09-10-2008, 03:00 PM
Илија Ивић је дошао у Звезду у сезони 91-92, дакле кад је отишло неколико играча из баријевске генерације, али је костур тима очуван плус појачања:Ратковић,Тањга,повратак Владана Лукића из војске, Драгоје Лековић... Дакле имали смо сасвим солидан тим да опет нападнемо трофеј КЕШ, ал' не лези враже. Прво почео рат, па онда нас Уефа слала у Сегедин, Будимпешту и на крају Софију.
Као што рече ацафцрс у тој првој сезони његов најблиставији моменат је био та текма против Андерлехта 3:2 за нас у Будимпешти. Он је изједначио, а Панчев га забучио 3 минута пред крај за 3:2.
На крају те сезоне одлазе и преостали чланови баријевске генерације, горбари задржавају цео тим који им је играо још у СФРЈ лиги и наравно у превенству су нас одували само тако. Истина успели смо да освојимо Куп те сезоне, причали смо на овој теми Пијанац и ја о тој легендарној текми на Маракани маја 1993.
Следеће сезоне смо били играчки егал са гробљем, имали добар тим Милоје(тад још није правио онакве грешке) и Милан Сименуовић на голу, одбрана Маза Василијевић, Никола Радмановић, Митко Стојковски, Горан Ђоровић, Миодраг Божовић, средина Рамбо, напад Ивић и Анто Дробљак , али са Ш тренером Милан ''дозволите'' Живадиновић и као што рече Ерибо гробљем које је имало дебелу залеђину ван терена. Мирко Маријановић и ''спонзори шампиона''. Те сезоне вреди истаћи победу над гробљем на њиховм стадиону 2:0 и феноменалан гол нашег новог директора са ивице 16-рца дијагонала у рашље Пандуровићу. Има тај гол на ДВД-ју ''200 најлепших голова''.
После те сезоне Илија одлази у Олимпијакос, а на првој међународној утакмици после санкција(беше то неки новембар '94, дакле 4 месеца после Илијиног одласка) управо су нам наша пирејска браћа били гости, а он је дошао са цвећем до Севера и предао га навијачима.
Сећам се такође да је у последњем дербију у Звездином дресу на пролеће '94 дао гол гробљу, али и убрзо искључен, па је остатак текме гледао из тунела кроз решетке.
Као што рече РСФ осим у тој првој сезони, где је био џокер, остале две је био прва звезда тима са Рамбом Петковићем, али нажалост у те две сезоне смо само један Куп освојили.
Као што рече ацафцрс у тој првој сезони његов најблиставији моменат је био та текма против Андерлехта 3:2 за нас у Будимпешти. Он је изједначио, а Панчев га забучио 3 минута пред крај за 3:2.
На крају те сезоне одлазе и преостали чланови баријевске генерације, горбари задржавају цео тим који им је играо још у СФРЈ лиги и наравно у превенству су нас одували само тако. Истина успели смо да освојимо Куп те сезоне, причали смо на овој теми Пијанац и ја о тој легендарној текми на Маракани маја 1993.
Следеће сезоне смо били играчки егал са гробљем, имали добар тим Милоје(тад још није правио онакве грешке) и Милан Сименуовић на голу, одбрана Маза Василијевић, Никола Радмановић, Митко Стојковски, Горан Ђоровић, Миодраг Божовић, средина Рамбо, напад Ивић и Анто Дробљак , али са Ш тренером Милан ''дозволите'' Живадиновић и као што рече Ерибо гробљем које је имало дебелу залеђину ван терена. Мирко Маријановић и ''спонзори шампиона''. Те сезоне вреди истаћи победу над гробљем на њиховм стадиону 2:0 и феноменалан гол нашег новог директора са ивице 16-рца дијагонала у рашље Пандуровићу. Има тај гол на ДВД-ју ''200 најлепших голова''.
После те сезоне Илија одлази у Олимпијакос, а на првој међународној утакмици после санкција(беше то неки новембар '94, дакле 4 месеца после Илијиног одласка) управо су нам наша пирејска браћа били гости, а он је дошао са цвећем до Севера и предао га навијачима.
Сећам се такође да је у последњем дербију у Звездином дресу на пролеће '94 дао гол гробљу, али и убрзо искључен, па је остатак текме гледао из тунела кроз решетке.
Као што рече РСФ осим у тој првој сезони, где је био џокер, остале две је био прва звезда тима са Рамбом Петковићем, али нажалост у те две сезоне смо само један Куп освојили.
Устани стисни песницу, време је да кренеш на улицу, ништа не пада само са неба, бори се за оно што ти треба!!!