08-10-2007, 11:51 PM
То је била прва СРЈ сезона 1992-93. Значи катастрофа тотална, рат, беда , санкције, потпуно распродата Баријевска генерација, гробље никад јаче у односу на нас, Север се малтене распао, тј. бројност је нагло опала после врхунца који је достигнут негде на пролеће '92 године.
И као што Кежуал рече, остави нас гробље поприлично(кажеш 17 бодова, могуће не сећам се, а знам да је било нешто много) а још је тада било 2 бода победу, а нама једина нада Куп, где смо догурали до Финала.
Прву текму смо пукли 1:0 на њиховом стадиону, а стрелац је био Заховић колико се сећам.
У реваншу су пре текме изашли на стадион кошаркаши да их поздравимо, који су неки дан пре тога после 21 године поново постали прваци.
У другом полувремену на центаршут Мазе Василијевића, скаче Анто Дробњак и гол, 1:0 за Звезду. То смо одржали до краја, ваљда су били и продужеци, не сећам се и онда пенали. Пред крај измена, излази Милоје, а улази Симеуновић, који је постао јунак, јер је одбранио у трећој серији пенал Мијату и само њему, а не и Џонију Новаку, јер је Новак само једну сезону играо у пакистану и то 91-92. А Симеуновић није постао јунак само по одбрањеном пеналу, већ је и у последњој серији он шутирао и тако донео Звезди Куп.
Сећам се да сам сутрадан у Вечерњим Новостима читао како је Аркан(тад је још увек ''навијао'' за Звзеду) наводно частио сваког играча са по 5 сома марака. За оне млађе који се не сећају тих ''златних'' времена, плата је била око 5 марака.
Што се тиче Божовића, њему свака част за те две сезоне проведене у Звезди. Заиста је био к'о гроф
. Сећам се на пролеће '94 кад смо играли дерби са Партизаном док смо још били у трци за титулом, да му је два дана пре тога умро отац, а да је он ипак одлучио да игра. Добили смо тај дерби 3:2, али је гробље на крају освојило титулу.
Што се пак Милоја тиче он је стандардан постао у сезони 91-92, мада се увек мењао са неким за све време боравка у Звезди. Прво са Драгојем Лековићем, па са Симеуновићем и на крају са Јеврићем, док није отишао.
Био је ок голман, али је онда почео да киксира невиђено у сезони 95-96, да би кулминација киксева била у следеће сезоне, нарочито у дербију 8.3.97. кад су нас гробари ошурили 3:0, а први гол што су дали је за плакање. Прво је Ћирић извозао Сакића као на рингишпилу и додао Савељићу који је упутио неку фрљоку тек да шутне онако, а Милоје легенда као да је ухватио врућ кромпирић и бућ-гол.
После тога гробари су увек скандирали Милоје гробаре, а знам да је часопису Коп који је тада излазио у навијачком извештају, онако узгред споменут резултат и где је неко написао:''А за победу партизана, побринуо се као по обичају голман Звезде, Звонко Милојевић'' .
Мада не треба бити на крај срца па ћу рећи да је имао неке феноменалне партије, као на пример у првом дербију у сезони 94-95, кад је било 1:1 на ЈНА, тад нас је спасао одбранивши неколико 100%тних шанси, а пизде новинарске му дале само 9 после текме.
Ако сам нешто погрешио исправите ме, писао сам ово искључиво на основу сећања из главе, а тад сам био клинац.
И као што Кежуал рече, остави нас гробље поприлично(кажеш 17 бодова, могуће не сећам се, а знам да је било нешто много) а још је тада било 2 бода победу, а нама једина нада Куп, где смо догурали до Финала.
Прву текму смо пукли 1:0 на њиховом стадиону, а стрелац је био Заховић колико се сећам.
У реваншу су пре текме изашли на стадион кошаркаши да их поздравимо, који су неки дан пре тога после 21 године поново постали прваци.
У другом полувремену на центаршут Мазе Василијевића, скаче Анто Дробњак и гол, 1:0 за Звезду. То смо одржали до краја, ваљда су били и продужеци, не сећам се и онда пенали. Пред крај измена, излази Милоје, а улази Симеуновић, који је постао јунак, јер је одбранио у трећој серији пенал Мијату и само њему, а не и Џонију Новаку, јер је Новак само једну сезону играо у пакистану и то 91-92. А Симеуновић није постао јунак само по одбрањеном пеналу, већ је и у последњој серији он шутирао и тако донео Звезди Куп.
Сећам се да сам сутрадан у Вечерњим Новостима читао како је Аркан(тад је још увек ''навијао'' за Звзеду) наводно частио сваког играча са по 5 сома марака. За оне млађе који се не сећају тих ''златних'' времена, плата је била око 5 марака.
Што се тиче Божовића, њему свака част за те две сезоне проведене у Звезди. Заиста је био к'о гроф
. Сећам се на пролеће '94 кад смо играли дерби са Партизаном док смо још били у трци за титулом, да му је два дана пре тога умро отац, а да је он ипак одлучио да игра. Добили смо тај дерби 3:2, али је гробље на крају освојило титулу.Што се пак Милоја тиче он је стандардан постао у сезони 91-92, мада се увек мењао са неким за све време боравка у Звезди. Прво са Драгојем Лековићем, па са Симеуновићем и на крају са Јеврићем, док није отишао.
Био је ок голман, али је онда почео да киксира невиђено у сезони 95-96, да би кулминација киксева била у следеће сезоне, нарочито у дербију 8.3.97. кад су нас гробари ошурили 3:0, а први гол што су дали је за плакање. Прво је Ћирић извозао Сакића као на рингишпилу и додао Савељићу који је упутио неку фрљоку тек да шутне онако, а Милоје легенда као да је ухватио врућ кромпирић и бућ-гол.
После тога гробари су увек скандирали Милоје гробаре, а знам да је часопису Коп који је тада излазио у навијачком извештају, онако узгред споменут резултат и где је неко написао:''А за победу партизана, побринуо се као по обичају голман Звезде, Звонко Милојевић''
.Мада не треба бити на крај срца па ћу рећи да је имао неке феноменалне партије, као на пример у првом дербију у сезони 94-95, кад је било 1:1 на ЈНА, тад нас је спасао одбранивши неколико 100%тних шанси, а пизде новинарске му дале само 9 после текме.
Ако сам нешто погрешио исправите ме, писао сам ово искључиво на основу сећања из главе, а тад сам био клинац.
Устани стисни песницу, време је да кренеш на улицу, ништа не пада само са неба, бори се за оно што ти треба!!!