03-20-2007, 07:11 PM
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/19...le-14.html
Стратегијски значај Старог влаха и Јаворски рат 1876 -1878.
Аустроугарски клин раздвајања Србије и Црне Горе
После пораза Аустроугарске у Првом светском рату, о чему сведоче најновији догађаји, Рашка област је за исламски свет означена као тзв. ,,зелена трансферзала,,за продор ислама на Запад, али и за продирање западних сила према Истоку са истом тежњом да та област остане тампон зона за раздвајање Србије и Црне Горе и распарчавање српског етничког простора. На тај начин Срби испаштају своје грехове што то питање нису решили дефинитивно и на прави начин 1912. године када су ослободили Рашку и Стари влах. Тада нису исправљене тешке последице огромних жртава које је српски народ у тој области вековима подносио управо због велике стратегијске важности рашке трансферзале за војне и трговачке послове и политичке обзире. Због тога је српски народ, који се супротстављао окупацији, тлачен, исламизован и протериван и бро јни однос између православних и муслимана мењао се у корист мухамеданаца
У последнјих десетак година поново смо суочени са интензивном кампањом да се, након разбијања друге Југославије и српског етничког простора, Рашка област одвоји од Србије и Црне Горе, и да се, користећи већински муслимански живаљ, надевајући им неко измишљено национално име Бошњаци отргну из Југославије. Циљ империјалистичких кругова исламских земаља, Немачке и Америке да у оквиру "новог светског поретка", разарањем Југославије, успоставе своју област на Балканском полуострву.
Наслов овог рада захтевао би опширнију анализу свих главних стратегијских елемената Рашке области и Старог влаха у дугом историјском раздобљу. Међутим, овога пута ограничићемо се само на један кратак кроки - као назнаку и подстицај за шира истраживања и уопштавања тог историјског фактора.
За све државе које су тежиле да владају Балканским полуострвом Стари влах и Рашка област имале су значајну стратегијску улогу од најранијих времена до данас. Та улога се повећавала или смањивала зависно од развоја догађаја на осталим деловима Полуострва, али никад није изгубила свој стратешки значај. Балканско полустрво због свог планинско-брдског рељефа, има само неколико стратегијских праваца који су одувек коришћени за војне походе или трговачке комуникације и масовна кретања народа. Од главне моравско-вардарске трансверзале на запад и обратно, воде две најзначајније сечице: из долине Нишаве дуж Западне Мораве преко Вишеграда, према Сарајеву и даље зракасто према западу, северу и југу, и друга, од Скопља преко косовско-метохијске зоне, Рашке области и Старог влаха према Босни и преко Босне према Хрватској и Далмацији или према Сави и Дунаву.
--------------------------------------------------------------------------------
Турци нису били задовољни одсељавањем великог броја Срба, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из Македоније, Старе Србије и Рашке у другу државу, већ су поново завели страшан терор над православним становништвом које је остало у својим домовима. Довели су шиптаре Клименте који, иако католици, остају на Пештеру, примају ислам и постају снажан ослонац Турцима у чувању "босанског пута" и исламизације Србије. И поред свега, православни Срби су све до пред крај 19. века остали већинско становништво у Рашкој области - 70 према 30 одсто
--------------------------------------------------------------------------------
За време римске управе, на простору данашњег Новог Пазара налазила се војничка посада - стража или гарнизон (Азинус), а у периоду од Х до ЏИИ века Византија је изградила и држала пограничну тврђаву Рас, одакле су контролисани путеви који су се код утока Рашке у Ибар рачвали у два правца: један долином Ибра на север, а други преко транзитне Рашке области и Старог влаха на запад. За време Немањића тај простор, као централна област среднјовековне српске државе, добија велики значај и за Србе. У старом Расу Немања је сместио своју престоницу, а Рашка област је постала нуклеус нове српске среднјовековне државе, одакле је почело њено ширење ради окупљања српских земаља на југоисток према Косову, на север према Дунаву, на запад према Босни и преко Захумља и Зете према Јадранском мору и Далмацији. Благодарећи изразито погодном географском положају и склопу земљишта Рашка област је пружала изузетно повољне услове како за ширење српске државне власти на суседне српске земље у византијском поседу, тако и за одбрану против удара и провала Византије, Мађара и Бугара на слободну српску територију, као и за развој аутохтоне културе и духовног живота. Када је узнапредовало ширење државе на југ и исток, државни центар је премештен на Косово и у Македонију, тако да се Рашка област тада налазила у средишту државе, где се одвијао богат духовни живот, док је војно-стратегијски значај дошао у други план.
После пада Србије и Босне под турску власт, ова област поново је добила прворазредни стратегијски значај као централна стратегијска зона на "босанском путу", јер су у османлије преко коридора старе Рашке одржавали везу између централне власти Отоманске империје и Босне, на западу Царства, и преко Босне са суседним областима преко Уне и Саве. Преношењем турских освајања према среднјој Европи, Рашка област, оставши у дубокој позадини, ипак није изгубила свој стратегијски значај с озбиром на њену комуникацијску улогу између источног и западног дела Отоманске империје. Њен војно-стратегијски значај поново је порастао за време Аустријско-турских ратова (1593-1606. и 1683-1699). Од тада Рашка област постала је велика брига царске Порте.
Спаљен манастир Милешева
Наиме, за време првог офанзивног аустријског рата против Турске, Срби су се понадали да је дошао час ослобођења од османлија, па су се и у Старој Рашкој дигли на устанак. Устаници су ослободили Стари влах, спалили манастир Милешеву. Мошти светог Саве однели су из Милешеве и спалили на Врачару, због његове велике ујединитељске улоге у Српству, духовном обједињавању и надахњивању слогом и слободарством којим су се Срби крепили за време ослободилачке борбе против Турака. Турци су истовремено извршили страшну одмазду над затеченом српском рајом с циљем да се застраши народ и у будућности сузбију нове побуне у тако важној стратегијској области. За време новог Аустријско-турског рата (1683-1699), на подстицај Аустрије, Срби и хришћани у неким другим областима у турском царству су се дигли на устанак. У том рату Аустријанци су продрли до Скопља. У саставу аустријске војске или у садејству са њом борили су се и Срби. Али после пораза на Вардару и код Качаника Аустријанци су се повукли преко Саве и Дунава. Рат је окончан после сламања турске противофанзиве код Сенте и закључењем мира у Сремским Карловцима 1699. године. Страхујући од нове одмазде, маса српског народа (око 40.000 породица) са око 180.000 душа иселило се из Македоније, Старе Србије и Рашке области на територију Аустрије под вођством Арсенија Чарнојевића и населило се у Угарској. Турци се, међутим, нису задовољили одсељавањем масе Срба у другу државу, већ су поново завели страшан терор над православним становништвом које је остало у својим домовима. Затим су довели шиптаре Клименте 1700. године из Малесије и Пилата на Пештер, да измене етнички састав становништва у тој важној стратегијској области. Мада су Клименти били католици, они који су остали на Пештеру примили су ислам и посзтали су снажан ослонац Турцима у чувању "босанског пута" и исламизацији Срба. Па ипак православни Срби су све до пред крај 19. века остали већинско становништво у Рашкој области са 70 одсто према 30 одсто мухамеданаца, благодарећи њиховој чврстој привржености светосавском православљу и улози старих кнежевских челника Рашковића и Борисављевића. Они су успели да остану у својој православној вери, да сачувају своје поседе уз уважавање турских власти, сачувају свој углед међу српским становништвом у Старом влаху и заштите га од исламизације.
--------------------------------------------------------------------------------
Србија није имала никакву међународну подршку за рат против Турске, осим од руског Свесловенског комитета. С прикупљеним новцем није се могла покрити ни једна трећина очекиваних ратних трошкова. Па ипак, мала Србија са око 1.300.000 становника, решила је да уђе у рат против велике турске царевине са преко 50 милиона становника, која се простирала на три континента, са искусном војском опремљеном модерним наоружањем и опремом. Све те предности које су биле на страни непријатеља нису поколебале Србију да отпочне ослободилачки рат против османлија.
--------------------------------------------------------------------------------
У току 13. века настављено је нагло опадање турске моћи услед паразитског војно-феудалног система, који је егзистирао не више на плену из освајачких похода већ на пљачки и тлачењу сопствених поданика, пре свега обесправљених хришћана. "Кад је крвца из земље проврила", како је песник Вишњић у једном стиху описао страховит положај раје под Турцима, Срби су се дигли на устанак у Шумадији. Тада су и Стари влах и Рашка област, где су се Срби такође дигли на устанак, поново постале неуралгичне тачке Отоманске империје. Од 1806. до 1809. године српска устаничка војска под вођством Милана Обреновића, Радича Петровића и Карађорђа потпуно су разбили Турке у Рашкој области. Те операције су, према идеји Карађорђа, имале вишеструке стратегијске циљеве: да се одсече Босна од источног дела царства и омогући њено потпуно ослобођење од турске власти, да се успостави веза са Црногорцима на Тари и да се дејством долином реке Рашке и Ибра избије на Косово и садејствује снагама које су оперисале преко Ниша долином Јужне Мораве за ослобођење Старе Србије. Нажалост, због пораза српских устаника код Ниша ти циљеви нису доведени до краја. Али поразом устаника тај стратегијски концепт о ослобођењу српских јужних покрајина није напуштен.
За време Велике источне кризе 1875-1878. године и Српско-турских ратова, тај план је поново актуелизован. Када је планула Невесињска пушка у лето 1875. године, сав српски народ је доживео тај догађај, устанак Херцеговаца, као сигнал и позив на општи рат за коначну ликвидацију турске владавине и ослобођење свих српских народа и хришћана на Балкану. У то време Србија је, мада још увек вазална кнежевина, вешто користећи аутономна права, развила све државне институције и изградила систем народне војске од око 120.000 обвезника. То је била војска милицијског типа, која није прошла кроз касарнску обуку, са застарелим наоружањем и без одговарајуће војничке спреме, али она је, ипак, била респективна војна снага.
Када се Србија одлучила да прискочи у помоћ својој браћи у Херцеговини и Босни, следеће године, већ су биле спроведене најосновније припреме за рат. Мада су све те припреме биле недовољне, како дипломатске тако и материјално-финансијске, због неповољног међународног положаја и оскудице материјалних и финансијских средстава у земљи, читав српски народ је био сложан да се крене у борбу за ослобођење. Наиме, савез балканских држава, који је уз помоћ руске дипломатије склопио кнез Михаило, распао се после кнежеве смрти. Србија није имала никакву међународну подршку за рат против Турске, осим од руског Свесловенског комитета. С прикупљеним новцем није се могла покрити ни једна трећина очекиваних ратних трошкова. Школованог старешинског кадра било је таман толико да је на сваку бригаду или оперативну команду могао да дође један или двојица активних официра, па ипак, мала Србија са око 1.300.000 становника, решила је да уђе у рат против велике турске царевине са преко 50 милиона становника, која се простирала на три континента, са искусном војском опремљеном модерним наоружањем и опремом. Све те предности које су биле на страни непријатеља нису поколебале Србију да отпочне ослободилачки рат против османлија - вековних душмана и злотвора.
Једино се постављало питање како искористити скромне оружане снаге да би се извојевала победа над великом царевином. Српска влада је овако формулисала циљ рата: "Смер је рата са Турском да се области у којима живе Срби присаједине Србији те да се на тај начин оствари ослобођење и уједињење српског народа на Балканском полуострву." Полазећи од тако постављеног циља рата, Ратни савет, који је образован у априлу 1878, морао је да реши главно стратегијско питање - где ће бити главно војиште на коме ће бити ангажована главнина војске: да ли према Босни и Рашкој области (новопазарски Санyак), као главним политичким циљевима рата, како је у свом пројекту предлагао мајор Димитрије Ђурић, или на југоистоку, према Нишу, где се очекивало да ће Турци концентрисати своје главне снаге, како је предлагао у свом реферату мајор Сава Грујић. На седници Савета од 15. маја 1876. разматрана су оба предлога. Ђурићево мишљење, које се ослањало на претпоставку да ће се сви хришћани на Балкану дићи на устанак чим се огласе српски топови, није прихваћено мада је и у Савету било чланова који су делили његово гледиште због тога што би таква употреба трупа довела до превеликог уситњавања расположивих снага. Усвојен је Грујићев предлог који се темељио на стратегијском начелу да се ударом на главне непријатељске снаге успешно решавају сва питања због којих се улази у рат. У духу те одлуке решено је да се на главном Моравском војишту концентришу две трећине војске и предузме офанзива према Нишу, а на споредним војиштима - на Дрини према Босни, на Тимоку у правцу Видина, и на југу, на правцима Јавор - Сјеница и Рашка - Нови Пазар ангажују помоћне снаге, с тим да се из политичких разлога предузму локални напади код Видина, Сјенице и Новог Пазара.
Дакле, предлог ратног и операцијског плана мајора Грујића пружао је могућност да Србија због прикупљености своје територије, лакше мобилизације и концентрације своје војске, почетне иницијативе и снажне мотивације народа и војске, макар и с веома скромним војним снагама, отпочне ратне операције са изгледима на успех с обзиром на познату спорост у мобилизацији и концентрацији турске војске, њену застарелу тактику и немотивисаност турских војника.
Недопустиво мешање политичара
Међутим, непосредно пред почетак операције, у време концентрације и развоја војске, на захтев српске владе измењен је концепт ратног и операцијског плана. Уместо да се предузме одлучна офанзива са већином снага на Моравском војишту, одлучено је да се предузму нападна дејства на свим војиштима па је, ради тога, наређено прегруписавање трупа које су већ биле у покрету према раније усвојеном плану концентрације. Такав заокрет у примени већ усвојеног ратног плана сведочи не само о недопустивом мешању политичара као нестручних лица у вођењу ратних операција, већ и о неодмереним политичким амбицијама владе, с обзиром на ограничене могућности војске и земље, у којима се, истина, огледала општа тежња читавог српског народа да се ослободи Босна, Стара Србија и Рашка област, као и утицај схватања о великом стратегијском значају Рашке области и Старог влаха где се налазила турска војска која је Рашку област држала као тампон зону између Србије и Црне Горе. Дакле, идеја о ослобођењу Рашке области, које би омогућило одсецање Босне од Истанбула и источних области турског царства и омогућило спајање Србије и Црне Горе, толико је била снажна у Србији да су том циљу били подређени готово сви други циљеви рата. Та идеја била је присутна у мислима свих Срба.
--------------------------------------------------------------------------------
На историјском Делиграду 30. јуна кнез Милан је пред војском у свечаној објави рата Турској прочитао војницима: "На нас је из веома дугачке прокламације највише подејствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. Нека је са срећом да Бог да!"
--------------------------------------------------------------------------------
Пишући о свечаној објави рата Турској, коју је кнез Милан прочитао пред војском на историјском Делиграду, 30. јуна, Сава Грујић је записао: "На нас је из веома дугачке прокламације највише подеј-ствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. нека је са срећом да Бог да!"
Нажалост, извршена измена у ратном и операцијском плану пореметила је читав ратни концепт српског Генералштаба. То је био главни узрок неуспелих напада српске војске на нишком, дринском и ибарском правцу.
У обимној литератури о Српско-турским ратовима 1876-1878. године подробно су реконструисане операције на свим војиштима, посебно борбе на Јаворском фронту. Већ и та чињеница сведочи колики је значај придаван ослобођењу Рашке области, колики је њен стратегијски значај. После извршених измена у плану концентрације, на Ибарском војишту Срби су концентрисали 24.000 бораца за ослобођење Рашке области под називом "Ибарска војска" и под командом генерала Фрање Заха.
Ибарска војска била је подељена у три колоне:
Главна колона одређена је за операције под непосредном командом генерала Заха на правцу Јавор - Сјеница;
-Помоћна колона - три добровољачка батаљона под командом архимадрида Нићифора Дучића за ослобођење Старог влаха на правцу Увац - Нова Варош;
-Лева колона, у долини Ибра, на правцу Рашка - Нови Пазар под командом потпуковника Илије Чолак Антића.
На том војишту Турци су имали један и по пут јаче снаге (око 33.000 људи) и то:
-Код Сјенице и Нове Вароши 15.000 бораца под командом Муктар-паше, И
Код Новог Пазара 18.000 војника под командом Мехмед Али-паше.
Концентрацију турских снага на Ибарском војишту, које је и за Турке у том рату било споредно војиште, показује да су Турци придавали огроман значај одбрани "босанске yаде". Будући да су Турци имали уређене положаје за одбрану и надмоћнију снагу од Срба на том војишту, српске трупе нису имале реалне шансе да постигну озбиљнији оперативни успех. Тако се и догодило. Једино је архимадрид Дучић са својим добровољцима имао леп успех продором од Увца према Кокином Броду и Новој Вароши које је ослободио. Дучић је први српски командант који је пресекао турски "босански пут" преко Рашке области. Али осим тог дивног подвига за понос и песму, успех Дучићевих добровољаца није се дубље одразио на ток ратних догађаја у Рашкој области.
Главна колона под командом генерала Заха, која је нападала преко Сјеничког поља, поражена је већ првог дана, јер се упутила преко отвореног Сјеничког поља, у сред дана право на утврђене турске положаје на Калипољу без потребне артиљеријске заштите и чврсто организованог садеј-ства ангажованих јединица. Зах је у тренутку када се српска пешадија поколебала, ушао у стрељачки строј да је осоколи. Под њим су Турци, чак, пушчаним метком убили коња. Он је и даље храбрио вој-нике. Али, све је било узалуд. Напад преко Сјеничког поља је пропао. Јова Ристић је с разлогом свалио кривицу на Фрању Заха за неуспех напада Ибарске војске на сједничком правцу, али је претерао када је за њега рекао да му је "стран војнички занат", мада му је било познато, као водећем министру у ратној влади Србије, да је Фрањо Зах основао Војну академију (Артиљеријску школу), да је био први начелник Генералштаба и председник Ратног савета и да је са тих положаја дао велики допринос изграднји и припреми официрског кора и српске војске за рат.
Разграничено војиште
Колона која је упућена преко Рашке на Нови Пазар, одступила је пре него што је ушла у борбу, јер је њен командант потпуковник Илија Чолак Антић, као егземпларан страшљивац, побегао са фронта чим је чуо први пушчани пуцањ. Једна мања колона, коју је уз Ибар предводио капетан Михаило Илић, постигла је известан успех, али се и она убрзо повукла на полазни положај због повлачења главне колоне са новопазарског правца, јер је остала усамљена у дубини непријатељског распореда. На неуспех Ибарске војске у целини утицало је и то што је изостало садејство између српске и црногорске војске у току операција у Рашкој области, будући да је црногорски књаз Никола упутио главнину своје војске у Херцеговину да прошири своје границе у Херцеговини и према среднјем Јадрану, пошто је уговором о савезу са Србијом обезбедио знатне територијалне добитке у тој области.
Пошто је српска офанзива на Ибарском фронту пропала, јер није добро ни вођена, Турци су прешли у противнапад с циљем да се преко Јавора и долином Моравице, пробију према Чачку, у долину Западне Мораве, и угрозе позадину главних српских снага на Моравском војишту.
Српске снаге на Ибарском фронту су се, благодарећи храбрости и вештини команданата какви су били мајор Михаило Илић, потпуковници Петар Борисављевић и Јеврем Вукосављевић, прибрале и у вишемесечним борбама сузбиле све турске нападе и покушаје продора у долину Западне Мораве, тако да су одржале линију фронта у зони граничних планина. Тако је, дакле, Ибарска војска одбранила границу на Јаворском фронту и заштитила позадину војске на главном војишту, те тако испунила онај задатак који је одговарао њеној снази и адекватном задатку у том рату против Турске.
Неуспех Ибарске војске донекле стоји и у вези са изостанком садејства Црногорске војске. Наиме, пре закључења уговора о савезу између Србије и Црне Горе, књаз Никола је, за улазак Црне Горе у рат, тражио и добио 40.000 од 70.000 дуката, колико је Србија имала готовине. Према Уговору о савезу између две српске кнежевине, који је 16. јуна закључен у Млецима, подразумевало се и оперативно садејство две братске војске. Међутим, на захтев књаза Николе Петровића, назначена је линија разграничења између војишта српске и црногорске војске у старовлашкој области. Пошто је уговором осигурао део територије у новопазарском Санyаку, књаз Никола је окренуо своју војску да заузме Херцеговину и јужни део Далмације. Тако је, због посебних политичких калкулација и амбиција, угрожен успех у рату обеју кнежевина не само на Ибарском војишту него и у читавом рату.
Тада је пропуштена прилика да се пресецањем турског "босанског пута" ослободи Рашка област или бар Стари влах пре него су се Аустроугарска и Русија споразумеле о исходу Српско-турског рата. Наиме, српска офанзива на Ибарском војишту почела је и неуспешно се завршила 7. јула, а састанак аустроугарског цара Фрање Јосифа и руског императора Александра ИИ и њихових министара Андрашија и Гочакова одржан је у Рајштатском дворцу у Чешкој 8. јула. Они су се тада договорили да се ограниче резултати Српско-турског рата, пошто је Аустроугарска одбила руски меморандум 1875. године да се српском народу у Босни и Херцеговини да аутономија. Русија је била приморана, будући да није могла да присили супарницу на позитиван однос према њеном предлогу и придобије друге гарантне силе (коалиционе партнере из Кримског рата) да је подрже, да иде на компромис са Аустро-Угарском. До тада је Русија у Источном питању тежила да иде заједно са Аустроугарском. Али када је ова исказала посебне интересе, Русија је у датим околностима схватила да привремено мора ићи на уступке и да у решавању Источног питања и ослобођења словенских народа турске власти неће моћи да иде са Бечом на Истанбул, како је до тада мислила, већ да ће морати кренути обрнутим путем: преко Истанбула на Беч, тј. прво се обрачунати са Турском па са Аустроугарском да би остварила своје стратегијске циљеве у тренутку распада турске империје. У Бечу су добро уочили тежњу Русије да реши Источно питање према својим интересима, али и њену тренутну немоћ за самосталну акцију, као и сопствену незгоду да се оштро супротстави Русима, па су се у таквим околностима два цара договорила у Рајхштату да се ограниче резултати Српско-турског рата тако да не буду превише окрњени интереси ни једног од партнера.
О Рајхштатском споразуму два цара сачуване су две забелешке: грофа Андрашија и кнеза Горчакова. У забелешкама обојице министара стоји да су се цареви договорили да се "у садашњем тренутку" обе стране придржавају "принципа немешања", затим да се не допусти ни победа ни пораз зараћених страна.
Договор царева
У случају успеха Турске договорено је да ће се обе државе заложити да се "васпостави статус кво" у Србији, а у Босни и Херцеговини да се спроведу административне реформе. У случају, пак, српске победе и распада Турске, у шта је мало ко веровао, обе стране су се обавезале да "неће помоћи образовање велике словенске државе" на Балкану. Што се тиче осталих тачака споразума које се односе на ограничење резултата и последица евентуалне српске победе, њихове интерпретације знатно се разликују: према забелешци Горчакова, Аустро-угарска је под притиском Русије пристала на увећање Србије и Црне Горе тако што је Србија требало да добије "извесне делове Старе Србије и Босне", а Црна Гора целу Херцеговину и луку на Јадранском мору. Ова тачка у Андрашијевој забелешци у односу на Србију интерпретирана је на сличан начин, док је за Црну Гору наведено да је било предвиђено да добије само један део Херцеговине без помињања луке на Јадрану. Даље, у Андрашијевој забелешци стоји: "Остали део Босне и Херцеговине анектираће Аустроугарска", док у забелешци Горчакова стоји да је Аустроугарској признато право да анектира само "турску Хрватску и неке делове Босне, који се граниче с њом, према плану који ће бити накнадно утврђен". У руској забелешци нема ни помена о сагласности да Аустроугарска анектира Херцеговину. За случај потпуног распада Турске, у руској забелешци наведено је да Румунија и Бугарска постану независне кнежевине, а у Андрашијевој забелешци да постану аутономне покрајине Турске и да такву аутономију добије и Албанија, док се у Руској забелешци Албанија уопште не помиње, итд.
--------------------------------------------------------------------------------
У случају српске победе и распада Турске, у шта је мало ко веровао, Аустроугарска и Русија су се обавезале да "неће помоћи образовање велике словенске државе" на Балкану
--------------------------------------------------------------------------------
Рајхштатски споразум најречитије сведочи о међународном положају двеју држава чији су се суверени састали у Чешкој на почетку Српско-турског рата. Аустроугарска, имајући Немачку иза себе, могла је да присили Русију на крупне уступке, док је Русија, да би избегла сукоб са новом коалицијом с каквом се тукла у Кримском рату, морала да попушта не само на штету Јужних Словена, већ и на уштрб својих битних интереса. Ипак, тај споразум омогућавао је Србији и Црној Гори, уз мало више ратне среће, да прошире своје границе. Али је, исто тако, спасавао Србију и Црну Гору од евентуалног пораза у рату против Турске за случај неуспеха њихових војски на бојном пољу. Наиме, тај споразум омогућио је Русији да после продора Турака на Моравском војишту и пада Ђуниса, када је ратна срећа потпуно прешла на турску страну, интервенише у корист Србије. На ултимативан захтев руског цара Александра Другог Порти, Турска је морала да прекине ратне операције, закључи примирје а затим и мир у фебруару 1887. године са Србијом на бази "Статус љуо анте беллум".
У Другом српско-турском рату, у који је Србија ушла као савезница Русије у децембру 1877. године (Црна Гора није ни прекидала рат против Турске), на јаворском фронту није ни дошло до праве борбе.
Само је једна чета из Ваљевске бригаде прве класе, под командом потпоручника Живојина Мишића, доцније чувеног српског војводе, под борбом подишла Сјеници на два сата хода, али је ту била заустављена. Наиме, после прекида ратних операција у Првом српско-турском рату и неуспеха Цариградске конференције, која је имала за циљ да се приволи Турска да спроведе радикалне реформе у побуњеним хришћанским областима, Руско-турски рат је био неизбежан, јер је руска влада изјавила да ће, у случају неуспеха конференције, прибећи другим средствима да би присилила Турску на уступке у корист хришћана. Да би обезбедила неутралност Немачке и благонаклоност Аустроугарске у предстојећем рату против Турске, Русија је била присиљена на нове уступке у корист Хабзбуршке монархије. Да би обезбедила десни бок својих армија у току надирања према Цариграду, Русија је потписала Будимпештанску конвенцију, датирану под 15. јануаром 1877, којом су потврђене одлуке Рај-хштатског споразума о забрани стварања велике словенске државе на Балкану уз обавезу да неће проширивати своје ратне операције преко Србије и Црне Горе. Тиме је руска влада признала, на штету својих интереса и својих балканских штићеница, проширивање утицајне сфере Аустроугарске на исток до Тимока, Јужне Мораве и Вардара. Аустроугарска је, дакле, ослањајући се на одредбе Будимпештанске конвенције, Стари влах и Рашку област означила као своју интересну зону, па је затражила од српске владе, под претњом рата, да се прекину српске операције у тој обалсти, коју је она већ тада резервисала за себе.
Од времена Берлинског конгреса, којим је окончана Велика источна криза 1875-1878, стратегијски значај "босанске yаде" кроз Стари влах и Рашку област добио је нов смисао: као коридор преко кога је Аустроугарска планирала продор према Солуну и Егејском мору и као зону за стално раздвајање Србије и Црне Горе. После пораза Аустроугарске у Првом светском рату, о чему сведоче најновији догађаји, Рашка област је за исламски свет означена као тзв. "зелена трансферзала" за продор ислама на Запад, али и за пенетрацију западних сила према Истоку са једнаком тежњом да та област остане тампон зона за раздвајање Србије и Црне Горе и распарчавање српског етничког простора. На тај начин Срби испаштају своје грехове што то питање нису решили дефинитивно и на адекватан начин 1912. године када су ослободили Рашку област и Стари влах. Тада нису исправљене тешке последице огромних жртава које је српски народ у тој области вековима подносио управо због велике стратегијске важности рашке трансферзале за војне и трговачке послове и политичке обзире. Због тога је српски народ, који се супротстављао окупацији, тлачен, исламизиран и протериван, па се бројни однос између православних и муслимана мењао у корист мухамеданаца. То се и данас злоупотребљава за уплитање страних сила у унутрашње послове наше државе уз помоћ поткупивих појединаца из редова муслимана. Сведоци смо дакле, пропуста државне политике у време ослобођења 1912. године што није учињено готово ништа да се зацеле дубоке ране на народном ткиву које су вековима позлеђиване и продубљиване.
Стратегијски значај Старог влаха и Јаворски рат 1876 -1878.
Аустроугарски клин раздвајања Србије и Црне Горе
После пораза Аустроугарске у Првом светском рату, о чему сведоче најновији догађаји, Рашка област је за исламски свет означена као тзв. ,,зелена трансферзала,,за продор ислама на Запад, али и за продирање западних сила према Истоку са истом тежњом да та област остане тампон зона за раздвајање Србије и Црне Горе и распарчавање српског етничког простора. На тај начин Срби испаштају своје грехове што то питање нису решили дефинитивно и на прави начин 1912. године када су ослободили Рашку и Стари влах. Тада нису исправљене тешке последице огромних жртава које је српски народ у тој области вековима подносио управо због велике стратегијске важности рашке трансферзале за војне и трговачке послове и политичке обзире. Због тога је српски народ, који се супротстављао окупацији, тлачен, исламизован и протериван и бро јни однос између православних и муслимана мењао се у корист мухамеданаца
У последнјих десетак година поново смо суочени са интензивном кампањом да се, након разбијања друге Југославије и српског етничког простора, Рашка област одвоји од Србије и Црне Горе, и да се, користећи већински муслимански живаљ, надевајући им неко измишљено национално име Бошњаци отргну из Југославије. Циљ империјалистичких кругова исламских земаља, Немачке и Америке да у оквиру "новог светског поретка", разарањем Југославије, успоставе своју област на Балканском полуострву.
Наслов овог рада захтевао би опширнију анализу свих главних стратегијских елемената Рашке области и Старог влаха у дугом историјском раздобљу. Међутим, овога пута ограничићемо се само на један кратак кроки - као назнаку и подстицај за шира истраживања и уопштавања тог историјског фактора.
За све државе које су тежиле да владају Балканским полуострвом Стари влах и Рашка област имале су значајну стратегијску улогу од најранијих времена до данас. Та улога се повећавала или смањивала зависно од развоја догађаја на осталим деловима Полуострва, али никад није изгубила свој стратешки значај. Балканско полустрво због свог планинско-брдског рељефа, има само неколико стратегијских праваца који су одувек коришћени за војне походе или трговачке комуникације и масовна кретања народа. Од главне моравско-вардарске трансверзале на запад и обратно, воде две најзначајније сечице: из долине Нишаве дуж Западне Мораве преко Вишеграда, према Сарајеву и даље зракасто према западу, северу и југу, и друга, од Скопља преко косовско-метохијске зоне, Рашке области и Старог влаха према Босни и преко Босне према Хрватској и Далмацији или према Сави и Дунаву.
--------------------------------------------------------------------------------
Турци нису били задовољни одсељавањем великог броја Срба, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из Македоније, Старе Србије и Рашке у другу државу, већ су поново завели страшан терор над православним становништвом које је остало у својим домовима. Довели су шиптаре Клименте који, иако католици, остају на Пештеру, примају ислам и постају снажан ослонац Турцима у чувању "босанског пута" и исламизације Србије. И поред свега, православни Срби су све до пред крај 19. века остали већинско становништво у Рашкој области - 70 према 30 одсто
--------------------------------------------------------------------------------
За време римске управе, на простору данашњег Новог Пазара налазила се војничка посада - стража или гарнизон (Азинус), а у периоду од Х до ЏИИ века Византија је изградила и држала пограничну тврђаву Рас, одакле су контролисани путеви који су се код утока Рашке у Ибар рачвали у два правца: један долином Ибра на север, а други преко транзитне Рашке области и Старог влаха на запад. За време Немањића тај простор, као централна област среднјовековне српске државе, добија велики значај и за Србе. У старом Расу Немања је сместио своју престоницу, а Рашка област је постала нуклеус нове српске среднјовековне државе, одакле је почело њено ширење ради окупљања српских земаља на југоисток према Косову, на север према Дунаву, на запад према Босни и преко Захумља и Зете према Јадранском мору и Далмацији. Благодарећи изразито погодном географском положају и склопу земљишта Рашка област је пружала изузетно повољне услове како за ширење српске државне власти на суседне српске земље у византијском поседу, тако и за одбрану против удара и провала Византије, Мађара и Бугара на слободну српску територију, као и за развој аутохтоне културе и духовног живота. Када је узнапредовало ширење државе на југ и исток, државни центар је премештен на Косово и у Македонију, тако да се Рашка област тада налазила у средишту државе, где се одвијао богат духовни живот, док је војно-стратегијски значај дошао у други план.
После пада Србије и Босне под турску власт, ова област поново је добила прворазредни стратегијски значај као централна стратегијска зона на "босанском путу", јер су у османлије преко коридора старе Рашке одржавали везу између централне власти Отоманске империје и Босне, на западу Царства, и преко Босне са суседним областима преко Уне и Саве. Преношењем турских освајања према среднјој Европи, Рашка област, оставши у дубокој позадини, ипак није изгубила свој стратегијски значај с озбиром на њену комуникацијску улогу између источног и западног дела Отоманске империје. Њен војно-стратегијски значај поново је порастао за време Аустријско-турских ратова (1593-1606. и 1683-1699). Од тада Рашка област постала је велика брига царске Порте.
Спаљен манастир Милешева
Наиме, за време првог офанзивног аустријског рата против Турске, Срби су се понадали да је дошао час ослобођења од османлија, па су се и у Старој Рашкој дигли на устанак. Устаници су ослободили Стари влах, спалили манастир Милешеву. Мошти светог Саве однели су из Милешеве и спалили на Врачару, због његове велике ујединитељске улоге у Српству, духовном обједињавању и надахњивању слогом и слободарством којим су се Срби крепили за време ослободилачке борбе против Турака. Турци су истовремено извршили страшну одмазду над затеченом српском рајом с циљем да се застраши народ и у будућности сузбију нове побуне у тако важној стратегијској области. За време новог Аустријско-турског рата (1683-1699), на подстицај Аустрије, Срби и хришћани у неким другим областима у турском царству су се дигли на устанак. У том рату Аустријанци су продрли до Скопља. У саставу аустријске војске или у садејству са њом борили су се и Срби. Али после пораза на Вардару и код Качаника Аустријанци су се повукли преко Саве и Дунава. Рат је окончан после сламања турске противофанзиве код Сенте и закључењем мира у Сремским Карловцима 1699. године. Страхујући од нове одмазде, маса српског народа (око 40.000 породица) са око 180.000 душа иселило се из Македоније, Старе Србије и Рашке области на територију Аустрије под вођством Арсенија Чарнојевића и населило се у Угарској. Турци се, међутим, нису задовољили одсељавањем масе Срба у другу државу, већ су поново завели страшан терор над православним становништвом које је остало у својим домовима. Затим су довели шиптаре Клименте 1700. године из Малесије и Пилата на Пештер, да измене етнички састав становништва у тој важној стратегијској области. Мада су Клименти били католици, они који су остали на Пештеру примили су ислам и посзтали су снажан ослонац Турцима у чувању "босанског пута" и исламизацији Срба. Па ипак православни Срби су све до пред крај 19. века остали већинско становништво у Рашкој области са 70 одсто према 30 одсто мухамеданаца, благодарећи њиховој чврстој привржености светосавском православљу и улози старих кнежевских челника Рашковића и Борисављевића. Они су успели да остану у својој православној вери, да сачувају своје поседе уз уважавање турских власти, сачувају свој углед међу српским становништвом у Старом влаху и заштите га од исламизације.
--------------------------------------------------------------------------------
Србија није имала никакву међународну подршку за рат против Турске, осим од руског Свесловенског комитета. С прикупљеним новцем није се могла покрити ни једна трећина очекиваних ратних трошкова. Па ипак, мала Србија са око 1.300.000 становника, решила је да уђе у рат против велике турске царевине са преко 50 милиона становника, која се простирала на три континента, са искусном војском опремљеном модерним наоружањем и опремом. Све те предности које су биле на страни непријатеља нису поколебале Србију да отпочне ослободилачки рат против османлија.
--------------------------------------------------------------------------------
У току 13. века настављено је нагло опадање турске моћи услед паразитског војно-феудалног система, који је егзистирао не више на плену из освајачких похода већ на пљачки и тлачењу сопствених поданика, пре свега обесправљених хришћана. "Кад је крвца из земље проврила", како је песник Вишњић у једном стиху описао страховит положај раје под Турцима, Срби су се дигли на устанак у Шумадији. Тада су и Стари влах и Рашка област, где су се Срби такође дигли на устанак, поново постале неуралгичне тачке Отоманске империје. Од 1806. до 1809. године српска устаничка војска под вођством Милана Обреновића, Радича Петровића и Карађорђа потпуно су разбили Турке у Рашкој области. Те операције су, према идеји Карађорђа, имале вишеструке стратегијске циљеве: да се одсече Босна од источног дела царства и омогући њено потпуно ослобођење од турске власти, да се успостави веза са Црногорцима на Тари и да се дејством долином реке Рашке и Ибра избије на Косово и садејствује снагама које су оперисале преко Ниша долином Јужне Мораве за ослобођење Старе Србије. Нажалост, због пораза српских устаника код Ниша ти циљеви нису доведени до краја. Али поразом устаника тај стратегијски концепт о ослобођењу српских јужних покрајина није напуштен.
За време Велике источне кризе 1875-1878. године и Српско-турских ратова, тај план је поново актуелизован. Када је планула Невесињска пушка у лето 1875. године, сав српски народ је доживео тај догађај, устанак Херцеговаца, као сигнал и позив на општи рат за коначну ликвидацију турске владавине и ослобођење свих српских народа и хришћана на Балкану. У то време Србија је, мада још увек вазална кнежевина, вешто користећи аутономна права, развила све државне институције и изградила систем народне војске од око 120.000 обвезника. То је била војска милицијског типа, која није прошла кроз касарнску обуку, са застарелим наоружањем и без одговарајуће војничке спреме, али она је, ипак, била респективна војна снага.
Када се Србија одлучила да прискочи у помоћ својој браћи у Херцеговини и Босни, следеће године, већ су биле спроведене најосновније припреме за рат. Мада су све те припреме биле недовољне, како дипломатске тако и материјално-финансијске, због неповољног међународног положаја и оскудице материјалних и финансијских средстава у земљи, читав српски народ је био сложан да се крене у борбу за ослобођење. Наиме, савез балканских држава, који је уз помоћ руске дипломатије склопио кнез Михаило, распао се после кнежеве смрти. Србија није имала никакву међународну подршку за рат против Турске, осим од руског Свесловенског комитета. С прикупљеним новцем није се могла покрити ни једна трећина очекиваних ратних трошкова. Школованог старешинског кадра било је таман толико да је на сваку бригаду или оперативну команду могао да дође један или двојица активних официра, па ипак, мала Србија са око 1.300.000 становника, решила је да уђе у рат против велике турске царевине са преко 50 милиона становника, која се простирала на три континента, са искусном војском опремљеном модерним наоружањем и опремом. Све те предности које су биле на страни непријатеља нису поколебале Србију да отпочне ослободилачки рат против османлија - вековних душмана и злотвора.
Једино се постављало питање како искористити скромне оружане снаге да би се извојевала победа над великом царевином. Српска влада је овако формулисала циљ рата: "Смер је рата са Турском да се области у којима живе Срби присаједине Србији те да се на тај начин оствари ослобођење и уједињење српског народа на Балканском полуострву." Полазећи од тако постављеног циља рата, Ратни савет, који је образован у априлу 1878, морао је да реши главно стратегијско питање - где ће бити главно војиште на коме ће бити ангажована главнина војске: да ли према Босни и Рашкој области (новопазарски Санyак), као главним политичким циљевима рата, како је у свом пројекту предлагао мајор Димитрије Ђурић, или на југоистоку, према Нишу, где се очекивало да ће Турци концентрисати своје главне снаге, како је предлагао у свом реферату мајор Сава Грујић. На седници Савета од 15. маја 1876. разматрана су оба предлога. Ђурићево мишљење, које се ослањало на претпоставку да ће се сви хришћани на Балкану дићи на устанак чим се огласе српски топови, није прихваћено мада је и у Савету било чланова који су делили његово гледиште због тога што би таква употреба трупа довела до превеликог уситњавања расположивих снага. Усвојен је Грујићев предлог који се темељио на стратегијском начелу да се ударом на главне непријатељске снаге успешно решавају сва питања због којих се улази у рат. У духу те одлуке решено је да се на главном Моравском војишту концентришу две трећине војске и предузме офанзива према Нишу, а на споредним војиштима - на Дрини према Босни, на Тимоку у правцу Видина, и на југу, на правцима Јавор - Сјеница и Рашка - Нови Пазар ангажују помоћне снаге, с тим да се из политичких разлога предузму локални напади код Видина, Сјенице и Новог Пазара.
Дакле, предлог ратног и операцијског плана мајора Грујића пружао је могућност да Србија због прикупљености своје територије, лакше мобилизације и концентрације своје војске, почетне иницијативе и снажне мотивације народа и војске, макар и с веома скромним војним снагама, отпочне ратне операције са изгледима на успех с обзиром на познату спорост у мобилизацији и концентрацији турске војске, њену застарелу тактику и немотивисаност турских војника.
Недопустиво мешање политичара
Међутим, непосредно пред почетак операције, у време концентрације и развоја војске, на захтев српске владе измењен је концепт ратног и операцијског плана. Уместо да се предузме одлучна офанзива са већином снага на Моравском војишту, одлучено је да се предузму нападна дејства на свим војиштима па је, ради тога, наређено прегруписавање трупа које су већ биле у покрету према раније усвојеном плану концентрације. Такав заокрет у примени већ усвојеног ратног плана сведочи не само о недопустивом мешању политичара као нестручних лица у вођењу ратних операција, већ и о неодмереним политичким амбицијама владе, с обзиром на ограничене могућности војске и земље, у којима се, истина, огледала општа тежња читавог српског народа да се ослободи Босна, Стара Србија и Рашка област, као и утицај схватања о великом стратегијском значају Рашке области и Старог влаха где се налазила турска војска која је Рашку област држала као тампон зону између Србије и Црне Горе. Дакле, идеја о ослобођењу Рашке области, које би омогућило одсецање Босне од Истанбула и источних области турског царства и омогућило спајање Србије и Црне Горе, толико је била снажна у Србији да су том циљу били подређени готово сви други циљеви рата. Та идеја била је присутна у мислима свих Срба.
--------------------------------------------------------------------------------
На историјском Делиграду 30. јуна кнез Милан је пред војском у свечаној објави рата Турској прочитао војницима: "На нас је из веома дугачке прокламације највише подејствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. Нека је са срећом да Бог да!"
--------------------------------------------------------------------------------
Пишући о свечаној објави рата Турској, коју је кнез Милан прочитао пред војском на историјском Делиграду, 30. јуна, Сава Грујић је записао: "На нас је из веома дугачке прокламације највише подеј-ствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. нека је са срећом да Бог да!"
Нажалост, извршена измена у ратном и операцијском плану пореметила је читав ратни концепт српског Генералштаба. То је био главни узрок неуспелих напада српске војске на нишком, дринском и ибарском правцу.
У обимној литератури о Српско-турским ратовима 1876-1878. године подробно су реконструисане операције на свим војиштима, посебно борбе на Јаворском фронту. Већ и та чињеница сведочи колики је значај придаван ослобођењу Рашке области, колики је њен стратегијски значај. После извршених измена у плану концентрације, на Ибарском војишту Срби су концентрисали 24.000 бораца за ослобођење Рашке области под називом "Ибарска војска" и под командом генерала Фрање Заха.
Ибарска војска била је подељена у три колоне:
Главна колона одређена је за операције под непосредном командом генерала Заха на правцу Јавор - Сјеница;
-Помоћна колона - три добровољачка батаљона под командом архимадрида Нићифора Дучића за ослобођење Старог влаха на правцу Увац - Нова Варош;
-Лева колона, у долини Ибра, на правцу Рашка - Нови Пазар под командом потпуковника Илије Чолак Антића.
На том војишту Турци су имали један и по пут јаче снаге (око 33.000 људи) и то:
-Код Сјенице и Нове Вароши 15.000 бораца под командом Муктар-паше, И
Код Новог Пазара 18.000 војника под командом Мехмед Али-паше.
Концентрацију турских снага на Ибарском војишту, које је и за Турке у том рату било споредно војиште, показује да су Турци придавали огроман значај одбрани "босанске yаде". Будући да су Турци имали уређене положаје за одбрану и надмоћнију снагу од Срба на том војишту, српске трупе нису имале реалне шансе да постигну озбиљнији оперативни успех. Тако се и догодило. Једино је архимадрид Дучић са својим добровољцима имао леп успех продором од Увца према Кокином Броду и Новој Вароши које је ослободио. Дучић је први српски командант који је пресекао турски "босански пут" преко Рашке области. Али осим тог дивног подвига за понос и песму, успех Дучићевих добровољаца није се дубље одразио на ток ратних догађаја у Рашкој области.
Главна колона под командом генерала Заха, која је нападала преко Сјеничког поља, поражена је већ првог дана, јер се упутила преко отвореног Сјеничког поља, у сред дана право на утврђене турске положаје на Калипољу без потребне артиљеријске заштите и чврсто организованог садеј-ства ангажованих јединица. Зах је у тренутку када се српска пешадија поколебала, ушао у стрељачки строј да је осоколи. Под њим су Турци, чак, пушчаним метком убили коња. Он је и даље храбрио вој-нике. Али, све је било узалуд. Напад преко Сјеничког поља је пропао. Јова Ристић је с разлогом свалио кривицу на Фрању Заха за неуспех напада Ибарске војске на сједничком правцу, али је претерао када је за њега рекао да му је "стран војнички занат", мада му је било познато, као водећем министру у ратној влади Србије, да је Фрањо Зах основао Војну академију (Артиљеријску школу), да је био први начелник Генералштаба и председник Ратног савета и да је са тих положаја дао велики допринос изграднји и припреми официрског кора и српске војске за рат.
Разграничено војиште
Колона која је упућена преко Рашке на Нови Пазар, одступила је пре него што је ушла у борбу, јер је њен командант потпуковник Илија Чолак Антић, као егземпларан страшљивац, побегао са фронта чим је чуо први пушчани пуцањ. Једна мања колона, коју је уз Ибар предводио капетан Михаило Илић, постигла је известан успех, али се и она убрзо повукла на полазни положај због повлачења главне колоне са новопазарског правца, јер је остала усамљена у дубини непријатељског распореда. На неуспех Ибарске војске у целини утицало је и то што је изостало садејство између српске и црногорске војске у току операција у Рашкој области, будући да је црногорски књаз Никола упутио главнину своје војске у Херцеговину да прошири своје границе у Херцеговини и према среднјем Јадрану, пошто је уговором о савезу са Србијом обезбедио знатне територијалне добитке у тој области.
Пошто је српска офанзива на Ибарском фронту пропала, јер није добро ни вођена, Турци су прешли у противнапад с циљем да се преко Јавора и долином Моравице, пробију према Чачку, у долину Западне Мораве, и угрозе позадину главних српских снага на Моравском војишту.
Српске снаге на Ибарском фронту су се, благодарећи храбрости и вештини команданата какви су били мајор Михаило Илић, потпуковници Петар Борисављевић и Јеврем Вукосављевић, прибрале и у вишемесечним борбама сузбиле све турске нападе и покушаје продора у долину Западне Мораве, тако да су одржале линију фронта у зони граничних планина. Тако је, дакле, Ибарска војска одбранила границу на Јаворском фронту и заштитила позадину војске на главном војишту, те тако испунила онај задатак који је одговарао њеној снази и адекватном задатку у том рату против Турске.
Неуспех Ибарске војске донекле стоји и у вези са изостанком садејства Црногорске војске. Наиме, пре закључења уговора о савезу између Србије и Црне Горе, књаз Никола је, за улазак Црне Горе у рат, тражио и добио 40.000 од 70.000 дуката, колико је Србија имала готовине. Према Уговору о савезу између две српске кнежевине, који је 16. јуна закључен у Млецима, подразумевало се и оперативно садејство две братске војске. Међутим, на захтев књаза Николе Петровића, назначена је линија разграничења између војишта српске и црногорске војске у старовлашкој области. Пошто је уговором осигурао део територије у новопазарском Санyаку, књаз Никола је окренуо своју војску да заузме Херцеговину и јужни део Далмације. Тако је, због посебних политичких калкулација и амбиција, угрожен успех у рату обеју кнежевина не само на Ибарском војишту него и у читавом рату.
Тада је пропуштена прилика да се пресецањем турског "босанског пута" ослободи Рашка област или бар Стари влах пре него су се Аустроугарска и Русија споразумеле о исходу Српско-турског рата. Наиме, српска офанзива на Ибарском војишту почела је и неуспешно се завршила 7. јула, а састанак аустроугарског цара Фрање Јосифа и руског императора Александра ИИ и њихових министара Андрашија и Гочакова одржан је у Рајштатском дворцу у Чешкој 8. јула. Они су се тада договорили да се ограниче резултати Српско-турског рата, пошто је Аустроугарска одбила руски меморандум 1875. године да се српском народу у Босни и Херцеговини да аутономија. Русија је била приморана, будући да није могла да присили супарницу на позитиван однос према њеном предлогу и придобије друге гарантне силе (коалиционе партнере из Кримског рата) да је подрже, да иде на компромис са Аустро-Угарском. До тада је Русија у Источном питању тежила да иде заједно са Аустроугарском. Али када је ова исказала посебне интересе, Русија је у датим околностима схватила да привремено мора ићи на уступке и да у решавању Источног питања и ослобођења словенских народа турске власти неће моћи да иде са Бечом на Истанбул, како је до тада мислила, већ да ће морати кренути обрнутим путем: преко Истанбула на Беч, тј. прво се обрачунати са Турском па са Аустроугарском да би остварила своје стратегијске циљеве у тренутку распада турске империје. У Бечу су добро уочили тежњу Русије да реши Источно питање према својим интересима, али и њену тренутну немоћ за самосталну акцију, као и сопствену незгоду да се оштро супротстави Русима, па су се у таквим околностима два цара договорила у Рајхштату да се ограниче резултати Српско-турског рата тако да не буду превише окрњени интереси ни једног од партнера.
О Рајхштатском споразуму два цара сачуване су две забелешке: грофа Андрашија и кнеза Горчакова. У забелешкама обојице министара стоји да су се цареви договорили да се "у садашњем тренутку" обе стране придржавају "принципа немешања", затим да се не допусти ни победа ни пораз зараћених страна.
Договор царева
У случају успеха Турске договорено је да ће се обе државе заложити да се "васпостави статус кво" у Србији, а у Босни и Херцеговини да се спроведу административне реформе. У случају, пак, српске победе и распада Турске, у шта је мало ко веровао, обе стране су се обавезале да "неће помоћи образовање велике словенске државе" на Балкану. Што се тиче осталих тачака споразума које се односе на ограничење резултата и последица евентуалне српске победе, њихове интерпретације знатно се разликују: према забелешци Горчакова, Аустро-угарска је под притиском Русије пристала на увећање Србије и Црне Горе тако што је Србија требало да добије "извесне делове Старе Србије и Босне", а Црна Гора целу Херцеговину и луку на Јадранском мору. Ова тачка у Андрашијевој забелешци у односу на Србију интерпретирана је на сличан начин, док је за Црну Гору наведено да је било предвиђено да добије само један део Херцеговине без помињања луке на Јадрану. Даље, у Андрашијевој забелешци стоји: "Остали део Босне и Херцеговине анектираће Аустроугарска", док у забелешци Горчакова стоји да је Аустроугарској признато право да анектира само "турску Хрватску и неке делове Босне, који се граниче с њом, према плану који ће бити накнадно утврђен". У руској забелешци нема ни помена о сагласности да Аустроугарска анектира Херцеговину. За случај потпуног распада Турске, у руској забелешци наведено је да Румунија и Бугарска постану независне кнежевине, а у Андрашијевој забелешци да постану аутономне покрајине Турске и да такву аутономију добије и Албанија, док се у Руској забелешци Албанија уопште не помиње, итд.
--------------------------------------------------------------------------------
У случају српске победе и распада Турске, у шта је мало ко веровао, Аустроугарска и Русија су се обавезале да "неће помоћи образовање велике словенске државе" на Балкану
--------------------------------------------------------------------------------
Рајхштатски споразум најречитије сведочи о међународном положају двеју држава чији су се суверени састали у Чешкој на почетку Српско-турског рата. Аустроугарска, имајући Немачку иза себе, могла је да присили Русију на крупне уступке, док је Русија, да би избегла сукоб са новом коалицијом с каквом се тукла у Кримском рату, морала да попушта не само на штету Јужних Словена, већ и на уштрб својих битних интереса. Ипак, тај споразум омогућавао је Србији и Црној Гори, уз мало више ратне среће, да прошире своје границе. Али је, исто тако, спасавао Србију и Црну Гору од евентуалног пораза у рату против Турске за случај неуспеха њихових војски на бојном пољу. Наиме, тај споразум омогућио је Русији да после продора Турака на Моравском војишту и пада Ђуниса, када је ратна срећа потпуно прешла на турску страну, интервенише у корист Србије. На ултимативан захтев руског цара Александра Другог Порти, Турска је морала да прекине ратне операције, закључи примирје а затим и мир у фебруару 1887. године са Србијом на бази "Статус љуо анте беллум".
У Другом српско-турском рату, у који је Србија ушла као савезница Русије у децембру 1877. године (Црна Гора није ни прекидала рат против Турске), на јаворском фронту није ни дошло до праве борбе.
Само је једна чета из Ваљевске бригаде прве класе, под командом потпоручника Живојина Мишића, доцније чувеног српског војводе, под борбом подишла Сјеници на два сата хода, али је ту била заустављена. Наиме, после прекида ратних операција у Првом српско-турском рату и неуспеха Цариградске конференције, која је имала за циљ да се приволи Турска да спроведе радикалне реформе у побуњеним хришћанским областима, Руско-турски рат је био неизбежан, јер је руска влада изјавила да ће, у случају неуспеха конференције, прибећи другим средствима да би присилила Турску на уступке у корист хришћана. Да би обезбедила неутралност Немачке и благонаклоност Аустроугарске у предстојећем рату против Турске, Русија је била присиљена на нове уступке у корист Хабзбуршке монархије. Да би обезбедила десни бок својих армија у току надирања према Цариграду, Русија је потписала Будимпештанску конвенцију, датирану под 15. јануаром 1877, којом су потврђене одлуке Рај-хштатског споразума о забрани стварања велике словенске државе на Балкану уз обавезу да неће проширивати своје ратне операције преко Србије и Црне Горе. Тиме је руска влада признала, на штету својих интереса и својих балканских штићеница, проширивање утицајне сфере Аустроугарске на исток до Тимока, Јужне Мораве и Вардара. Аустроугарска је, дакле, ослањајући се на одредбе Будимпештанске конвенције, Стари влах и Рашку област означила као своју интересну зону, па је затражила од српске владе, под претњом рата, да се прекину српске операције у тој обалсти, коју је она већ тада резервисала за себе.
Од времена Берлинског конгреса, којим је окончана Велика источна криза 1875-1878, стратегијски значај "босанске yаде" кроз Стари влах и Рашку област добио је нов смисао: као коридор преко кога је Аустроугарска планирала продор према Солуну и Егејском мору и као зону за стално раздвајање Србије и Црне Горе. После пораза Аустроугарске у Првом светском рату, о чему сведоче најновији догађаји, Рашка област је за исламски свет означена као тзв. "зелена трансферзала" за продор ислама на Запад, али и за пенетрацију западних сила према Истоку са једнаком тежњом да та област остане тампон зона за раздвајање Србије и Црне Горе и распарчавање српског етничког простора. На тај начин Срби испаштају своје грехове што то питање нису решили дефинитивно и на адекватан начин 1912. године када су ослободили Рашку област и Стари влах. Тада нису исправљене тешке последице огромних жртава које је српски народ у тој области вековима подносио управо због велике стратегијске важности рашке трансферзале за војне и трговачке послове и политичке обзире. Због тога је српски народ, који се супротстављао окупацији, тлачен, исламизиран и протериван, па се бројни однос између православних и муслимана мењао у корист мухамеданаца. То се и данас злоупотребљава за уплитање страних сила у унутрашње послове наше државе уз помоћ поткупивих појединаца из редова муслимана. Сведоци смо дакле, пропуста државне политике у време ослобођења 1912. године што није учињено готово ништа да се зацеле дубоке ране на народном ткиву које су вековима позлеђиване и продубљиване.
![[Image: pobednik.jpg]](http://i178.photobucket.com/albums/w269/babyurban/pobednik.jpg)