11-24-2007, 06:29 PM
«Ја ултрас, видео сам праве хулигане»
Добили смо и радо објављамо сведочење једног Тарантовог ултраса. Не додаје свој потпис због разумљивог мотива, али своје је име јавио Скај Лајф Спорт-у. Ко је написао текст, очевидни сведок дешавања из недеље 11. новембра (то јест прекид меча Таранто-Масесе, после нереда на стадиону), тај хоће само да истина изађе на видело. Зато, како нам је он рекао, «у свим дневницима причали су само о стакленој огради коју су срушили да би прекинули утакмицу, као у Бергаму». Супротно факти нису се догодили по њему на тај начин. Него таман како следи.
«Прошло је само мало дана, али сам још шокиран и збуњен. Још не могу да верујем у то. Затворио сам се у ћутању да би покушао да се одаљим од свега и свих. Да поново анализирам у свом мозгу оно што сам гледао у недељу на стадиону свог вољеног града, Таранто, који је завршио у центру пажње хронике још једанпут због нечег негативног. Али у Италији мало људи зна што се догодило у недељу на стадиону «Ерасмо Јаковоне», није се догодило ни у једном другом италијанском стадиону. Навијачи исте екипе који долазе до тога да се бију међусобно, бесрамни обрачун између различитих сектора, који се већ од неколико недеља дана свађају због различитих ставова око деловања актуелне управе јонског клуба. Али идемо са редом.
Пре мало минута од почетка меча између Таранта и Масесеа (серие Ц1) сви говоре о трагичној вести погинулог Лациовог навијача. Али проблем, и не само у Таранту, мислим да је настао управо зато, што су многи отишли из куће када су вести још биле нејасне. Истина, како се заправо догодио случај, још није тада била изашла на видело. Потом, када су се емитовале вести, и много људи се већ налазило на стадионима или свакако већ отишло из куће, истичу се прве истине: прича се о два хица, које је испуцала патрола саобраћајне полиције. Оба су метка испуцана у ваздух. Али из снимака, које показују сви канали, јасно се види мала рупа у задњем стаклу кола, у којим је путовао Габријеле Сандри. У таквој ситуацији више нема смисла што настављују да се крију иза једног прста: јасно је да се нешто врло тешко, и без преседана, догодило.
Ја излазим из куће сигурно убеђен што се коло неће одиграти. Или барем, из поштовања према дечку и његовој породици, на стадиону неће се навијати, што неће бити аплауза после голова. Зато што сам увек мислио што, када дечко гине на тај начин, нужно је само ћутање. У међувремену вест је стигла код навијача свих клубова. И, како је предвидљиво, духови се загрејавају. Два+два са стране навијачких група у многим коповима, рачунавајући и Таранто, рано је пао на памет: за Раћитија се зауставила цела земља, за навијача само 15 минута закашњења у почетку мечева. То је безумна одлука. Која је проузроковала гнев, фрустрацију, срџбу најекстремних група организованих навијача.
Долазим на бетонску трибину и дочекали су ме по обичају другари као сваке недеље. Неко од њих, много љубазно, исказује ми посебно саосећање, будући да уз Таранто одувек бодрим и Лацио. Одмах схватам да атмосфера није једна из најбољих. У копу групе су све поред стаклених ограда, које их раздвајају од игралишта. Запевали су се први хорови за прекид меча. Не жели се , не мора се играти. Управо то долази до обрта мог дана. Нешто што не бих никада и никада хипотизирао. По крају тих хорова, и из трибине са столицама и из бетонске трибине, долазе звуждуци и презири у смеру копа, који је по њима крив што хоће прекинути нормално играње меча. Остајем забезекнут. У почетку кажем самом себи да можда или не знају или нису схватили шта се догодило. Али врло рано морам се разуверити. Већина стадиона сматра да је у реду играти без обзира што је погинуо један момак, који је ишао гледати фудбалски меч.
Могао је да буде један од нас. Један од њих. Један наш брат или један њихов син. Ништа. Онда, заједно са другим момцима, са којим се састаје историјска група бетонске трибине, одлучујемо да се преместимо у доњи сектор, који је необично отворено мада је улаз забрањен, а који је одувек наше место. Нисмо имали нимало жеље да имамо поред себе људи, који су показивали до колике мере човек може бити прост и бесраман. Утакмица је почела уз хорове из копа, то јест уз наше хорове и оно мало навијача који су дошли из Масе, једино упућене за то да се прекине меч. И још смо добили звиждуке и «бууу» са остатка стадиона. Ужасно. Као да смо тражили ко зна шта. У том тренутку ми који смо били на бетонској трибини, тражили смо да барем нема навијања и аплауза на голове. Ако баш се мора играти, барем да се то ради у ћутању.
Нити то! Сектори као бетонска трибина, где су људи који никада не певају, који долазе на стадион мислећи да су у партеру у позоришту, у ту трагичну недељу, као из чуда поново су добили глас. И почели су да бодре тим као никада што нису учинили у последњих двадесет година. То је нешто језиво. Тад је већ било јасно да су то радили из ината. Такав став је неразумљив и после мало времена претворио се у колективно безумље. Прво полувреме је завршило од мало, када бука и дим из сузаваца, који долазе иза копа, дали су схватити да је почео плес између навијача и редара. Сукоби ипак нису трајали више од 10 минута. Затим екипе се враћају на терен.
Али нико више не прати утакмицу. Зато што је тада на бетонској трибини главно деловање већ постало позивати навијаче из копа да уђу у бетонску трибину да се обрачунамо једном за све. Тада већ нико није слушао наше позиве да се смири ситуација и да се прекине то понашање. Штета је већ учињена. Групица од 30-так људи, покривеног лица, ушла је у бетонску трибину ( хтео бих сазнати како то да гвождена врата, која раздвојавају различите секторе на стадиону, била су отворена, када су одувек затворена) и насрнули на пар дечака, са којима су си упућивали све до тада презире и гестикулирања. Дошло је до тоталног хаоса.
Родитељи који беже са децом. Људи, који су до оног тренутка били повисили глас, изненада се сматрају изгубљеним и долазе ка нама да затраже нашу заштиту и помоћ. У горњем сектору је била општа бежанија. Била је неопходна сва храброст и хладнокрвност неколико нас да би поново вратили мир. Али и код нас би могло доћи до погибије човека. Када је завршена експедиција у фашистичком стилу, у копу поново покушавају да пробију стаклену ограду, на исти начин као у Бергаму, и успели су у томе. У том тренутку меч је прекинут, и почели су да делују органи реда, који , да би поново успоставили ред и мир, испуцали су пар сузаваца директно у коп (строго у висини човека, наравно).
У том тренутку мој дан дотиче дно. Зато што, одмах после бацања сузаваца, чујем како долазе из трибине хор упућен редарима, који буквално цитирам «Убијте их! Убијте их!». Заиста ситуација када су сви против свих, нешто од дубоке глупости и простаклука. Потресен сам. Никада у више од 20 година на стадиону нисам гледао ништа слично. На истом стадиону, људи који би требали волети исте боје, имати исту фудбалску веру, дакле људи који, и мада се не познавају, јесу сви на истој страни, почињу прави братоубилачки сукоб.
Ипак, било је довољно само то: не давати да се одигра меч. Сигурно ће замерити више од једног, нереди се свакако били догодили. Али навијачи из копа нису сви хулигани који немају ништа да губе. Исто као не све припадници органа реда лако да се користе пиштоља и пендрека.»
Ђанмарио Л.
Таранто
(Сведочење је добио Ђулијано Биндони)
пренето из сајт Skylife.it
Добили смо и радо објављамо сведочење једног Тарантовог ултраса. Не додаје свој потпис због разумљивог мотива, али своје је име јавио Скај Лајф Спорт-у. Ко је написао текст, очевидни сведок дешавања из недеље 11. новембра (то јест прекид меча Таранто-Масесе, после нереда на стадиону), тај хоће само да истина изађе на видело. Зато, како нам је он рекао, «у свим дневницима причали су само о стакленој огради коју су срушили да би прекинули утакмицу, као у Бергаму». Супротно факти нису се догодили по њему на тај начин. Него таман како следи.
«Прошло је само мало дана, али сам још шокиран и збуњен. Још не могу да верујем у то. Затворио сам се у ћутању да би покушао да се одаљим од свега и свих. Да поново анализирам у свом мозгу оно што сам гледао у недељу на стадиону свог вољеног града, Таранто, који је завршио у центру пажње хронике још једанпут због нечег негативног. Али у Италији мало људи зна што се догодило у недељу на стадиону «Ерасмо Јаковоне», није се догодило ни у једном другом италијанском стадиону. Навијачи исте екипе који долазе до тога да се бију међусобно, бесрамни обрачун између различитих сектора, који се већ од неколико недеља дана свађају због различитих ставова око деловања актуелне управе јонског клуба. Али идемо са редом.
Пре мало минута од почетка меча између Таранта и Масесеа (серие Ц1) сви говоре о трагичној вести погинулог Лациовог навијача. Али проблем, и не само у Таранту, мислим да је настао управо зато, што су многи отишли из куће када су вести још биле нејасне. Истина, како се заправо догодио случај, још није тада била изашла на видело. Потом, када су се емитовале вести, и много људи се већ налазило на стадионима или свакако већ отишло из куће, истичу се прве истине: прича се о два хица, које је испуцала патрола саобраћајне полиције. Оба су метка испуцана у ваздух. Али из снимака, које показују сви канали, јасно се види мала рупа у задњем стаклу кола, у којим је путовао Габријеле Сандри. У таквој ситуацији више нема смисла што настављују да се крију иза једног прста: јасно је да се нешто врло тешко, и без преседана, догодило.
Ја излазим из куће сигурно убеђен што се коло неће одиграти. Или барем, из поштовања према дечку и његовој породици, на стадиону неће се навијати, што неће бити аплауза после голова. Зато што сам увек мислио што, када дечко гине на тај начин, нужно је само ћутање. У међувремену вест је стигла код навијача свих клубова. И, како је предвидљиво, духови се загрејавају. Два+два са стране навијачких група у многим коповима, рачунавајући и Таранто, рано је пао на памет: за Раћитија се зауставила цела земља, за навијача само 15 минута закашњења у почетку мечева. То је безумна одлука. Која је проузроковала гнев, фрустрацију, срџбу најекстремних група организованих навијача.
Долазим на бетонску трибину и дочекали су ме по обичају другари као сваке недеље. Неко од њих, много љубазно, исказује ми посебно саосећање, будући да уз Таранто одувек бодрим и Лацио. Одмах схватам да атмосфера није једна из најбољих. У копу групе су све поред стаклених ограда, које их раздвајају од игралишта. Запевали су се први хорови за прекид меча. Не жели се , не мора се играти. Управо то долази до обрта мог дана. Нешто што не бих никада и никада хипотизирао. По крају тих хорова, и из трибине са столицама и из бетонске трибине, долазе звуждуци и презири у смеру копа, који је по њима крив што хоће прекинути нормално играње меча. Остајем забезекнут. У почетку кажем самом себи да можда или не знају или нису схватили шта се догодило. Али врло рано морам се разуверити. Већина стадиона сматра да је у реду играти без обзира што је погинуо један момак, који је ишао гледати фудбалски меч.
Могао је да буде један од нас. Један од њих. Један наш брат или један њихов син. Ништа. Онда, заједно са другим момцима, са којим се састаје историјска група бетонске трибине, одлучујемо да се преместимо у доњи сектор, који је необично отворено мада је улаз забрањен, а који је одувек наше место. Нисмо имали нимало жеље да имамо поред себе људи, који су показивали до колике мере човек може бити прост и бесраман. Утакмица је почела уз хорове из копа, то јест уз наше хорове и оно мало навијача који су дошли из Масе, једино упућене за то да се прекине меч. И још смо добили звиждуке и «бууу» са остатка стадиона. Ужасно. Као да смо тражили ко зна шта. У том тренутку ми који смо били на бетонској трибини, тражили смо да барем нема навијања и аплауза на голове. Ако баш се мора играти, барем да се то ради у ћутању.
Нити то! Сектори као бетонска трибина, где су људи који никада не певају, који долазе на стадион мислећи да су у партеру у позоришту, у ту трагичну недељу, као из чуда поново су добили глас. И почели су да бодре тим као никада што нису учинили у последњих двадесет година. То је нешто језиво. Тад је већ било јасно да су то радили из ината. Такав став је неразумљив и после мало времена претворио се у колективно безумље. Прво полувреме је завршило од мало, када бука и дим из сузаваца, који долазе иза копа, дали су схватити да је почео плес између навијача и редара. Сукоби ипак нису трајали више од 10 минута. Затим екипе се враћају на терен.
Али нико више не прати утакмицу. Зато што је тада на бетонској трибини главно деловање већ постало позивати навијаче из копа да уђу у бетонску трибину да се обрачунамо једном за све. Тада већ нико није слушао наше позиве да се смири ситуација и да се прекине то понашање. Штета је већ учињена. Групица од 30-так људи, покривеног лица, ушла је у бетонску трибину ( хтео бих сазнати како то да гвождена врата, која раздвојавају различите секторе на стадиону, била су отворена, када су одувек затворена) и насрнули на пар дечака, са којима су си упућивали све до тада презире и гестикулирања. Дошло је до тоталног хаоса.
Родитељи који беже са децом. Људи, који су до оног тренутка били повисили глас, изненада се сматрају изгубљеним и долазе ка нама да затраже нашу заштиту и помоћ. У горњем сектору је била општа бежанија. Била је неопходна сва храброст и хладнокрвност неколико нас да би поново вратили мир. Али и код нас би могло доћи до погибије човека. Када је завршена експедиција у фашистичком стилу, у копу поново покушавају да пробију стаклену ограду, на исти начин као у Бергаму, и успели су у томе. У том тренутку меч је прекинут, и почели су да делују органи реда, који , да би поново успоставили ред и мир, испуцали су пар сузаваца директно у коп (строго у висини човека, наравно).
У том тренутку мој дан дотиче дно. Зато што, одмах после бацања сузаваца, чујем како долазе из трибине хор упућен редарима, који буквално цитирам «Убијте их! Убијте их!». Заиста ситуација када су сви против свих, нешто од дубоке глупости и простаклука. Потресен сам. Никада у више од 20 година на стадиону нисам гледао ништа слично. На истом стадиону, људи који би требали волети исте боје, имати исту фудбалску веру, дакле људи који, и мада се не познавају, јесу сви на истој страни, почињу прави братоубилачки сукоб.
Ипак, било је довољно само то: не давати да се одигра меч. Сигурно ће замерити више од једног, нереди се свакако били догодили. Али навијачи из копа нису сви хулигани који немају ништа да губе. Исто као не све припадници органа реда лако да се користе пиштоља и пендрека.»
Ђанмарио Л.
Таранто
(Сведочење је добио Ђулијано Биндони)
пренето из сајт Skylife.it