C.K.C.K. Хроника

[Majka Mara]

Целу своју младост проведох двоумећи се, да л' да будем криминалац или полицајац. Ево, кунем се на крст часни и слободу златну ако није овако било. То је једна тешка дилема била. А шта је пресудило да скренем према закону, а већ сам био у безакоњу, ј... ли га... Човек, бре, не зна шта у њему спава док мало не ослободи личност. Мајке ми.
Да нисам онај киоск разбио и опљачкао, ја не знам како би даље живео. То је, бре, једна страст, то мораш да пробаш да би разумео. Мало фрке, адреналина, да се докажеш пред другима, да се памти. Па ево, измерите сами, је л' важније мени то обијање било или што сам факултет завршио? Никога, брале мој, не занима факултет. Али тај киоск (а за њега су ме само укебали), то ме дигло у небеса, прославило. Ја сам том киоску, и киосцима које сам оробио, захвалан. Да сам знао какву снагу то има, море, поразбијао би их ја једно десет, још исте ноћи. Нек се памти, нек се прича, ј... биографију без киоска...
Овај, кад се већ исповедам, право да кажем, у адвокатуру уђох да би био међу тим светом -полусветом, то ти је, брале, као класични роман, све само дно живота, али ипак живот... Мислио сам да их браним, да их заступам, да их још боље упознам, ваљаће ми некад... И ево, данас, кад сам министар полиције већ други мандат, са тугом се сећам својих клијената, али и кад сам ја био клијент адвокатима. А да ћу бити министар полиције, то нисам могао ни да сањам... Где ја да будем министар полиције... Мала смо ми странка били (и сад смо али се не види), седимо тако по оним ћошковима, ја сам почео као адвокат код В. Б. (добро, бре, да не испадне Велики Брат, мада не би пуно погрешио, о Владану Батићу је реч), и лепо смо се слагали. Е, сад, кад је оно било за Коштуницу или не, ја сам се определио. Кад изабереш страну, изабрао си. И нисам погрешио. Кад ови из ДОС-а попадаше, дође Воја па ће овако: "...Хмммм, дддддаааа, ти, Драаагане, ти би мооогао, акооо бииии хтеееео даа, овааајјј, бууудееш мииинистар поолиициијеее...".
Право да вам кажем, ја сам се одузео од страха. Па где ћу ја, како ћу, бре, па ту има да се хапси, па има да се замеравам са људима, па бела дана видети нећу, ни сунца ни месеца, па ни кућа ме гледати неће, ни она моја жена Милана, а навући ћу беду на врат, памтиће ме по злу, како ћу, шта ћу, све тако мислим... А опет, обрнем мало плочу, па к'о велим, што да не, мајку му, да мало и од мене неко има зорта, да се душмани мало замисле, па доста сам ја био килаво дете са улице, вечито туђи тркач, слуга, увек на зачељу... Чекај мало да и овај Муса одере неког јарца, да и она моја Милана каже једном "алал вера, свака част", знаш како је, жене воле победнике, не занима их како си стигао горе, него јеси ли горе.
Мајку му, стварно је то чудна врста, воле да те зајашу кад си на висини. Док си доле, нико си, бре... Елем, тако ти ја прихватим место министра полиције, кажем, па добро, прихватићу ту тешку дужност... Али тек што сам засео почеше да се дешавају чудне ствари, јави се мени одбегли непријатељ број један, господин Легија, па ће онако искусно, еее мој Јочићу, ја сад могу мирне душе да се предам, нема више оних злотвора из ДОС-а, ви сте један човек и један патриота... Па извол'те рекох, навратите на кафицу...
Ма нисам то ни изговорио, а он се културно куцајући на вратима појавио... Је ли слободно, ма како да не, баш сам нешто тражио партнера за кафу... И таман ми почнемо о временским приликама, кад на врата уђе Александар Тијанић са оноликом главом на раменима... Је л' могу и ја једну слађу, можеш вала, како не би могао, лепше је у друштву, рече господин Легија, а ја почех да одобравам... И тако ми се ту распричасмо, кажем ја г. Легији, морам мало да вас ставим у затвор, али брзо ће то све проћи, ево, г. Тијанић верује да ће то мало стишати страсти, а кад изађете ускоро, све ће бити заборављено, кога брига...
Па јесте, рече г. Легија, ухапсите ме г. Тијанићу, мислим, г. Јочићу, овај свеједно ко ће, па да се држимо договореног... Јес' вала, рече Тијанић, а ја га снажно подржах у свему. Мислим ја у себи, ајде ти брале у бајбок, да се ми лепо више не гледамо, нисам ја квалификован да се табам са црвеним береткама, плавим шлемовима, црвеним мундирима и те ствари... Ја сам ситан улични мангуп који је обио киоск, па шта... Ја могу да хапсим ове папирнате преступнике, ове што дрпају лову а не тале се са мојом странком, не дају Шарцу предвиђену половину... То ћу ја да санкционишем док год сам министар, ту нема зезања. Нама је ово била животна прилика да изађемо са дна и нађемо се у врху. Ако сад не узмемо паре никад нећемо. Какав Легија и глупости, не занима ме, бре, уопште...
Кренем ти ја у лов на патке. Само дрмам из оне сачмаре ја и моји пајтоси, кад ево ти га курир... Г. министре, синдикат полиције дигао дреку, протестују, траже и леба и погаче! Е, ту се стварно разбесним, рекох, дајте им колача, а за лебац нек' се сами снађу! И сад ме пустите да ликвидирам још десет патака, па ћу да видим шта ћу...
Не можеш, брале мој, у овој земљи к'о нормалан функционер ни да уживаш у власти. Не дају ти, бре, да дишеш. Гори Хиландар, а они мене опет за онај киоск питају. Ја ловим патке, а синдикат диже дреку. Ево, сад, једни хоће да хапсим Чеду, а други да хапсим Мишковића. Море, не хапсим ја више никога. Откуд ја знам ко ће мене сутра да хапси, па нећу овде седети пет мандата, не бих ја да се играм... Пустите ви те ствари, нека решавају анкетни одбори и ко стигне, а мене заобиђите.
Једва сам, бре, засео на министарску фотељу а сад треба неку револуцију да дижем... Мани ти то. Чеду нека хапсе његови, а овог господина што га је Чеда киднаповао, то стварно не знам, како, бре, да пустиш низ воду човека који нас лебом рани, како да сечеш грану на којој седиш, како... Мислиммм... Стварно.
Дајте мало разума, ако се већ исповедам где ми није место, не претерујте. Радим само оно што морам и како ми шеф странке преко својих каже. Никад он није мени дошао и рекао, Драгане, ухапси овога или онога. Никад. Али ја знам кад је воља Божија, а кад Војина, кад ме Раде обрадује, а кад ме Служба сахрањује. Све, бре, знам.
Претурих преко главе и оног сељачког Џемса Бонда, инспектора Божовића, па данас дишем нормално. Мислим, тежак је ово посао, бити министар полиције у Србији значи несаницу. Алкохол. Сврби те где никад није. Ја сам одабрао алкохол. Да се чешем не волим, да придремам обожавам...
Седим и док ово пишем полако испијам чашу за чашом неког финог вискија, мисли ми се нижу а слике отварају... Ето, враћам се увек на ону моју младалачку дилему, да л' да одем у криминалце или у полицајце. И данас ме то питање дубоко фрустрира, ја сам, бре, једна поцепана (од позади) личност, имам кризу идентитета, шетам по танкој жици, а испод мене амбис. Кад видим како је обучен и какав је шмекер онај Андрија Драшковић... Који ми је уопште и требало ово министарско место. Види, бре, њега како се носи, какве џипове вози, какво му је обезбеђење, а види мене и моје... Ма пусти. Зато и пијем. Да заборавим где сам и за кога радим. Бем ти правну државу кад Андрија изгледа к'о да је из Холивуда, а министар к'о позорник из Заклопаче.
Седим и размишљам, почиње да ми се привиђа, шта кад посрнем са овог места, ако ме уапсе и осуде, и кад се очи у очи нађем са г. Легијом. Аууу... Маме ми, усеравам се од страха, нека ми Бог опрости... Мислим, Бог ће да ми опрости, али ј... лебац, овај Легија неће. Шта ако ми скину панталоне... А у затвору у Забели нема ни вазелина, ни алкохола, а патака онолико...

Е, сад ме стварно извините, доста је било... Бем ти... Ево, зове шеф, морам неког да апсим, трчим по списак.