Рашка област

[UrbanBaby]

http://www.bijeljina.net/svsava/srpski/ras.htm



Стари град РАС се помиње већ у дјелу византијског цара КОНСТАНТИНА ПОРФИРОГЕНИТА у 10. вијеку, а посебно током српско-византијских сукоба два вијека касније. Разорен још у XIII вијеку, вјероватно приликом најезде монгола 1242. године. У близини Новог Пазара откривено је археолошко налазиште за које се мисли да би могло бити град РАС. Истразивачки радови су открили бедеме, ијацане са пет кула и са темељима неких здања. У расу су нађени и најстарији примјерци српског новца из времена краља РАДОСЛАВА (1228-1234.), као и бронзане плочице за њихово искивање.

http://www.podignimostupove.com



Манастир Светог Ђорђа у Расу спада међу најзначајнија света места у историји српског народа. Још у средњем веку је стекао назив "Ђурђеви Ступови", по ступовима, кулама (грчки - pirg, латински - turris) које су красиле манастирску цркву. Манастир је основао родоначелник династије Немањића, Стефан Немања, у другој половини XII века.

Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана првовенчаног, Немања се за време свог заточеништва у једној пећини заветовао да ће изградити храм и посветити га св. Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166), Немања је отпочео градњу манастира. Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски запис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића.

Иако је Стефан Немања још као обласни господар градио цркве и манстире (Св. Никола, Цв. Богородица у Топило и други), манастир Светог Ђорђа у Расу прдставља прекретницу у владарској идеологији Немањића. Манастир Св. Ђорђа у Расу, на изузетном положају недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, заснива хришћанску мисао о српској државности. Мисао о потпуном складу вере и државе уградио је Стефан Немања у темељне вредности српског друштва. Игуман манастира Св. Ђорђа заузимао је истакнуто место у животу цркве. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице, а сам манастир је спадао у "краљевске манстире" у XIII веку. Под његовим сводовима стицао је и мали Растко Немањић прва духовна искуства.

Оснивачка повеља није очувана. Током XIII века манастир је играо запажену улогу у животу земље. Изграђен је на крунским поседима династије Немаљића и располагао је знатним властелинством. Према опису имања из XVII века околна села Војниће, Мишчиће, Врболази, Видово и нека друга спадала су у метох манастира.

За време своје владавине, а затим до краја живота, о унапређењу манастирске заједнице старао се краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу манастирског комплекса претворио је у капелу и, како изгледа, наменио јој функцију гробне цркве. После несрећног пада са коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата краља Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежави (1282), под окриљем манастира Св. Ђорђа, извршена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Св. Ђорђа у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије. Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора - сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и најзад, сабора у Дежеви. Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Св. Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитој жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из "сремске земље", у којој је живео, пренет у манастир Св. Ђорђа и ту сахрањен (1316). Сећање на овог владара и његов допринос процвату манастира, остали су у успомени потоњих нараштаја. Називали су га не само другим ктитором, већ понекад и оснивачем манастира.

Турским освајањем Србије изменио се свет у коме су Ђурђеви Ступови имали важну улогу. Рат и сиромаштво, избеглиштво и насиље сводили су живот монашке заједнице на преживљавање, а и то је било угрожено крајем XVII века. Једно време је манастир запустео (1689.), затим су ватра и рука насилника тешко оштетили цркву и манастирски комплекс, а многи стари српски рукописи су страдали. Манастир Св. Ђорђа ушао је у XIX век као рушевина коју су ратови још више разарали. Камен славен задужбине уграђиван је у оближње тврђаве освајача.

Учени европски путописци XIX и XX века, Ф. КАниц, А.Ф. Гиљфердинг, Г. Мије и други, задивљени вредностима овог споменика, својим извештајима и описима спасли су део његове историје. У другој половини XX века почели су систематски радови на истраживању и делимичној обнови манастирског комплекса. међутим прави смисао задужбини Стефана Немање може да врати само духовна обнова манастира.

http://www.sopocani.org.yu/




Манастир Сопоћани је задужбина Св. Краља Уроша I и саграђен је у другој половини тринаестог века. Налази се у долини реке Рашке, близу древног Раса - средишта српске средњовековне државе. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици. У Средњем веку манастир је био напредно духовно средиште са више од стотину монаха. Читав манастирски комплекс је још и данас опасан дебелим бедемима. У цркви је сахрањено неколико чланова краљевске породице Немањића. После битке на Косову Турци су спалили манастир. Чак је и црква била озбиљно оштећена. Обнова је уследила у петнаестом веку. Крајем 16. и почетком 17. века манастирски живот у Сопоћанима је опет био у процвату. Године 1689, у периоду великих устанака против Турака, Турци су опет спалили манастир који је остао пуст све до нашег времена. Након Другог светског рата у манастиру је живело сестринство које је обновило монашки живот да би 1996. године Сопоћани опет били претворени у мушки манастир. Од тада у манастиру живи младо братство епископа Артемија. Ново братство сада активно ради на духовној и материјалној обнови ове важне и знамените средњовековне задужбине.