неки су због тих насиља напуштали куће и имања и селили це и без "падања на крв". Сојевци у Топличану иселили су це из Сојева у Горњој Морави зато што као ковачи нису хтели Албанцима да кују мотике преко реда, а Бошковићи у Бабином Мосту су напустили своје село Борчане "у Карађорђево време", јер су, како им предање вели, Арбанаси тада на планини због буне у Србији чинили велики зулум. Исељавали су це Срби и да избегну присилно потурчивање. У заузимању земље за своја насеља Албанци су врло често били безобзирни, а када су наилазили на отпор у томе, њихова је агресивност била још безобзирнија. Српско становништво добегло у област Горње Мораве напустило је свој завичај углавном због зулума, у које спадају убиства, пљачке, отимање имања и жена и слично. Велика албанска насиља, у различитим облицима, главни су узрок и сељакању српског народа у самој области Горње Мораве. Врбичани су у Команац побегли "од гађање", тј. од покушаја убиства од стране Албанаца. Јанцићи су из Жегре прешли у Доњу Будригу, јер су им тамо Албанци уграбили две девојке, па хтели и трећу. Реч "зулум" означава овде сва насиља и нечовештва, под њом це подразумева уцена ["рабуш"], убиство, протеривање са имања и отимање имања, "печење" ужеженим вршником, "ударање на образ" [силовање], рад на потурчивању итд. Зулум је био толико неиздржљив да це махом бежало испред Албанаца. Ово сељакање није вршено на махове, већ неосетно и постепено, тако да је услед његова сукцесивног трајања долазило и до тога да у неком селу не остане ниједан српски дом. У овим случајевима није долазило до тога да село потпуно запусти, него је само вршена смена становништва, јер су це Албанци у оваква села, ако не пре а оно почетком њихова расељавања, увек лако увлачили и тиме потпомагали започети процес. Упадљива је чињеница да су це Албанци мање сељакали, а то не стога што су млађи у овим областима, већ зато што их на ово нико није приморавао. То што је речено за Албанце важи и за исламизоване и албанизоване Србе
У области Куманова Албанци су це насељавали углавном на два начина: планском колонизацијом од стране турских власти после великих српских сеоба на север од краја XВИИ века, и друго, убацивањем у насељена српска села, поступним насељавањем из суседних северних и западних предела. О продирању Албанаца у српска села у XИX веку има и писаних докумената. Они најпре као самци освоје који српски дом и имање и протерају Србе, па онда доведу и своју породицу. Јован Хаџи-Васиљевић наводи случај села Думановце, као пример поступног увлачења Албанаца у српско село, и насиља "изнутра": "Убивав ги, палив ги, пљачкав ги, али они не остаљав своје куће и село; и остаља ли це онај красоћа" - наводе це речи мештана.
Испитивањем порекла појединих породица види це како су Албанци потискивали испред себе Србе и како су це ови поступно уклањали испред Албанаца Тако це, на пример, зна да је врањска породица Машутковићи старином својом из села Врбана у коме одавно нема ниједне српске душе, па да це, бежећи испред Албанаца, пресе лила из села Врбана у село Рељан, кад су це Албанци јаче почели ширити и у Рељану, она це одатле преселила у село Леосоје, док це није, најзад, преселила у град Врање. Оваква је била судбина многих српских породица које су потискивали Албанци. Цела Горња Пчиња је, у ствари, уточиште бегунаца који су це овде склањали од албанског зулума - из околине Прешева, Куманова, Врања, Гњилана, Косова, Пољанице, Пусте Реке и из других крајева који леже југозападно, западно и северозападно од Горње Пчиње.
Метод албанске инфилтрације описао је П. Николић према изучавањима Пољанице. Први су це Албанци, каже он, насељавали махом на превару, и тек после су це насилнички ширили, отимајући имања становницима. Када су це досељавали, били су јадни и жалосни. Најпре би обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали би и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али це Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести це у кући, избаци све што му не треба, па ће онда рећи ономе који га је примио на конак: "Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!". Тако су це заселили први досељеници Арнаути готово у свима, нарочито пограничним селима Пољанице. Када су це тако настанили, почели су потом насилнички да це шире у осталим селима. Тако су це насилнички засељавали и Арнаути из блиских голачких села Најпре су убијали чобане, а потом су це водиле праве борбе приликом косидбе ливада, становници су их у први мах увек одбијали [Доброшево, Дреновац, Рождаце], али су их ови најпосле ипак расељавали.
Исто тако, свуда це могао евидентирати још један начин злоупотреба службе чувара и заштитника ["дерудекџије"]. У Масурици су це први досељеници Албанци у први мах населили ради заштите становника у селу. Када су потом економски ојачали и намножили це, почели су це дојучерашњи чувари насилнички ширити. Најпре су почели убиствима расељавати становнике села Масурице, а потом и остале. У селу Масурици убили су два детета и принудили становнике да це селе. У Сурдулици су насилнички притисли нека имања, убили Стевана Пусуљу и населили це. Потом су почели отимачине у Алакинцу, Длугојници, Лменчи и редом по свом Масуричком пољу. У Алакинцу имали су најпре кошаре, па су це потом стално настанили. У Длугојници су држали у први мах трмке [пчеле], па су потом прешли и тамо це населили. Тако су редом захватали село за селом. Становници су узмицали у блиска планинска села. На осамдесет до деведесет година пре Николићевог истраживања [тј. 1824-1834] насилнички су заузели и Варденик, пошто су убиствима раселили то село.
Насиље као главно обележје албанске колонизације и основни узрок великих исељавања јужнословенског становништва у Македонији и Старој Србији истиче и Јован Цвијић још у свом капиталном делу Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије [1911] "Као у Дебар и Голему Реку, и у Кучево, Зајас, Копач и Пореч све више продиру Арбанаси. Где још нису продрли и настанили це, јављају це у четама као зулумћари, пљачкају стоку и одводе у Дебар, одводе и уцењују децу, нападају на села, тиме учине најпре немогућним рад и живот у селима, јер це најпре напусти сточарство по планинама и обрађивање земљишта, које је даље од села. Опасно је и гору сећи за грађу и алатке, то це може само још око села радити. Становништву це, дакле, таквим зулумћарством одузму сви животни услови и оно мора ићи у печалбу. Према томе печалба становника из Кичева и Пореча није знак ни неплодности земљишта ни густе насељености, већ несигурности, као што је случај и у Малој Реци. Познато је, даље, да многи печалбари остану у земљама у које иду. Овако готово опустела села морају имати арнаутске најамнике или деруденџије, који их чувају. Они или неко од њихових најпре це населе у словенским селима, и место по шумама зулумћари су сада у селу. Они држе везу са својим саплеменицима у Дебру и ови их помажу. Настају отмице имања, убијања, и словенског становништва постепено нестаје и исељава це. Тако је у Копачу село Другово страх за своју околину. Тим начином је и мало село Бракјан у Поречу опасно за околна села постало". Цвијић описује и метод насељавања Албанаца у тетовској области [Доњи Полог], у суштини на исти начин као и знатно касније Јован Трифуноски: "Најпре су [Албанци - Д. Б.] заузели планинска села око Шара а затим це постепено спуштали у тетовску котлину, коју, поменуто је, још нису ни у пола освојили. Као претходници и весници миграције дошле су најпре арнаутске арамијске чете, које су отимале стоку, разваљивале бачила и онемогућиле шарском становништву опстанак; упоредо с тим ишло је насељавање по неколико арнаутских кућа у селима. Оне су после дозивале своје племенске и братствене сроднике или због тога што су ово боље и пространије паше или по једној арбанашкој особини: Арнаути истог братства и племена воле це и помажу и један би другоме дошли у помоћ и на велике даљине и поред велике опасности; тим арнаутским групама од кућа по српским селима била је потребна таква помоћ".
ето Кајо надам се да сам успио бар донекле то да обрадим...наравно нисам ни близу то урадио колико би требало али укратко то је то.....ако нисам дао добар одговор или нисам одг на питање слободно реци,па ћу се још потрудити...
У области Куманова Албанци су це насељавали углавном на два начина: планском колонизацијом од стране турских власти после великих српских сеоба на север од краја XВИИ века, и друго, убацивањем у насељена српска села, поступним насељавањем из суседних северних и западних предела. О продирању Албанаца у српска села у XИX веку има и писаних докумената. Они најпре као самци освоје који српски дом и имање и протерају Србе, па онда доведу и своју породицу. Јован Хаџи-Васиљевић наводи случај села Думановце, као пример поступног увлачења Албанаца у српско село, и насиља "изнутра": "Убивав ги, палив ги, пљачкав ги, али они не остаљав своје куће и село; и остаља ли це онај красоћа" - наводе це речи мештана.
Испитивањем порекла појединих породица види це како су Албанци потискивали испред себе Србе и како су це ови поступно уклањали испред Албанаца Тако це, на пример, зна да је врањска породица Машутковићи старином својом из села Врбана у коме одавно нема ниједне српске душе, па да це, бежећи испред Албанаца, пресе лила из села Врбана у село Рељан, кад су це Албанци јаче почели ширити и у Рељану, она це одатле преселила у село Леосоје, док це није, најзад, преселила у град Врање. Оваква је била судбина многих српских породица које су потискивали Албанци. Цела Горња Пчиња је, у ствари, уточиште бегунаца који су це овде склањали од албанског зулума - из околине Прешева, Куманова, Врања, Гњилана, Косова, Пољанице, Пусте Реке и из других крајева који леже југозападно, западно и северозападно од Горње Пчиње.
Метод албанске инфилтрације описао је П. Николић према изучавањима Пољанице. Први су це Албанци, каже он, насељавали махом на превару, и тек после су це насилнички ширили, отимајући имања становницима. Када су це досељавали, били су јадни и жалосни. Најпре би обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали би и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али це Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести це у кући, избаци све што му не треба, па ће онда рећи ономе који га је примио на конак: "Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!". Тако су це заселили први досељеници Арнаути готово у свима, нарочито пограничним селима Пољанице. Када су це тако настанили, почели су потом насилнички да це шире у осталим селима. Тако су це насилнички засељавали и Арнаути из блиских голачких села Најпре су убијали чобане, а потом су це водиле праве борбе приликом косидбе ливада, становници су их у први мах увек одбијали [Доброшево, Дреновац, Рождаце], али су их ови најпосле ипак расељавали.
Исто тако, свуда це могао евидентирати још један начин злоупотреба службе чувара и заштитника ["дерудекџије"]. У Масурици су це први досељеници Албанци у први мах населили ради заштите становника у селу. Када су потом економски ојачали и намножили це, почели су це дојучерашњи чувари насилнички ширити. Најпре су почели убиствима расељавати становнике села Масурице, а потом и остале. У селу Масурици убили су два детета и принудили становнике да це селе. У Сурдулици су насилнички притисли нека имања, убили Стевана Пусуљу и населили це. Потом су почели отимачине у Алакинцу, Длугојници, Лменчи и редом по свом Масуричком пољу. У Алакинцу имали су најпре кошаре, па су це потом стално настанили. У Длугојници су држали у први мах трмке [пчеле], па су потом прешли и тамо це населили. Тако су редом захватали село за селом. Становници су узмицали у блиска планинска села. На осамдесет до деведесет година пре Николићевог истраживања [тј. 1824-1834] насилнички су заузели и Варденик, пошто су убиствима раселили то село.
Насиље као главно обележје албанске колонизације и основни узрок великих исељавања јужнословенског становништва у Македонији и Старој Србији истиче и Јован Цвијић још у свом капиталном делу Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије [1911] "Као у Дебар и Голему Реку, и у Кучево, Зајас, Копач и Пореч све више продиру Арбанаси. Где још нису продрли и настанили це, јављају це у четама као зулумћари, пљачкају стоку и одводе у Дебар, одводе и уцењују децу, нападају на села, тиме учине најпре немогућним рад и живот у селима, јер це најпре напусти сточарство по планинама и обрађивање земљишта, које је даље од села. Опасно је и гору сећи за грађу и алатке, то це може само још око села радити. Становништву це, дакле, таквим зулумћарством одузму сви животни услови и оно мора ићи у печалбу. Према томе печалба становника из Кичева и Пореча није знак ни неплодности земљишта ни густе насељености, већ несигурности, као што је случај и у Малој Реци. Познато је, даље, да многи печалбари остану у земљама у које иду. Овако готово опустела села морају имати арнаутске најамнике или деруденџије, који их чувају. Они или неко од њихових најпре це населе у словенским селима, и место по шумама зулумћари су сада у селу. Они држе везу са својим саплеменицима у Дебру и ови их помажу. Настају отмице имања, убијања, и словенског становништва постепено нестаје и исељава це. Тако је у Копачу село Другово страх за своју околину. Тим начином је и мало село Бракјан у Поречу опасно за околна села постало". Цвијић описује и метод насељавања Албанаца у тетовској области [Доњи Полог], у суштини на исти начин као и знатно касније Јован Трифуноски: "Најпре су [Албанци - Д. Б.] заузели планинска села око Шара а затим це постепено спуштали у тетовску котлину, коју, поменуто је, још нису ни у пола освојили. Као претходници и весници миграције дошле су најпре арнаутске арамијске чете, које су отимале стоку, разваљивале бачила и онемогућиле шарском становништву опстанак; упоредо с тим ишло је насељавање по неколико арнаутских кућа у селима. Оне су после дозивале своје племенске и братствене сроднике или због тога што су ово боље и пространије паше или по једној арбанашкој особини: Арнаути истог братства и племена воле це и помажу и један би другоме дошли у помоћ и на велике даљине и поред велике опасности; тим арнаутским групама од кућа по српским селима била је потребна таква помоћ".
ето Кајо надам се да сам успио бар донекле то да обрадим...наравно нисам ни близу то урадио колико би требало али укратко то је то.....ако нисам дао добар одговор или нисам одг на питање слободно реци,па ћу се још потрудити...